Увод:
Речи Христове су светлост и живот, светлост нашем уму која обасјава нас који седимо у тами и сенци смрти.То је живот нашим срцима који су уморни од задатака овога света и жедни живота и љубави. Много лепих, вредних књига, богатих идејама, објављено је и излази свакодневно. Али књига живота је једна. Од Њега је извор бесмртног живота који извире из срца у срцу сваког верника. Верна „Света Библија“. Стога је императив да Нови Завет и Црква дају књизи пуну част. Постоји много начина да му се ода почаст. У цркви обилазимо књигу, палимо је, кадимо је, целивамо је и гледамо. Библија се налази у центру стола у храму у нашим црквама.
وكل هذا كل الإكرام لأنه في نظرنا مقدس وموحى حسب قول الرسول بولس: «الكتاب هو موحى به من الله ونافع للتعليم…» (2 تي 3: 16 ). نحن نؤمن أن الكتاب مقدس لأن الروح القدس هو الذي ألهم الذين وضعوه، وهو الذي بمسحته القدوسة سيلهم أيضاً من يقرؤونه ويفسرونه.
الآباء القديسون كانوا خير حفظة للأمانة الرسولية، إذ أنهم دأبو عندما كثرت وتنوعت الكتب على تحديد ما يسمى بالكتب القانونية، وهي الأسفار التي قبلتها الكنيسة لأنها موحاة من الله. هذه العملية أخذت مراحل تطور تا ريخية امتدت خلال القرون الأربعة الأولى للمسيحية. البحث اللاحق يتابع هذه المراحل التاريخية في تكوين قانون كتب العهد الجديد، معتمداً على ما استطعت تحصيله من ترجمة في كتاب الأستاذ يوحنا كرافيذوبولوس (مدخل إلى العهد الجديد). مستمداً عوناً لا غنى عنه من آباء كن يستنا – كتبنا الناطقة – لكي أقدم بحثاً متواضعاً من أجل نيل العضوية في مدارس الأحد الأرثوذكسية.
العهد القديم ك “كتاب” للكنيسة الأولى:
قبل أن نرى المراحل التي مرت بها إجراءات تجميع كتب العهد الجديد ال«27 كتاباً» في جسم واحد ومعرفته من الكنيسة ك “كتاب مقدس”، أي تاريخ قانون العهد الجديد، يجب أولاً أن نجيب على السؤال التالي: أي كتابٍ كان للكنيسة الأولى؟
في كتب العهد الجديد عادةً نصادف العبارات: «الكتب، يقول الكتاب، المكتوب، على حسب الكتب… الخ» وبمقدار ما يذكر المسيح نفسه من هذه العبارات كذلك يذكرها كتاب الكنيسة الأولى الذي هو العهد القديم والمدعو كذلك «الناموس والأنبياء». يُظهر المسيح رأيه بالعهد القديم على أنه تصور وتخطيط مسبق لكل حياته وعمله وموته وقيامته وطبعاً يلخص رسالته المتعلقة بالعهد القديم بعبارته في العظة على الجبل: «لا تظنوا أني جئت لأنقض الناموس أو الأنبياء، ما جئت لأنقض بل لأكمل» (مت 5: 17). والرسل بعد ذلك استندوا في كرازتهم على العهد القديم معلنين في كل اتجاه الإيمان أنه بشخص يسوع المسيح تحققت كل النبؤات، وكذلك الآباء وناظمي التسابيح الكنسيون فقد فسروا العهد القديم بمفاهيم خريستولوجية.
بدايات العهد الجديد كـ” كتاب”:
كما أخذت كلمة الرب شكلاً مكتوباً في الأناجيل الأربعة فإنها قد سلمت بشكل متوازي شفوياً كـ “تقليد” وهذه الكلمة أخذت موقع اليقين والصحة بصورة رئيسية في ضمير المسيحيين.
Апостол Павле своје изјаве у својим писмима увек поткрепљује истинитошћу и снагом Господњих речи: „Јер вам ово казујемо речју Господњом“ (Сол. 4,15), „Не ја вам заповедам, него Господ“ (Колошанима 7:10), „Ово је заповест Господња да они који проповедају јеванђеље живе Јеванђеље“ (Колошанима 9:14), „Јер примих од Господа оно што сам вам предао“ ( 1. Коринћанима 11:23), „У свему сам вам показао да се на тај начин више трудите и трудите него слаби, сећајући се речи Господа Исуса“ (Дела 20:35).
По угледу на апостоле, апостолски оци су Стари завет и речи Господње сматрали истинама које само они поседују. Из овога се закључује да је у почетку жива традиција Цркве играла примарну улогу у ширењу хришћанске истине.
Папије, епископ Јерапољског Фригије, почетком другог века, иако је познавао писана јеванђеља, више се ослањао на живо предање него на њих, о чему сведочи следећи одломак који нам даје прецизне детаље: „Али и ја не устручавајте се да пред вас изнесем своје тумачење.“ Све што сам пажљиво сазнао од шеика (1) وكل ما أتذكره بحرص، ضامناً صحته………. لأنني لا أعتقد أن ما تحصل عليه من الكتب يفيدني بقدر ما يصل إلي من الصوت الحي، من الصوت الحي الدائم» (2).
Књиге које су сачињавале Нови завет биле су писани део хришћанске истине изречене усмено, али ни те књиге у то доба нису биле познате као Свето писмо, али су биле прихваћене у савести хришћана, због свог апостолског извора и свог у складу са истином коју је Црква поседовала као живо предање „од почетка, очевици и слуге“ (Лк. 1,2).
Прве групе књига Новог завета:
После свега претходног поменутог о цитирању Господа апостолских отаца, поставља се питање да ли је могуће имати конкретније писане збирке књига Новог завета у оквиру Цркве.Ако је одговор позитиван, када су настале ове прве збирке?
Имамо јасна сведочанства о првој збирци из 140. године нове ере Маркија Н. Атеисте у Риму.
Ово је син бискупа у СИНВПХ ТОУ ПОУНТОУ који се склонио у Рим и основао своју цркву, и написао канон који се састоји од Јеванђеља и Посланице. Овај канон садржи Јеванђеље по Луки (који је био учесник и пратилац апостола Павла и стога је имао Павлова учења) и десет Павлових писама по реду.следеће:
(Гал, 1+2 Кор, Рим, 1+2 Солуњани, Лаодикци - тако је назвао Ефес -, Ко, Фил, Ви) Из Јеванђеља по Луки Маркион је изрезао оно што није било у складу са његовим учењем.
Али да ли је Маркион први допринео идеји да се књиге Новог завета сакупе у једно тело? Постоје специфичне индиције које упућују на идеју да је пре Маркиона настала збирка посланица апостола Павла, а то су:
– رسالة بطرس الرسول الجامعة الثانية – لكي نبدأ من نصوص العهد الجديد نفسها – بقدر ما يكتب بشأن بولس الرسول «كما كتب إلينا أخونا الحبيب بولس أيضاً بحسب الكلمة المعطاة له كما في الرسائل كلها متكلماً عن هذه الأمور» (2 بط 3: 15-16). ويمكننا الافتراض بأن القراء المسيحيين كانوا يعرفون هذه الرسائل مجمّعة بهذا الشكل.
– كما أن أغناطيوس الأنطاكي (3) في بدايات القرن الثاني يذكر باستمرار عبارة «من بولس هذا الأمر» هذا يع ني أنه يعرف مجموعة ما من رسائله أنظر (رسالة أغناطيوس، إلى أفسس “12: 2″، “18: 1-1″، إلى أهل رومية “5: 1″، “9: 1″، إلى أهل أزمير “1: 1″، إلى أهل مغنيسية “1: 1″…إلخ).
– كذلك بوليكاربوس (4) Епископ Смирне у свом писму Филипљанима наводи сазнања о Павловим писмима, али према начину на који то изражава може се претпоставити да су их и Филипљани познавали, види (1,3), (3,3) , (4:1), (5:3), (6:2), (12:1) и описује посланице Ефесцима као део Библије (4:26).
– يوستينوس (5) Он нигде не помиње Павла јасно, али из његових израза се види да познаје Павлова писма (Рим. 1. Коринћанима, Гал, Еф. 2. Солуњанима, Тицијанима, Јевр.).
На основу досадашњих доказа, можемо рећи да је у једном телу крајем првог и почетком другог века пронађена збирка Павлових писама, а место где су писма сакупљена може бити. Коринт (6) Или Ефесцима (7).
Може ли се исто рећи за четири јеванђеља?
– قبل أواسط القرن الثاني لم يكن معترفاً بالأناجيل على أنها كتاب مقدس. في نصوص الآباء الرسوليين نلاحظ عدداً قليلاً جداً من أقوال الرب تُقدم كسفر مقدس.
Наравно, у њему налазимо реч (Евађелијево јеванђеље) у једнини, али овај термин се не односи на књигу или књиге које садржи, већ се односи на црквено проповедање о Христу.
– في أواسط القرن الثاني يذكر يوستينوس كلمة (إنجيل Euaggelio) بحالة الجمع التي يصفها كـ «مذكرات للرسل» ويخبرنا أنها كانت تقرأ في اجتماعات العبادات المسيحية مع مؤلفات الأنبياء.«إن الرسل أوجدوا مذكرات كانت تدعى الأناجيل»
– إذاً في النصف الثاني من القرن الثاني يمكن الحديث عن مجموعة تحوي الأناجيل الأربعة كما سيصبح بشكل واضح أدناه بفضل المعلومات التي وردتنا من إيريناوس (8) ومن كُتاب إنجيليين آخرين في نهايات القرن الثاني. فيكون السؤال متى أُثبتت الأناجيل والرسائل وباقي كتب العهد الجديد كأسفار أو ككتاب عهد جديد؟……… المقطع القادم كفيل بإعطاء العناصر الضرورية للإجابة على هذا السؤال.
Крај другог века, важна станица у историји права:
Одлучујући је био период средине и краја другог века, како помиње Ефес (9) Израз „реч новозаветног јеванђеља“ (10) Цитирано из уста једног од ратника монтанистичке јереси (11)، ممكن أن تعود هذه العبارة إلى بوليكراتس أسقف أفسس، بهذا يكون الاستعمال الأقدم لمصطلح «العهد الجديد» كتعبير عن كتب العهد الجديد، يعود إلى سنة 192م، ولكن إلى عشرين أو ثلاثين سن ة أقدم إن ميليتون أسقف سارذيون يتحدث عن “الكتب القديمة ” أو «كتب العهد القديم» (12) Разликујући га од књига Новог завета, он не користи термин Нови завет, који ће дефинитивно преовладати у трећем веку и даље.
Крајем другог века Иринеј, епископ Логоно (данас Лион), користи књиге Новог завета у својој борби против гностика. (13) Више него било који други црквени писац пре њега, у својој књизи (Праћење и промена лажног знања) користио је приближно 1075 стихова из свих књига Новог завета осим (Фил., 2. Пет., 3. Јованова, Јуда), и разјашњава ауторитет четвороцифрених јеванђеља, и објашњава значење четири симбола.За четири јеванђелиста, да би се истакло присуство четири јеванђеља (9-8, 11), а такође и поред књига Новог завета. (Јеванђеља, Дела апостолска, Павлове посланице, Откривење и васељенске посланице (1. Петрова, 1 + 2 Јованова), додаје им „Пастир Херме“ из књиге.
У истој ери помињу се Климент и светитељ Александријски (14) Књига је следећа: четири јеванђеља, која се јасно разликују од апокрифа (15)Он такође прихвата четири посланице Павлу, заједно са посланицом Јеврејима, Дела апостолским, католичке посланице (Јевр., 1 + 2 Јованова, Иех) и Откривење (93, 13).
Мураторијев закон:
Године 1740. монах по имену Муратори пронашао је важан текст о стању закона током другог века. Састоји се од одломака из једног рукописа у Амброзијани библиотеци у Милану. Овај закон је био познат као „Мураторијев законик”. текст датира отприлике из 200. године нове ере. Највероватније је написан у Римској цркви. Овај текст изражава идеје цркве као целине, а не идеје појединца.У овом канону се помињу 23 књиге Новог завета са кратким подацима (уносима). Његов латински је тешко разумети, што нас наводи на претпоставку да је лоше преведен са изворног грчког.
الكتب المنصوصة والمعدّدة في قانون موراتوري هي : الـ 4 أناجيل يذكر أن الإنجيل الرابع منها قد أتى من تلميذ المسيح يوحنا، أعمال الرس ل التي أتت من الإنجيلي لوقا، الرسائل الثلاثة عشر لبولس مع مقدمة الرسالة الأولى إلى كورنثوس (1 + 2 كو، أف، كو، غل،1 + 2 تس، رو، فل، تي، 1 + 2 تي) مع الملاحظة أنه كما يوحنا كتب إلى الكنائس السبعة (رؤ 2 – 3)، هكذا أيضاً بولس إلى كورنثوس، أفسس، فيليبي، كولوسي، غلاطية، تسالونيكي ورومية أيضاً كذلك إلى فيلمون وتيموثاوس والـ 3 رسائل الجامعة (1 + 2 يو، يه) رؤيا يوحنا ورؤيا بطرس، ويشار إلى الثانية أن العديدين لم يرغبوا بأن تقرأ في الكنيسة. وتغيب رسالة العبرانيين ال تي حتى نهاية القرن الرابع لم تُدرج بين الكتب القانونية في الغرب. كما أن غياب رسالة بطرس الأولى من القانون غير مفسر على الرغم من أنها كانت تعتبر قانونية من قبل ايريناوس، ترتليانوس (16), Климент Александријски и Иполит.
Можемо укратко рећи да се крајем ИИ века већина од 27 књига Новог завета сматра канонским, односно: четири јеванђеља, Дела апостолска и 13 посланица апостола Павла (осим Посланице св. Јеврејима одређених писаца).Од посланица које су јасно свеобухватне, само Прва Петрова посланица и Прва Јованова посланица и на крају Откривење Јованово.
Расправе о одређеним правним књигама током трећег века:
У трећем веку није било расправа о каноничности Четворојеванђеља, Дела апостолских, 13 Павлових и Великих посланица, односно књига које су од краја претходног наметнуте као свете књиге. века.
Међутим, разлике између уређења помесних цркава примећују се у мањим католичким посланицама (2 Пет, 3 + 2 Јованова, Јуда), као и у Посланици Јеврејима (углавном одбаченој на Западу) и Откривењу (углавном одбаченом). на истоку).
Стање права у раном трећем веку има одјека у делима Оригена (17) Његово сведочанство је такође од великог значаја, јер је овај велики црквени писац путовао по многим црквама (Грчка, Мала Азија, Рим, Египат, Палестина) и знао је мишљење различитих цркава о књигама Новог завета. Дакле, према Оригену, суштински фактор за препознавање каноничности књиге није само апостолски извор већ и углавном важан договор Цркве, која, будући да је вођена Духом Светим, уме да разликује надахнуте књиге. и ненадахнуте књиге, а Ориген користи израз „Нови завет.“ чија је употреба доказана, и он је своје књиге распоредио у две групе: „признате“ или „неприговорне“ књиге и „сумњиве“ књиге. (18).
У првој категорији: четири Јеванђеља, 13 Павлових посланица и Посланица Јеврејима (која има сумње од одређених цркава, само у погледу приписивања Апостолу Павлу), Дела апостолска, Прва Петрова посланица, Прва Јованова посланица и виђење.
У другој категорији: која се назива (сумњиво) јер се цркве о томе нису једногласно сложиле, а то је Друга Петрова посланица, Друга и Трећа Јованова посланица, Јаковљева посланица и Јудина посланица.
Ориген такође користи неколико других списа неколико пута као да су веома оригинални, али их не сматра канонским или надахнутим. Ова дела су: Херманов пастир, Прва Климентова посланица, Дела Павлова, Варнавина посланица, Учење апостола.
Коначно, нека од њих се сматрају лажним, а то су јеретичка јеванђеља, као што су Јеванђеље по Томи, Василидису, Матији и Дванаесторо, које према Египћанима.
Средином трећег века Дионисије, Оригенов ученик, који је био одговоран за Александријску школу образовања и касније епископ Александрије, у својој борби против епископа Арсенија Непоте, власника Миленијумске јереси. (19) Онај који је цитирао Књигу виђења тврдио је, уз лингвистичке доказе, да ову књигу (тј. Виђење) није написао Христов ученик Јован јер се разликовала од стила његових дела (Јеванђеља и Посланица), већ је написана од другог надахнутог црквеног писца који се такође звао Јован.
Међутим, ове његове идеје не наводе нас да одбацимо законитост ове књиге, док други Оригенови ученици, а такође и Антиохијска школа, коју је основао Лукијан (20) Они не прихватају Откровење као књигу новозаветног канона.
Уопштено говорећи, исток је био веома конзервативан у погледу Књиге Откривења. Оно што се огледа у литургијској стварности јесте да Црква није прецизирала читања из ове књиге у литургији. Поред тога, отприлике 2/3 новозаветних рукописа не садржи ову књигу.
Коначна формулација закона током четвртог века:
– جاء أفسافيوس حوالي سنة 325 م، بعد قرن واحد تقريباً من أوريجانس في تاريخه الكنسي، مميزاً المجموعات التالية للكتب (21) :
– الأسفار المعترف بها : يذكر تباعاً الأناجيل الأربعة المقدسة، أعمال الرسل، رسائل القديس بولس (دون أن يميز الرسالة إلى العبرانيين )، رسالة يوحنا الأولى، رسالة بطرس الأولى، ويصنف معها أيضاً الرؤية. ولكن يشير إلى آراء معارضة لها.
ب – الأسفار غير المعترف بها : الرسائل المعروفة لكثيرين، يعقوب، يهوذا، بطرس الثانية، يوحنا الثانية والثالثة.
ج – الأسفار غير القانونية : أعمال بولس، الراعي لهرماس، رؤيا بطرس، رسالة برنابا، تعليم الأثني عشر، إنجيل العبرانيين، رؤيا يوحنا.
د – الأسفار الهرطوقية : إنجيل بطرس، إنجيل توما، إنجيل ميتاس وآخرون، أعمال أندراوس ويوحنا ورسل آخرون.
– الرسالة الاحتفالية التاسعة والثلاثين للقديس أثناسيوس (22) 367. година нове ере сматрана је последњом станицом у развоју „формирања канона“, у којој се двадесет седам књига Новог завета помиње као канонске књиге следећим редом: четири јеванђеља, Дела апостолска, седам католичка писма (Јаковљева, 1. и 2. Петрова, 1. и 2. Јованова и 3. Јудина), посланице. и Филимонова посланица), и на крају Откровење.
Напомиње се да је Свети Атанасије Велики први употребио термин „канон“ у проглашавању збирке библијских књига. Реч „закон“ је у прошлости означавала лењир или ниво архитектуре, а фигуративно је означавала стандард по коме поредимо друге ствари.Осим тога, означавала је листу или листу и у том смислу се користи у математике, астрономије и историје.
Књиге које се помињу у закону називају се правним књигама, док се књига „Пасторал“ Хермаса описује као једна од књига „које не припадају закону“. Тако се књиге које припадају канону књиге називају „канонским“, док се друге књиге називају „неканонским“ или „измењеним“.
Новозаветни закон и Црква:
Сада се поставља питање како је црква била упућена да састави књиге које садрже спасоносне истине, односно структуру закона? Неки истраживачи, као што смо раније приметили, одговарају, тврдећи да јеретик Маркион у структури свог закона , који је састављен од Јеванђеља по Луки и такође одломака из десет Павлових писама, да је помогао цркви у прикупљању њених надахнутих књига, али видели смо да Маркион није био први који је остварио идеју канона. Пре њега су пронађене назнаке из Новог завета и црквених писаца почетком другог века, за прву збирку Павлових књига.Можда је Маркион помогао да црква брже доведе до коначне структуре канона његових надахнутих књига. .
Други фактор који се мора узети у обзир је популарност апокрифних дела током другог века.Хришћани су били опрезни према јеретичким учењима која су садржана у неким апокрифним делима или из њихових непромишљених измишљених информација, а то је била главна брига црква.
Дакле, с једне стране, Црква је морала да се суочи са Маркионом, који је главне књиге свео на једно јеванђеље и десет слова, а са друге стране, морала је да се суочи са разним јересима и гностичким покретима који су стварали многе текстове лажних списа. . Проширио је свој канон против Маркиона наглашавајући четири јеванђеља и Павлова писма са остатком новозаветних писама поред визије, а против гностика ограничио је апостолске текстове надахнуте од Бога и оне оригиналне који чине коначну канон Новог Завета.
Дакле, оно што се мора нагласити јесте да је Црква постојала пре закона и да је вођена Духом Светим, разликујући надахнуте књиге од ненадахнутих.Могуће је да су Маркион и апокрифне књиге гностика утицали на формирање закона, али такође, и у основи, црква је желела да Она успоставља темеље својих историјских принципа вере у личност Исуса Христа за свој литургијски и евангелистички живот.
وفي تحديد العلاقة بين الكتاب المقدس والكنيسة يُلاحظ أنه لا يكون صحيحاً في أن يُبَالغ في التركيز على سيادة الواحدة على حساب الأخرى. وطبعاً فإن الكنيسة بدون كتاب تشبه مركبة بدون عجلات، وكذلك فإن الكتاب المقدس بدون كنيسة فإنه يكون بدون فعالية وبدون تفسير، ولو كّنا نملك الكتاب المقدس فإننا نملك الكنيسة لأنها تضمنت فيه وفسرته، مُديّنةً التفاسير الهرطوقية. وبدون الموهبة التفسيرية للروح القدس والتي “تشكل أمر راسخ في الكنيسة “، الكتاب المقدس يبقى «مختوماً بختوم سبعة» ( رؤ 5 :1 ).
Превео: Амер Хамис
(1) Тако су се у претходна времена звали црквени оци
(2) أفسافیوس القیصري، تاریخ الكنیسة،(3″39: 3-4).
(3) Антиохијско порекло, грчка култура Рођен је као незнабожац око 35. године нове ере. Примио је мученички венац у Риму између 107. и 117. године нове ере.
(4) Био је ученик апостола Јована јеванђелисте.
(5) Филозоф, пострадао средином ИИ века (150. н.е.).
(6) Тренутно јужна Грчка.
(7) Тренутно западна Турска.
(8) Епископ је лионски, био је ученик мученика Поликарпа, епископа измирског, савременик мученика Јосифа Флавија.
(9) Један од најстаријих историчара у црквеној историји.Живео је између 264. и 340. године нове ере.Одступио је од праве вере јер је био под утицајем аријанства.
(10) Ефес из Цезареје, Историја Цркве, (5:16:3)
(11) Основао ју је Монтаније у Фригији, а предавао је чудна учења јер је сматрао да је духовни и морални живот чланова цркве нарушен, па је желео да је врати у апостолско доба.
(12) أفسافیوس القیصري، تاریخ الكنیسة، (4ً 26: 14).
(13) Они су следбеници гностичке јереси и верују у способност да разумом разумеју истине хришћанског живота и његове тајне.Почело је пре хришћанства и наставило се након што су његови следбеници створили чудну и опасну мешавину која је далеко од правог учења. хришћанства..
(14) Пореклом је Грк.Предавао је у Александријској богословској школи.Напустио ју је 202. године због прогона, а Црква га је сматрала једним од својих отаца, чак и ако га није узвела у чин светитеља.
(15) وأیضاً تدعى “المنحولة” و ھي الكتابات المسیحیة التي لم تقبلھا الكنیسة ضمن الكتب القانونیة للعھد الجدید.
(16) Рођен је из паганске породице, између 106. и 155. године нове ере у граду Картагини. Прешао је у хришћанство и нападао паганство, Јевреје и јеретике. Овај екстремизам у његовим положајима чинио га је нестрпљивим и веома претераним у својим позицијама, и многе противречности у његовим идејама.
(17) Он је хришћански научник из Александрије, ту је основао своју школу, али Православна црква према њему има резерве, јер га не сматра једним од својих отаца, већ спада у категорију црквених писаца (185-250 н.е.).
(18) أفسافیوس القیصري، تاریخ الكنیسة، (6ً 25).
(19) Јерес која се појавила на почецима хришћанства. Њени следбеници верују да ће Христос ускоро доћи да успостави земаљско царство у коме ће владати са праведнима и које ће трајати хиљаду година, на основу дословног и површног тумачења неких стихова Библија, од којих је најважнија визија (20:4-7).
(20) Основао је своју школу у Антиохији и био њен први учитељ.
(21) أفسافیوس القیصري، تاریخ الكنیسة، (3ً 25).
(22) Рођен је у Александрији 295. године по Христу.После рукоположења у ђакона присуствовао је Никејском сабору.Постао је епископ на Александријској столици.Прогонитељи су га пет пута прогонили, а умро је године. 373 АД.