Чини се да је трећа посланица Јована љубљеног лична карта која се бави питањем на које је Апостол посветио велику пажњу, а које се односи на питање поступања према путујућим мисионарима у раној цркви.
Јован „старац“ (видети Другу Јованову посланицу) упућује своје последње писмо човеку по имену „Гај“ (име које је било уобичајено у древним временима, па стога многи коментатори искључују могућност да овај Гај, који је добио треће Јованова посланица, био је један од оних који су носили ово име и који су поменути. У Новом завету, видети Дела 19:29, 20:4; Римљанима 16:23; 1. Коринћанима 1:14). Не знамо јасно колики је био однос Посланика са њим. Оно што можемо закључити из самог писма јесте да му је био прирастао срцу и да га је изабрао зато што је уживао поверење које би му омогућило да прими писмо упућено цркве чији је члан, и из онога што му каже: „Надам се да ћеш успети у свему и да је твоје здравље добро.“ (Ова традиционална жеља може бити показатељ слабости у Гајевом здрављу за коју је Гласник знао о.) А и ти си добро у себи“ (1 и 2).
Јован нас затим доводи до разлога зашто је написао ово писмо. То је зато што су нека од путујуће браће која су кренула да прогласе „племенито име“ („име“ које се често односило на Бога у Старом завету примењивало се у раној цркви на Господа Исуса), рекли су апостолу да Гај се према њима добро понашао („иако су били странци“) и пружио им нека добра дела „на начин достојан Бога“. Док их чиновник – или службеник – у овој помесној цркви, Диотреф, није прихватио...(3-8). Јован полази од овог инцидента и подстиче Гаја (и групу којој припада) на његов рад, говорећи му: „Веома сам се обрадовао доласку браће“, а они су рекли Гласнику о Гајевом доброг понашања и сведочио је у чему је „он од истине“, и наставља: „Јер ви идете путем истине, а ја немам ничег већег разлога за радост од тога да синови моји (реч „синови, „у овом контексту, углавном се односи на хришћане који су под влашћу Јована Старијег) који ходе у истини“ (3 и 4). Објашњава му да оваквим понашањем чини „вернички посао“, тим пре што ова браћа „нису узели ништа од пагана“, па стога хришћанске групе морају „да примају овакве људе“, односно да угошћују да буду „помагачи истине“, а то значи прихватити их.С радошћу и великодушношћу помажу им да пренесу реч Божију и обзнане Његово име, јер тиме помажу самом Богу.
То је оно што Апостол жели од цркве. Међутим, Диотреф жели „да буде њихов владар“ (9), односно да своју власт врши са поносом и надменошћу. Он не признаје ауторитет Јована Старијег, „и гавране злобним причама” о њему. Игнорише путујућу „браћу мисионаре” и одбија да их угости, помогне и олакша им послове. „Спречава оне који желе да прихвати их и изгони из цркве“. Међутим, ово лоше понашање неће се наставити као што јесте, јер апостол обећава да ће у блиској будућности доћи у цркву да подсети овог лакомисленог и охолог човека (Диотрефа), који се не повинује истини – и сматра да не може без то - о „злочинима које чини“ (10).
Јован је схватио озбиљност оваквог става који представља Диотреф, и зато упозорава Гаја да не буде погођен његовим злом.Каже му: „Љубљени, не иди за злом, него за добрим. Ко чини добро, од Бога је, а ко чини зло, Бога није видео“ (11). Тада Јован помиње име другог човека и сведочи за њега, наиме Димитрија, за кога „сви људи сведоче, и коме сведочи сама истина“ и његово праведно понашање. Не знамо тачно ко је тај човек, можда је он тај који је ово писмо пренео Гају, или је један од оних лутајућих мисионара, или члан цркве који је ово писмо примио... Оно што је за нас важно да Зна се да је овај Димитрије, кога примаоци писма добро познају, добар човек, јер доприноси ширењу речи Божије и помаже истини аутентично, а Посланик жели да се угледа (12).
Затим Јован завршава писмо на свој традиционалан начин: нада се да ће видети Гаја „ускоро“ и разговарати с њим усмено. Након што га поздрави и упути му поздрав пријатеља, замоли га да поздрави „пријатеље, сваког по имену“, а мисли на чланове цркве који су одани апостолу и његовом учењу (као Гај... ), а потом и они који се противе девијантном Диотрефу (13 и 14).
Ова порука наглашава понашање верника у њиховим животима и поступцима и прихватање странаца... Тиме показују своју љубав према Богу, чак и ако су истински са њим или против њега. Позива нас да се радујемо Речи Божијој и њеним носиоцима, и подстиче нас да истинито учење Цркве, са потпуном верношћу, преносимо речју и послушношћу у животу.
Мој парохијски гласник
Недеља 18.04.1999
16. издање
