أعمال الرسل 11: 26 “وَدُعِيَ التَّلاَمِيذُ «مَسِيحِيِّينَ» فِي أَنْطَاكِيَةَ أَوَّلاً”
Антиохија: Селеук И је уочио орла са планине Балка и основао је град Селеукију, где је овај орао боравио, двадесет трећег априла 300. године пре нове ере. Затим је жртвовао и жртвовао на планини Силпиус и уочио орла првог маја те године. Завршио је градњу Антигоније, коју је почео да гради његов ривал Антигон, мало даље од места Антиохије. Након тога, Селеук је приметио да орао носи свој плен и довео га до подножја Силпија, па је наредио да се материјали који су били припремљени за изградњу Антигоније пренесу у равницу у подножју Силпија. Двадесет другог месеца Артемисија (маја) 300. године, и по изласку сунца, установио је престоницу свог царства и назвао је Антиохијом, по свом оцу Антиоху.
Историчар Диодор је веровао да је Антигон одабрао Оронтску страну као центар за своју престоницу, како би он био у центру из којег би могао да надгледа ток послова своје источне и западне државе у исто време. У Страбоновој Географији и Либанијевим говорима помиње се да је Антиохија у свом географском положају комбиновала предности мора и копна. Море је било близу и Оронт је био пловни између Антиохије и мора. Селеук и његови наследници желели су да развију ову своју престоницу, па су је повезали са Стеббиа Бабом са два поплочана пута да би олакшали транспорт војске и подстакли кретање трговаца и размену добара. Рекли су да ће дочекати источњаке из редова својих поданика и олакшати им боравак у престоници. Антиохија је порасла за време владавине Селџука и постала четири кварта, свака окружена утврђеним зидом одвојеним од другог. Отуда грчка реч ТЕТРАПОЛИС, што значи четири града. Речено је да се звао Тетраполис јер је био један од четири велика града које је подигао Селеук. То су Антиохија, Селевкија, Абамеја и Латакија.
Године 64. пре Христа, Помпеј је преузео контролу над Селџучким краљевством и другим суседним земљама. Поштовао је право Антиохије да управља својим унутрашњим пословима, хвалио је Симпозијум у Талији и учинио га престоницом читаве сиријске државе и седиштем Римљана. гувернер колоније или доминиона. Године 27. пре Христа, када је преиспитано државно уређење, Антиохија је остала главни град Сирије. Јудаизам – Палестина – није одвојен од ње пре 70. године нове ере.
وكانت أنطاكية لم تزل رافلة بحلل الفخر فأنشأ فيها الفاتحون الهياكل والقصور والمراسح. وجروا المياه إليها وبنوا الحمامات فيها على طريقتهم الخاصة. وفتح هيرودوس الكبير فيها طريقاً بأعمدة على الجانبين. وظلت أنطاكية زاهية زاهرة حتى الغزو الإسلامي. فقد جاء في كتاب فتوح الشام للواقدي أن أبا عبيدة كتب إلى الخليفة عمر في السنة 637 ما نصه: وإني لم أقم بها لطيب هوائها”. “وإني خشيت المسلمين أن يغلب حب الدنيا على قلوبهم فيقطعهم عن طاعة ربهم”.
وقال سلوقوس الكبير وخلفاءه بتهلين سورية وغيرها من ممتلكاتهم فاستقدموا المقدونيين واليونانيين. وأنزلوهم المدن والقرى ومنحوهم الامتيازات ليستعينوا بهم في الحرب وفي التهلين. وكان نصيب أنطاكية من هؤلاء كبيراً. فساد العنصر اليوناني فيها وظل مسيطراً على مقدراتها قروناً طويلة. وهكذا بناءً على ما نعرفه عن أنطاكية، وعن بعض المدن المماثلة يجوز لنا الإفتراض أن مجلسي العموم والإدارة كانا لا يزالان عند ظهور المسيحية يونانيين في صبغتهما. وأن معظم المواطنين أصحاب حق التصويت كانوا إما يونانيين و هلبنيين بشكل كامل. ومما يجوز القول به أيضاً أن حقوق التمتع بالغمنازيون كانت محصورة بهؤلاء. وأن تدابير خصوصية كانت لا تزال تتخذ لحصر الملكية في أنطاكية في يد اليونانيين. ومن المفيد أن نذكر لهذه المناسبة أن الأنطاكيين ظلوا يفاخرون بأصلهم اليوناني الهيليني حتى الغزو الإسلامي. فذكر ليبانيوس الأنطاكيين بتحدرهم من هرقيل وبأصلهم اليوناني الهليني في القرن الرابع. ويوليانوس الجاحد أشار في الكلام الذي وجهه إلى الأنطاكيين إلى أصلهم اليوناني الهليني وذكرهم بأنه هو يوناني أيضاً بعاداته وتفكيره. وفي القرن الخامس مرت افذوكية “زوجة الأمبراطور ثيودوسيوس الثاني” بأنطاكية متوجهة إلى أورشليم وخطبت في الأنطاكيين ففاخرت بأنها من عرقهم ودمهم.
Антиохија је садржавала различите елементе државног становништва, а најважнији од ових негрчких елемената били су Арапи и Јевреји. Сиријско село је било арабизовано од средине другог века пре нове ере. Јевреје је довео Деметрије 145. године да му помогну да успостави своју власт.
Први верници у Антиохији: من المرجح أن يكون نيقولاوس “أحد الشمامسة السبعة” كما وصفه لوقا “الأنطاكي الدخيل” أول المسيحيين في أنطاكية.
После Стефана, божанска промисао је одлучила да се ученици разиђу по земљама. Дошли су у Антиохију и почели да проповедају о Господу Исусу. Многи су веровали. Када је вест стигла до мајке цркава, они су им послали Варнаву. Он им је проповедао и потврдио њихову веру. Тада Варнава дође у Тарс тражећи Павла. Затим су се преселили у Антиохију и тамо остали годину дана учећи и проповедајући.
Апостол Петар, први епископ и оснивач Антиохијске Цркве: И поред ове вести о ученицима који иду у Антиохију и тамо проповедају (Апостоли Павле и Варнава основали су Антиохију, али је Свети апостол Петар њоме владао као први епископ осам година, а затим је кренуо да оснива друге цркве). Међутим, рани историчари и тумачи кажу да је Петар био тај који је основао Антиохијску цркву.
القديس ايريناوس في تعليقه على “غلا2” يأخذ على لوقا الإنجيلي (إهماله) لعمل بطرس التأسيسي في أنطاكية. وافسابيوس المؤرخ نهج نفس النهج في مؤلفه “تاريخ الكنيسة”، ويقول أن بطرس هو الذي أسس كنيسة أنطاكية.
Христос је разапет, умро, сахрањен и ускрснуо у 30. години (овај датум је најтачнији, а научници су открили да је данашњи датум погрешан) (не у тридесетој години, већ годину дана). апостол Павле је поверовао у Христа годину дана касније, односно 31. године, и остао је у Дамаску три године, односно 34. године. Када се вратио у Јерусалим, није нашао ниједног од апостола осим Јакова, г. брат Господњи. Петар је био полазна тачка који је свуда проповедао. Часно предање нам говори да је он – Петар – био на челу Антиохијске цркве седам година заредом до 41. године, тако да имамо право да претпоставимо да је Петар Апостол основао Антиохијску Цркву 34. године нове ере.
Историчар Ефес и Никола Калист помињу да га је Петрово дело приморало на одсуство из Антиохије, па је за свог представника и наследника поставио светог Евотеја, чиме је светог Евотеја учинио другим епископом на престолу великог града Божијег, Антиохије.
Тилемон каже да је Петар, као и други апостоли, већину времена проводио проповедајући, а у Антиохији је остао само неколико периода. Белсер каже да је Антиохијска црква основана у две етапе. Прва је била за неке јеврејске кругове 34-35. године у рукама Петра, а друга је почела након усвајања Корнелија (Нејевреја) и његовог прихватања у народ. црква, а то је било после 39-40.
ويقول الأب James Kleist واضع مؤلف للأساقفة في الكنائس في العصور الأولى إذ يجعل برنابا المؤسس الأول دون أن يذكر بطرس ولو لمرة واحدة، ضارباً عرض الحائط بتقليد كنسي للكنيسة الكاثوليكية إذ تكرس كل سنة يوماً لعيد “منبر بطرس”.
“وليس بمستغرب أن لقب البطريرك (لفظة تعني رئيس العشيرة) قد لقب به بطرس الرسول، لكون المسيحية في أنطاكية قد انتشرت بين اليهود أولاً، ولأن بطرس كان عملياً زعيم هذه العشيرة. وما إطلاق تسمية البطريرك من قبل مجمع خلقيدونية (451م) على أسقف أنطاكية وحده دون سائر أساقفة الكراسي الأخرى (روما والقسطنطينية والإسكندرية وأورشليم) إلا تكريساً لهذا الأمر الواقع. لذلك جاز لنا يقيناً اعتبار القديس بطرس الرسول أول البطاركة على كرسي أنطاكية.”
Ученици су у Антиохији прво названи хришћанима: بعد إيمان الكثيرين من أنطاكية بالسيد المسيح وسماع الوثنيين باسم السيد المسيح، فأطلقوا عليهم اسم المسيحيين. في حين كان المسيحيون في خارج أنطاكية يدعون أنفسهم “أخوة” و”تلاميذ” و”مؤمنين”. أما اليهود فكانوا يقدسون اسم المسيح فلم يطلقوا على المؤمنين هذا الاسم واكتفوا بأن يدعونهم بـ “الناصريين” نسبةً إلى يسوع الناصري. ويرى “بروشن الإلماني” أن هذا الاسم “مسيحيون” استعمل كنوع من التهكم، ويؤيد ثيوفيلوس الأنطاكي هذه النظرية.
وأقدم الآثار التي تشير إلى المسيحيين بهذا الاسم الأنطاكي كتابة وجدت على جدران خرائب بومبابي في إيطاليا سنة 1862 من نوع الغرافيتو تعود إلى سنة 64 وقد جاء فيها الاسم “HRISTIAN” ويشير تاسيتوس إلى مؤمني سنة 64 في روما باسم المسيحيين.
Неки текстови су преузети са сајта Патријаршије