Оно што се под Беседом на гори подразумева јесте проповед коју је пренео јеванђелист Матеј у три потпуна поглавља (5-7), а богата је учењем да је Господ Исус желео да допре до сваког човека како би могао да делује по њему. то и задобити живот вечни.
Познато је да је апостол Матеј написао своју књигу око 80. године, и да је Исусове изреке поделио у пет главних проповеди: Беседа на гори, Исусове заповести дванаесторици ученика (глава 10), Пословице (глава 13), Понашање хришћанске заједнице (поглавље 18), и на крају Беседа Опроштај (поглавља 23-25). Важност Беседе на гори је у томе што она садржи многе теме којих се Господ Исус дотакао, мењајући многа мерила која су била позната у то време, јер је у овој беседи инаугурисао ново спасоносно учење засновано на новом закону.
Беседа на гори садржи следеће теме: Блаженства (5,3-12), сол земље и светлост света (5,13-16).
الشريعة القديمة والشريعة الجديدة (5: 17-48)، حيث يتكرّر قول الرّب يسوع ستّ مرّات: ” سمعتم أنّه قيل للقدماء…أمّا أنا فأقول…” ثم يتكلّم الرّب عن الصدقة(6: 1-4)، والصلاة (6: 5-15) حيث يعلّمهم صلاة “أبانا”، الصوم (6: 16-18)، الكنز الحقيقي(6: 19-21), العين سراج الجسد(6: 22-23), الله والمال(6: 24), وعن العناية الإلهيّة(6: 25-34). ينتقل الرّب بعدها إلى الكلام عن عدم إطلاق الأحكام على الآخرين (7: 1-5), واستجابة الآب طلبات المؤمنين به (7: 7-11), وعن القاعدة المعروفة بالذهبية، أي:”فكل ما أردتم أن يفعل الناس لكم، افعلوه أنتم لهم: هذه هي الشريعة والأنبياء”7: 12). ثم يتكلّم عن باب الخلاص الضيِّق (7: 13-14), ويحذّر من الأنبياء الكذبة(7: 15-20)، ويحدّد مَن هم التلاميذ الحقيقيون (7: 21-27)بالذين يعملون بحسب مشيئة الآب الذي في السموات. ويختم الإنجيلي متّى عرض الموعظة بالقول:” فلمّا أكمل يسوع هذه الأقوال بُهتت الجموع من تعليمه لأنّه كان يعلّمهم كمن له سلطان وليس كالكتبة” (7: 28-29). الجدير ذكره أنّه في نهاية كل عظة من العظات الخمس المذكورة أعلاه, يكتب متّى: “فلمّا أكمل يسوع هذه الأقوال”.
يورد الرسول لوقا في الفصل السادس من إنجيله, الآيات 20-49، ما يوازي باختصار، الموعظة على الجبل. لكنّه يجعلها في “موضعٍ سهلٍ” (6: 17). تبدأ الموعظة عند لوقا بالتطويبات، ثم تليها وصية محبة الأعداء ووصيّة الرحمة ومعاملة الإخوة ثم الخاتمة.
Чини се да је проповед садржана у Јеванђељу по Луки по тексту старија од оне садржане у Јеванђељу по Матеју, јер је међу библистима познато да ако постоји више формулација једног текста, мањи текст је најстарији међу њима. Пошто је већина онога што је поменуто у беседи у Јеванђељу по Луки присутна у беседи у Јеванђељу по Матеју, то значи да су изреке проповеди биле у оптицају пре писања два јеванђеља, па их је Матеј узео и додао друге изреке њима које су такође биле познате у првој групи, док их је Лука записао како су биле без додатака, а остале је записао на својим местима према приликама.
فصلاة “ابانا” التي أوردها متّى في الموعظة على الجبل في سياق كلامه عن الصلاة, أوردها لوقا في مكان آخر محدّداً مناسبة تعليم الرّب إياها لتلاميذه::” وإذ كان يصلّي في موضعٍ، لمّا فرغ قال واحد من تلاميذه: يا رب علّمنا أن نصلّي كما علّم يوحنّا أيضاً تلاميذه. فقا لهم: متى صلّيتم فقولوا أبانا…” (لوقا11: 1). وكذلك الأمر بالنسبة إلى موضوع ” الخلاص من الباب الضيّق “, فبينما يورد متّى هذا الموضوع من دون مناسبة في الموعظة, نجد أن لوقا يقدّم له بسؤال يوجّهه إلى يسوع رجل غير معرّف عنه:” يا سيّد أقليل هم الذين يخلصون؟ فقال لهم: اجتهدوا أن تدخلوا من الباب الضيّق” (لوقا 13: 23 –24). هذا يعني أنّ الموعظة على الجبل الواردة في إنجيل متّى جاءت مؤلّفة من أقوال متفرّقة ليسوع قالها في مناسبات مختلفة. وبعض هذه الأقوال لا يتعدّى أحياناً الآية الواحدة, كالآية 6: 24 التي تقول: ” لا يقدر أحدٌ أن يخدم سيّدين. لأنّه إمّا أن يبغض الواحد ويحبّ الآخر, أو يلازم الواحد ويحتقر الآخر. لا تقدرون أن تخدموا الله والمال”. لقد جمع متّى الإنجيلي هذه الأقوال في مكان واحد لفائدتها التعليمية ولأهميّتها.
Ако се Беседа на гори састоји од новог закона, учења о томе како верник треба да се понаша, и упозорења на суд, онда је она прво написана ради нашег спасења. Верујући у Исуса као Господа и Спаситеља и поступајући по Његовим заповестима и учењима, отварају нам се врата Царства и вечног живота.
Из мог парохијског гласила 1996. год