Исцељење лудих у области Гадарена:
И дођоше на ону страну мора, у земљу Гадаренску. И када је изашао из лађе, одмах га је срео из гробова човек опседнут нечистим духом у гробовима, и нико га није могао везати ланцима. Пошто је често био везан оковима и ланцима, па је кидао окове и кидао окове. И нико није успео да га понизи. А он је увек био дан и ноћ у планинама и у гробовима, викао и секао се камењем. Када је издалека угледао Исуса, потрчао је и поклонио му се, и повикавши из свег гласа рече: „Шта ја имам с тобом, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те да се закунеш Богом да ме неће мучити!“ Јер му рече: „Изиђи из човека, нечисти дусе“. Питао га је: "Како се зовеш?" Он је одговорио: „Зовем се Легија, јер нас је много. И много га је молио да их не пошаље из земље. И било је велико крдо свиња које је пасло у планини. Тада су га молили сви демони говорећи: пошаљи нас свињама да уђемо у њих. Зато им је Исус одмах дао дозволу. Тако су нечисти духови изашли и ушли у свиње. Тада стадо појури са литице у море, а било их је око две хиљаде, и угушише се у мору. А пастири свиња побегоше и јавише по граду и по селима. Па су изашли да виде шта се догодило. И дођоше к Исусу и виде демона, у коме беху избеглице, седећи и обучени, и при здравој памети. Па су се плашили. Тада су им они који су видели рекли како се то догодило демону и свињама. Тако су почели да га траже да напусти њихове границе. И кад уђоше у чамац, замоли га опседнути демоном да буде с њим. Али Исус га није оставио, него му је рекао: „Иди кући и својој породици и реци им колико је Господ учинио за тебе и помиловао те. Зато је отишао и почео да објављује у Декапољу колико је Исус учинио велико за њега. Сви су били зачуђени. (Марко 5:1-20, Матеј 8:28-34, Лука 8:26-39).
Ова Маркова прича, најдужа међу наративима синоптичких јеванђеља, завршава се изреком (Стих 20Опорављени лудак постао је проповедник Христа у области Декапоља. Али поред овог апостолског гледишта, јеванђелист је желео да покаже Исуса као моћног Месију који побеђује Сатану, паралише његова дела и ослобађа људе из његовог ропства, отварајући тако нову еру за човечанство која је најављена у Старом завету и остварена у Црква.
تحصل العجيبة “عبر البحر” أي في المنطقة المقابلة للجليل عبر البحيرة. تذكر المخطوطات المختلفة العبارات التالية: “كورة الجرجسيين”، “كورة الجراسيين”، “كورة الجدريين”. تعود العبارة الأولى إلى تصحيح أوريجنس (Origene) الذي يتكلم عن مدينة مجهولة اليوم اسمها جرجسة، معتبراً أن جراسة مدينة في العربية. ونحن نعلم أن مدينة جراسة تقع على بعد 60 كلم من البحيرة في منطقة المدن الخمس. العبارة الأصح إذاً هي “الجدريين” لأن مدينة جدرة (فيها مدرسة للفلاسفة الرواقين) تقع قرب بحيرة جنيسارت، على بعد 10 كلم إلى الجنوب الشرقي منها؛ ومن جهة ثانية لم يحصل الحدث داخل المدينة بل حواليها، “في كورة الجدريين…”، أي في منطقة البحيرة. وما جاء عند لوقا 8: 26 “التي هي مقابل الجليل” يدعم وجهة النظر هذه.
Описује се стање пацијента који је срео Исуса када је сишао с брода (Стих 2) بأنها شقية بائسة. فيه “روح نجس” أي فيه “شيطان” (démonisé) ويسكن القبور. ولو أردنا أن نصفه بعبارة معاصرة لقلنا أنه لا ينسجم مع المجتمع لأنه لا يعيش بين البشر بل بعيداً عنهم في القبور والجبال (Стихови 3 и 5)، تسوده عادة أذية نفسه (“يجرح نفسه بالحجارة”)، يأخذ موقفاً إيجابياً لكنه لا يستطيع أن يضبط (اЗа стих 4)، وهو يعاني من انقسام داخلي في شخصيته (“اسمي لجيون لأننا كثيرون”). هكذا نشاهد خليقة الله “الحسنة جداً” توصف بهذه الصورة الحزينة بعدما صارت فريسة للشيطان.
لكن الإنجيلي يُظهر يسوع محرراً للبشر من مثل هذه العبودية ومجدداً طبيعتهم المنفسدة. يعترف الروح الشرير المخفي في المريض بمثل هذا السلطان الإلهي لدى المسيّا، ولذلك يصرخ نحو يسوع بفم المريض “ما لي ولك يا يسوع ابن الله العلي”. في هذه الجملة يعترف الشيطان: 1- أنه لا يوجد أي شي مشترك بينه وبين يسوع، لأن يسوع يريد خلاص البشر بينما هو يريد هلاكهم؛ 2- أن المتكلم معه هو ابن الله العلي. إذاً فهو يضيف صفة سامية لا يعرفها الناس لشخصية يسوع المسيانية؛ 3- أن ظهور المسيّا في العالم يعني إبطال عمله الفاسد.
برهان آخر على اعتراف الشيطان بقدرة يسوع هو جوابه سؤال يسوع عن اسمه: “اسمي لجيون لأننا كثيرون” (Стих 9), јер само најјачи могу да се распитају за име некога ко је инфериорнији од њега и слабији од њега, по тадашњој концепцији. Римска дивизија звана Легија састојала се од 4 до 6 хиљада људи и 300 коња. То не значи да је толики број био присутан у пацијенту, али значи да их је било много, читава војска, која је могла озбиљно да поцепа личност човека.
Демони траже од Исуса да их не шаље на место мучења, већ да им дозволи да живе у крду свиња у близини (Стихови 11-12). يقبل يسوع طلبهم “غير مقتنع منهم بل بتدبير مقصود من قبله”، حسب القديس يوحنا الذهبي الفم. ما هو “التدبير” الذي اتخذه يسوع عندما سمح للشياطين أن تسكن في حوالي 2000 خنزير اندفعت من على الجرف إلى البحر (Стих 13)? Неки кажу да се десило да се кажњавају пастири који су узгајали свиње забрањено Мојсијевим законом. Ово тумачење је нетачно јер се догађај одиграо у паганској земљи (Декапољу) где забрана нема никаквог значаја. Испуњавајући захтев демона, Исус највероватније жели да истакне разорно дејство њиховог присуства, јер где год да се нађу, било у људима или животињама, доносе уништење. Исус такође жели да истакне човекову неоспорну достојност за сваку достојну жртву да би се обезбедило његово спасење.
Пастири су пожурили да кажу људима у граду и селима.Стих 14) الذين جاؤوا إلى مكان العجيبة، فرأوا المجنون أولاً “لابساً وعاقلاً” (Стих 15), па су се плашили. Наравно, сматрали су да је уништење крда свиња важније од излечења лудака и плашили су се да ће Исусово присуство у њиховој покрајини донети друге несреће. Зато су га молили да напусти њихове границе. Страх их је навео, не да признају Исусову моћ и обожавају га као Месију, већ до жеље да га се отарасе (Стихови 16-17).
وعلى العكس فإن المجنون المعافى الذي لم يكن يحتمل أن يسكن بين الناس قبلاً هو الآن “يلبس ويعقل” ويطلب أن يكون مع يسوع (Стих 18). Сусрет са Сином Божијим радикално преображава човека и чини га извором спасења за друге. Исус не прихвата луђакову молбу, већ га шаље да проповеда шта је Господ учинио за њега (Стих 19). Стих 20 нам даје до знања да је онај који је био исцељен проповедао хришћанство у области Декапоља. Његов мисионарски ентузијазам резултат је његовог живог сусрета са Исусом и резултат његовог спасења кроз њега.
في رواية متى عن الموضوع نفسه (8: 28 – 9: 1)، يتكلم عن شفاء مجنونين وليس عن شفاء واحد. هل هي عجيبة أخرى؟ إن التشابه بين الأناجيل الثلاثة لا يسمح لنا بمثل هذا الافتراض خاصة وأن الإنجيليين مرقس ولوقا يضعان هذه العجيبة فوراً بعد تسكين العاصفة عند اجتياز يسوع مع تلاميذه. كيف نستطيع إذاً أن نفسّر مثل هذا الاختلاف؟
Највероватније, јеванђелист Марко помиње једног од лудака који је био најопаснији и најпознатији становницима региона. Тако каже већина црквених отаца. С друге стране, можемо рећи да предање по Матеју говори о двојици лудака, док предање по Марку и Луки говори о једном лудаку. То је оно што се дешава са слепцима у Матеју (9:27-35 и 20:29-34).
Оно што је евангелистима важно није број излечених пацијената, већ њихова усредсређеност на моћ Исуса као Месије да протера Сатану, оконча његово покварено дело у свету и као резултат ослободи људе његовог ропства. То је оно на шта се Матеј посебно фокусира, јер се карактер двојице лудака не појављује много (Исус им не говори, не говори о томе шта им се догодило након опоравка, не говори о њиховом стању након опоравка као код Марка и Лука). Уместо тога, он више наглашава да Син Божији разговара са ђаволима и да их кажњава. Јеванђелист то жели да истакне Христово дело отвара ново време Моћ Сатане је поражена, болесник се повлачи, а особа је ослобођена. Живимо ово ново време у цркви коју је основао и сабрао Месија.
Исцељење жене са крвотоком и подизање Јаирове ћерке:
И кад Исус пређе у чамцу поново на другу страну, скупи се к њему велики народ. И био је поред мора. И гле, дође један од старешина синагоге, по имену Јаир. И кад га виде, паде пред његове ноге. Питао га је много тога, говорећи: „Моја ћерка је на последњем даху. Волео бих да дођеш и ставиш руку на њу, да оздрави и живи.” И он је пошао с њим, а за њим је пошао велики народ, који га је гомилао.
А жена која је имала крварење дванаест година. Много је патила од многих лекара и потрошила све што је имала и није имала никакве користи. Видела је гору ситуацију. Када је чула за Исуса, пришла је иза мноштва и дотакла се његове хаљине. Јер је рекла: „Ако се и дотакнем његове хаљине, оздравићу. И одмах пресуши извор крви њене, и знаде по телу да је исцељена од болести. Исус се одмах окрену међу гомилом, осетивши у себи силу која је изашла из њега, и рече: „Ко се дотаче моје хаљине? Тада му рекоше његови ученици: „Видиш народ који те гомила и говори: ’Ко ме се дотаче?“ И погледа око себе да види ко је ово урадио. Али жена дође, уплашена и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, паде и рече му сву истину. Па јој рече: „Кћери, твоја вера те је оздравила. Идите у миру и будите слободни од своје болести.”
Док је он говорио, дођоше из куће старешине синагоге говорећи: „Кћер ти је умрла. Зашто више узнемираваш Учитеља? И Исус одмах чу реч која је била изговорена, и рече старешини синагоге: Не бој се, само веруј. Никоме није дозволио да га прати осим Петру, Јакову и Јовану, брату Јаковљевом. И дође у кућу старешине синагоге и угледа метеж: плакаху и завијају. Па уђе и рече им: „Што дижете галаму и плачете? "Девојка није мртва, али спава." Смејали су му се. Али он их све испусти, и узе оца девојке и мајку њену и оне који су били с њим, и уђе где је девојка лежала. Ухватио је девојку за руку и рекао јој: „Талита, устани. И одмах је девојка устала и кренула. Зато што је имала дванаест година. Били су веома запањени. Зато им је оштро задужио да нико не сме да зна за ово. Рекао је да јој то треба дати да једе. (Марко 5:21-43, Матеј 9:18-26, Лука 8:40-56).
تشهد الروايتان على سيادة يسوع على المرض والموت. لا يربط بينهما الزمن بل موضوع الإيمان المشترك في قدرة يسوع على الشفاء. كانت الامرأة النازفة الدم معتبرة نجسة بسبب نوع مرضها (أنظر سفر اللاويين 12: 1، 15: 9 و25…)، ولذلك لم يكن لها الحق في ملامسة الناس الآخرين. لكن إيمانها في قدرة يسوع على الشفاء كانت أقوى من الأوامر الناموسيّة، لذلك عندما اختلطت بالجموع لامست ثياب المعلّم وشفيت. بعد سؤال يسوع “من لمس ثيابي” (Стих 30)، ارتعدت الامرأة واضطرت أن تخرج من الجمع المجهول وتأتي للقاء يسوع الشخصي. لم يوبّخها الرب على عملها (كما كانت تنتظر)، لكنه أبرز إيمانها بمناداته إياها “يا ابنة” (رغم سنها المتقدم حتماً)، مرتباً إياها في مصف عائلة الله، هذه العائلة التي يؤسسها هو، المسيا، على الأرض.
Коментатор Теофилект даје симболичну интерпретацију романа, сматрајући човечанство крварелим и неспособним да га лекари и мудраци овога света излече, али је своје исцељење пронашао у вези са Христом.
يقع حدث الشفاء بينما كان يسوع مصحوباً بالجمع متوجهاً إلى بيت رئيس المجمع يايرس لكي يشفي ابنته المشرفة على الموت. وبينما هو يتحدّث مع الامرأة التي شفاها، جاء مُرسلون من قبل بيت رئيس المجمع معلمين إياه بموت الابنة ولذلك لم يعد من داعٍ لإزعاج المعلّم (نلاحظ حسب رواية متى أن الابنة كانت قد ماتت عندما جاء يايروس إلى يسوع متوسلاً إليه لكي يضع يده عليها ويشفيها). لم يعطِ يسوع أهمية خاصة للخبر “فسمع يسوع لوقته الكلمة التي قيلت”، بل قال ليايروس “لا تخف، آمن فقط”. من الطبيعي أن يكون موت الابنة قد زعزع آمال رئيس المجمع. لكن الإنجيل لم يخبرنا عنه لأن اهتمامه مركز على قدرة المسيا في الشفاء.
وبينما كانت الساعة ساعة إعلان يسوع عن قدرة الله ومجده، ترك الجمع واصطحب معه ثلاثة من تلاميذه، بطرس ويعقوب ويوحنا، وتوجّه إلى بيت رئيس المجمع حيث سمع “ضجيجاً: يبكون ويولولون كثيراً” (Стих 38), што значи да је почео плач над мртвима. Према обичају сахрањивања у Палестини (види Грундманн, стр. 117), чак и код сахране сиромашног Израелца, било је потребно да жена пева елегијске песме и два музичка инструмента да би се протерали зли духови који су покушавали да отму душа која је недавно изашла из тела и још му није била близу.
في ملاحظة يسوع أن “الصبية لم تمت لكنها نائمة”، والتي يجيب عنه الحاضرون بالاستهزاء “فضحكوا عليه”، يرى يسوع الموت نوماً، لأنه سيّد الحياة والموت، فيمسك بيد الصبية ويعطي أمراً قاطعاً بقيامها. في هذه النقطة يذكر لنا الإنجيلي التعبير الآرامي الذي استخدمه يسوع لإقامة الميت “طليثا قومي” أي “يا صبية لك أقول قومي”.
Девојчица од 12 година устаје и хода. Наредба коју Исус даје да јој понуди храну има значење да потврди догађај и учини га ван сваке сумње. Природно је да би после овог чудног догађаја сви били изненађени. После тога, Јеванђеље не говори о осећању гомиле нити о онима који су јој се раније смејали. Јеванђелист жели да нагласи Исусова моћ над смрћу. وتُختم الرواية بعبارة مرقس المعروفة حول “سرّية المسيا”: “فأوصاهم كثيراً أن لا يعلم أحد بذلك” (Стих 43).