Увод:
Речи Христове су светлост и живот, светлост нашем уму која обасјава нас који седимо у тами и сенци смрти.То је живот нашим срцима који су уморни од задатака овога света и жедни живота и љубави. Много лепих, вредних књига, богатих идејама, објављено је и излази свакодневно. Али књига живота је једна. Од Њега је извор бесмртног живота који извире из срца у срцу сваког верника. Верна „Света Библија“. Стога је императив да Нови Завет и Црква дају књизи пуну част. Постоји много начина да му се ода почаст. У цркви обилазимо књигу, палимо је, кадимо је, целивамо је и гледамо. Библија се налази у центру стола у храму у нашим црквама.
وكل هذا كل الإكرام لأنه في نظرنا مقدس وموحى حسب قول الرسول بولس: «الكتاب هو موحى به من الله ونافع للتعليم…» (2 تي 3: 16 ). نحن نؤمن أن الكتاب مقدس لأن الروح القدس هو الذي ألهم الذين وضعوه، وهو الذي بمسحته القدوسة سيلهم أيضاً من يقرؤونه ويفسرونه.
الآباء القديسون كانوا خير حفظة للأمانة الرسولية، إذ أنهم دأبو عندما كثرت وتنوعت الكتب على تحديد ما يسمى بالكتب القانونية، وهي الأسفار التي قبلتها الكنيسة لأنها موحاة من الله. هذه العملية أخذت مراحل تطور تا ريخية امتدت خلال القرون الأربعة الأولى للمسيحية. البحث اللاحق يتابع هذه المراحل التاريخية في تكوين قانون كتب العهد الجديد، معتمداً على ما استطعت تحصيله من ترجمة في كتاب الأستاذ يوحنا كرافيذوبولوس (مدخل إلى العهد الجديد). مستمداً عوناً لا غنى عنه من آباء كن يستنا – كتبنا الناطقة – لكي أقدم بحثاً متواضعاً من أجل نيل العضوية في مدارس الأحد الأرثوذكسية.
العهد القديم ك “كتاب” للكنيسة الأولى:
قبل أن نرى المراحل التي مرت بها إجراءات تجميع كتب العهد الجديد ال«27 كتاباً» في جسم واحد ومعرفته من الكنيسة ك “كتاب مقدس”، أي تاريخ قانون العهد الجديد، يجب أولاً أن نجيب على السؤال التالي: أي كتابٍ كان للكنيسة الأولى؟
في كتب العهد الجديد عادةً نصادف العبارات: «الكتب، يقول الكتاب، المكتوب، على حسب الكتب… الخ» وبمقدار ما يذكر المسيح نفسه من هذه العبارات كذلك يذكرها كتاب الكنيسة الأولى الذي هو العهد القديم والمدعو كذلك «الناموس والأنبياء». يُظهر المسيح رأيه بالعهد القديم على أنه تصور وتخطيط مسبق لكل حياته وعمله وموته وقيامته وطبعاً يلخص رسالته المتعلقة بالعهد القديم بعبارته في العظة على الجبل: «لا تظنوا أني جئت لأنقض الناموس أو الأنبياء، ما جئت لأنقض بل لأكمل» (مت 5: 17). والرسل بعد ذلك استندوا في كرازتهم على العهد القديم معلنين في كل اتجاه الإيمان أنه بشخص يسوع المسيح تحققت كل النبؤات، وكذلك الآباء وناظمي التسابيح الكنسيون فقد فسروا العهد القديم بمفاهيم خريستولوجية.
بدايات العهد الجديد كـ” كتاب”:
كما أخذت كلمة الرب شكلاً مكتوباً في الأناجيل الأربعة فإنها قد سلمت بشكل متوازي شفوياً كـ “تقليد” وهذه الكلمة أخذت موقع اليقين والصحة بصورة رئيسية في ضمير المسيحيين.
Апостол Павле своје изјаве у својим писмима увек поткрепљује истинитошћу и снагом Господњих речи: „Јер вам ово казујемо речју Господњом“ (Сол. 4,15), „Не ја вам заповедам, него Господ“ (Колошанима 7:10), „Ово је заповест Господња да они који проповедају јеванђеље живе Јеванђеље“ (Колошанима 9:14), „Јер примих од Господа оно што сам вам предао“ ( 1. Коринћанима 11:23), „У свему сам вам показао да се на тај начин више трудите и трудите него слаби, сећајући се речи Господа Исуса“ (Дела 20:35).
По угледу на апостоле, апостолски оци су Стари завет и речи Господње сматрали истинама које само они поседују. Из овога се закључује да је у почетку жива традиција Цркве играла примарну улогу у ширењу хришћанске истине.
Папије, епископ Јерапољског Фригије, почетком другог века, иако је познавао писана јеванђеља, више се ослањао на живо предање него на њих, о чему сведочи следећи одломак који нам даје прецизне детаље: „Али и ја не устручавајте се да пред вас изнесем своје тумачење.“ Све што сам пажљиво сазнао од шеика (1) وكل ما أتذكره بحرص، ضامناً صحته………. لأنني لا أعتقد أن ما تحصل عليه من الكتب يفيدني بقدر ما يصل إلي من الصوت الحي، من الصوت الحي الدائم» (2).
Књиге које су сачињавале Нови завет биле су писани део хришћанске истине изречене усмено, али ни те књиге у то доба нису биле познате као Свето писмо, али су биле прихваћене у савести хришћана, због свог апостолског извора и свог у складу са истином коју је Црква поседовала као живо предање „од почетка, очевици и слуге“ (Лк. 1,2).
Прве групе књига Новог завета:
После свега претходног поменутог о цитирању Господа апостолских отаца, поставља се питање да ли је могуће имати конкретније писане збирке књига Новог завета у оквиру Цркве.Ако је одговор позитиван, када су настале ове прве збирке?
Имамо јасна сведочанства о првој збирци из 140. године нове ере Маркија Н. Атеисте у Риму.
Ово је син бискупа у СИНВПХ ТОУ ПОУНТОУ који се склонио у Рим и основао своју цркву, и написао канон који се састоји од Јеванђеља и Посланице. Овај канон садржи Јеванђеље по Луки (који је био учесник и пратилац апостола Павла и стога је имао Павлова учења) и десет Павлових писама по реду.следеће:
(Гал, 1+2 Кор, Рим, 1+2 Солуњани, Лаодикци - тако је назвао Ефес -, Ко, Фил, Ви) Из Јеванђеља по Луки Маркион је изрезао оно што није било у складу са његовим учењем.
Али да ли је Маркион први допринео идеји да се књиге Новог завета сакупе у једно тело? Постоје специфичне индиције које упућују на идеју да је пре Маркиона настала збирка посланица апостола Павла, а то су:
– رسالة بطرس الرسول الجامعة الثانية – لكي نبدأ من نصوص العهد الجديد نفسها – بقدر ما يكتب بشأن بولس الرسول «كما كتب إلينا أخونا الحبيب بولس أيضاً بحسب الكلمة المعطاة له كما في الرسائل كلها متكلماً عن هذه الأمور» (2 بط 3: 15-16). ويمكننا الافتراض بأن القراء المسيحيين كانوا يعرفون هذه الرسائل مجمّعة بهذا الشكل.
– كما أن أغناطيوس الأنطاكي (3) في بدايات القرن الثاني يذكر باستمرار عبارة «من بولس هذا الأمر» هذا يع ني أنه يعرف مجموعة ما من رسائله أنظر (رسالة أغناطيوس، إلى أفسس “12: 2″، “18: 1-1″، إلى أهل رومية “5: 1″، “9: 1″، إلى أهل أزمير “1: 1″، إلى أهل مغنيسية “1: 1″…إلخ).
– كذلك بوليكاربوس (4) أسقف أزمير في رسالته إلى أهل فيليبي، يستشهد بمعرفة رسائل بولس، ولكن وفقاً للطريقة التي يعبر بها، يمكن الافتراض أنه حتى أهل فيليبي يعرفونها، أنظر (1: 3)، (3: 3)، (4: 1)، (5: 3)، (6: 2)، (12: 1) ويصف أفسس أنها من الكتاب (4: 26).
– يوستينوس (5) لا يذكر بولس بشكل واضح ولا في أي مكان، لكن يبدو من تعابيره أنه يعرف رسائل بولس (رو، 1كو، غل، أف، كو، 2تس، تي، عب).
На основу досадашњих доказа, можемо рећи да је у једном телу крајем првог и почетком другог века пронађена збирка Павлових писама, а место где су писма сакупљена може бити. Коринт (6) أو أفسس (7).
Може ли се исто рећи за четири јеванђеља?
– قبل أواسط القرن الثاني لم يكن معترفاً بالأناجيل على أنها كتاب مقدس. في نصوص الآباء الرسوليين نلاحظ عدداً قليلاً جداً من أقوال الرب تُقدم كسفر مقدس.
Наравно, у њему налазимо реч (Евађелијево јеванђеље) у једнини, али овај термин се не односи на књигу или књиге које садржи, већ се односи на црквено проповедање о Христу.
– في أواسط القرن الثاني يذكر يوستينوس كلمة (إنجيل Euaggelio) بحالة الجمع التي يصفها كـ «مذكرات للرسل» ويخبرنا أنها كانت تقرأ في اجتماعات العبادات المسيحية مع مؤلفات الأنبياء.«إن الرسل أوجدوا مذكرات كانت تدعى الأناجيل»
– إذاً في النصف الثاني من القرن الثاني يمكن الحديث عن مجموعة تحوي الأناجيل الأربعة كما سيصبح بشكل واضح أدناه بفضل المعلومات التي وردتنا من إيريناوس (8) ومن كُتاب إنجيليين آخرين في نهايات القرن الثاني. فيكون السؤال متى أُثبتت الأناجيل والرسائل وباقي كتب العهد الجديد كأسفار أو ككتاب عهد جديد؟……… المقطع القادم كفيل بإعطاء العناصر الضرورية للإجابة على هذا السؤال.
Крај другог века, важна станица у историји права:
Одлучујући је био период средине и краја другог века, како помиње Ефес (9) عبارة «كلمة إنجيل العهد الجديد» (10) نقلاً عن لسان أحد محاربي الهرطقة المونتانية (11)، ممكن أن تعود هذه العبارة إلى بوليكراتس أسقف أفسس، بهذا يكون الاستعمال الأقدم لمصطلح «العهد الجديد» كتعبير عن كتب العهد الجديد، يعود إلى سنة 192م، ولكن إلى عشرين أو ثلاثين سن ة أقدم إن ميليتون أسقف سارذيون يتحدث عن “الكتب القديمة ” أو «كتب العهد القديم» (12) مميزاً إياها عن كتب العهد الجديد، إلا أنه لا يستخدم مصطلح العهد الجديد الذي سيسود نهائياً في القرن الثالث وما بعد.
Крајем другог века Иринеј, епископ Логоно (данас Лион), користи књиге Новог завета у својој борби против гностика. (13) أكثر من أي كاتب كنسي آخر قبله، حيث استعمل في كتابه (مراقبة وتغيير المعرفة الكاذبة ) 1075 آية تقريباً من كل كتب العهد الجديد ما عدا (فل، 2 بط، 3 يو، يه ) ويوضح سلطة الأناجيل ذات الأربعة أشكال، ويشرح معنى الرموز الأربعة للإنجيليين الأربعة لكي يبرز وجود أربعة أناجيل ( 9-8، 11 )، وأيضاً عدا عن كتب العهد الجديد (الأناجيل، الأعمال، رسائل بولس، الرؤيا، ومن الرسائل الجامعة ( 1بط، 1+2 يو) فإنه يضيف إليها «الراعي لهرماس» من الكتاب.
У истој ери помињу се Климент и светитељ Александријски (14) الكتاب كمايلي: الأناجيل الأربعة التي ميزها بوضوح عن الأبوكريفا (15)، ويقبل أيضاً الأربعة رسالة لبولس مع الرسالة إلى العبرانيين، الأعمال، الرسائل الجامعة (ابط، 1 + 2 يو، يه)، والرؤيا (93، 13 ).
Мураторијев закон:
Године 1740. монах по имену Муратори пронашао је важан текст о стању закона током другог века. Састоји се од одломака из једног рукописа у Амброзијани библиотеци у Милану. Овај закон је био познат као „Мураторијев законик”. текст датира отприлике из 200. године нове ере. Највероватније је написан у Римској цркви. Овај текст изражава идеје цркве као целине, а не идеје појединца.У овом канону се помињу 23 књиге Новог завета са кратким подацима (уносима). Његов латински је тешко разумети, што нас наводи на претпоставку да је лоше преведен са изворног грчког.
الكتب المنصوصة والمعدّدة في قانون موراتوري هي : الـ 4 أناجيل يذكر أن الإنجيل الرابع منها قد أتى من تلميذ المسيح يوحنا، أعمال الرس ل التي أتت من الإنجيلي لوقا، الرسائل الثلاثة عشر لبولس مع مقدمة الرسالة الأولى إلى كورنثوس (1 + 2 كو، أف، كو، غل،1 + 2 تس، رو، فل، تي، 1 + 2 تي) مع الملاحظة أنه كما يوحنا كتب إلى الكنائس السبعة (رؤ 2 – 3)، هكذا أيضاً بولس إلى كورنثوس، أفسس، فيليبي، كولوسي، غلاطية، تسالونيكي ورومية أيضاً كذلك إلى فيلمون وتيموثاوس والـ 3 رسائل الجامعة (1 + 2 يو، يه) رؤيا يوحنا ورؤيا بطرس، ويشار إلى الثانية أن العديدين لم يرغبوا بأن تقرأ في الكنيسة. وتغيب رسالة العبرانيين ال تي حتى نهاية القرن الرابع لم تُدرج بين الكتب القانونية في الغرب. كما أن غياب رسالة بطرس الأولى من القانون غير مفسر على الرغم من أنها كانت تعتبر قانونية من قبل ايريناوس، ترتليانوس (16)، كليمندوس الإسكندري وإيبوليتوس.
Можемо укратко рећи да се крајем ИИ века већина од 27 књига Новог завета сматра канонским, односно: четири јеванђеља, Дела апостолска и 13 посланица апостола Павла (осим Посланице св. Јеврејима одређених писаца).Од посланица које су јасно свеобухватне, само Прва Петрова посланица и Прва Јованова посланица и на крају Откривење Јованово.
Расправе о одређеним правним књигама током трећег века:
У трећем веку није било расправа о каноничности Четворојеванђеља, Дела апостолских, 13 Павлових и Великих посланица, односно књига које су од краја претходног наметнуте као свете књиге. века.
Међутим, разлике између уређења помесних цркава примећују се у мањим католичким посланицама (2 Пет, 3 + 2 Јованова, Јуда), као и у Посланици Јеврејима (углавном одбаченој на Западу) и Откривењу (углавном одбаченом). на истоку).
Стање права у раном трећем веку има одјека у делима Оригена (17) الذي شهادته أيضاً لها أهمية كبيرة، لأن هذا الكاتب الكنسي الكبير كان يسافر إلى كنائس كثيرة (اليونان، آسيا الصغرى، روما، مصر، فلسطين ) وكان يعرف آراء الكنائس المختلفة فيما يختص بكتب العهد الجديد. هكذا فإنه بحسب أوريجانس، العامل الأساسي للاعتراف بقانونية كتاب ما ليس فقط المصدر الرسولي ولكن أيضاً بشكل رئيسي الاتفاق المهم للكنيسة التي بما أنها مرشدة من قبل الروح القدس فإنها قادرة على التمييز بين الكتب الموحى بها والكتب غير الموحى بها، ويستخدم أوريجانس تعبير «العهد الجديد» الذي كان» قد ثبت استعماله، ورتب أسفاره في مجموعتين: الكتب «المعترف بها» أو «التي لا اعتراض عليها» والكتب«المشكوك بأمرها» (18).
У првој категорији: четири Јеванђеља, 13 Павлових посланица и Посланица Јеврејима (која има сумње од одређених цркава, само у погледу приписивања Апостолу Павлу), Дела апостолска, Прва Петрова посланица, Прва Јованова посланица и виђење.
У другој категорији: која се назива (сумњиво) јер се цркве о томе нису једногласно сложиле, а то је Друга Петрова посланица, Друга и Трећа Јованова посланица, Јаковљева посланица и Јудина посланица.
Ориген такође користи неколико других списа неколико пута као да су веома оригинални, али их не сматра канонским или надахнутим. Ова дела су: Херманов пастир, Прва Климентова посланица, Дела Павлова, Варнавина посланица, Учење апостола.
Коначно, нека од њих се сматрају лажним, а то су јеретичка јеванђеља, као што су Јеванђеље по Томи, Василидису, Матији и Дванаесторо, које према Египћанима.
Средином трећег века Дионисије, Оригенов ученик, који је био одговоран за Александријску школу образовања и касније епископ Александрије, у својој борби против епископа Арсенија Непоте, власника Миленијумске јереси. (19) الذي استشهد بكتاب الرؤية، زعم بأدلة لغوية أن هذا الكتاب (أي الرؤية ) لم يُؤلف من تلميذ المسيح يوحنا لاختلافه عن نمط أعماله (الإنجيل والرسائل ) بل كُتب من كاتب كنسي آخر ملهم والذي كان يدعى أيضاً يوحنا.
Међутим, ове његове идеје не наводе нас да одбацимо законитост ове књиге, док други Оригенови ученици, а такође и Антиохијска школа, коју је основао Лукијан (20) لا يقبلون الرؤيا ككتاب لقانون العهد الجديد.
Уопштено говорећи, исток је био веома конзервативан у погледу Књиге Откривења. Оно што се огледа у литургијској стварности јесте да Црква није прецизирала читања из ове књиге у литургији. Поред тога, отприлике 2/3 новозаветних рукописа не садржи ову књигу.
Коначна формулација закона током четвртог века:
– جاء أفسافيوس حوالي سنة 325 م، بعد قرن واحد تقريباً من أوريجانس في تاريخه الكنسي، مميزاً المجموعات التالية للكتب (21) :
– الأسفار المعترف بها : يذكر تباعاً الأناجيل الأربعة المقدسة، أعمال الرسل، رسائل القديس بولس (دون أن يميز الرسالة إلى العبرانيين )، رسالة يوحنا الأولى، رسالة بطرس الأولى، ويصنف معها أيضاً الرؤية. ولكن يشير إلى آراء معارضة لها.
ب – الأسفار غير المعترف بها : الرسائل المعروفة لكثيرين، يعقوب، يهوذا، بطرس الثانية، يوحنا الثانية والثالثة.
ج – الأسفار غير القانونية : أعمال بولس، الراعي لهرماس، رؤيا بطرس، رسالة برنابا، تعليم الأثني عشر، إنجيل العبرانيين، رؤيا يوحنا.
د – الأسفار الهرطوقية : إنجيل بطرس، إنجيل توما، إنجيل ميتاس وآخرون، أعمال أندراوس ويوحنا ورسل آخرون.
– الرسالة الاحتفالية التاسعة والثلاثين للقديس أثناسيوس (22) سنة 367م اعتبرت المحطة الأخيرة في تطور «تشكل القانون» التي ذكر فيها الكتب السبعة والعشرون للعهد الجديد على أنها كتب قانونية بالترتيب التالي: الأناجيل الأربعة، الأعمال، الرسائل السبعة الجامعة (يعقوب، بطرس الأولى والثانية، يوحنا الأولى والثانية والثالثة، يهوذا)، الرسائل الأربعة عشر للقديس بولس (بالنسبة للرسالة إلى العبرانيين وُضعت بعد رسالة تسالونيكي الثانية وقبل الرسائل الرعائية ورسالة فيلمون)، وأخيراً الرؤيا.
Напомиње се да је Свети Атанасије Велики први употребио термин „канон“ у проглашавању збирке библијских књига. Реч „закон“ је у прошлости означавала лењир или ниво архитектуре, а фигуративно је означавала стандард по коме поредимо друге ствари.Осим тога, означавала је листу или листу и у том смислу се користи у математике, астрономије и историје.
Књиге које се помињу у закону називају се правним књигама, док се књига „Пасторал“ Хермаса описује као једна од књига „које не припадају закону“. Тако се књиге које припадају канону књиге називају „канонским“, док се друге књиге називају „неканонским“ или „измењеним“.
Новозаветни закон и Црква:
والسؤال الآن، كيف وُجهت الكنيسة إلى تجميع الكتب التي تحتوي الحقائق الخلاصية أي إلى بنية القانون، بعض الباحثين كما لاحظنا سابقاً، يجيبون زاعمين أن الهرطوقي ماركيون في بنية قانونه الذي تكوَّن من الإنجيل بحسب لوقا ومقتطفاً أيضاً من عشر رسائل لبولس، أنه ساعد الكنيسة في أن تَجمّع كتبها الملهمة لكننا رأينا أن ماركيون لم يكن أول من أدرك فكرة القانون، قبله وجدت دلالات من العهد الجديد ومن كَّتاب كنسيين في بدايات القرن الثاني، لأول مجموعة لكتب بولس ، ربما ماركيون ساعد في أن توّجه الكنيسة بشكل أسرع إلى بنية نهائية لقانون كتبها الملهمة.
Други фактор који се мора узети у обзир је популарност апокрифних дела током другог века.Хришћани су били опрезни према јеретичким учењима која су садржана у неким апокрифним делима или из њихових непромишљених измишљених информација, а то је била главна брига црква.
Дакле, с једне стране, Црква је морала да се суочи са Маркионом, који је главне књиге свео на једно јеванђеље и десет слова, а са друге стране, морала је да се суочи са разним јересима и гностичким покретима који су стварали многе текстове лажних списа. . Проширио је свој канон против Маркиона наглашавајући четири јеванђеља и Павлова писма са остатком новозаветних писама поред визије, а против гностика ограничио је апостолске текстове надахнуте од Бога и оне оригиналне који чине коначну канон Новог Завета.
Дакле, оно што се мора нагласити јесте да је Црква постојала пре закона и да је вођена Духом Светим, разликујући надахнуте књиге од ненадахнутих.Могуће је да су Маркион и апокрифне књиге гностика утицали на формирање закона, али такође, и у основи, црква је желела да Она успоставља темеље својих историјских принципа вере у личност Исуса Христа за свој литургијски и евангелистички живот.
وفي تحديد العلاقة بين الكتاب المقدس والكنيسة يُلاحظ أنه لا يكون صحيحاً في أن يُبَالغ في التركيز على سيادة الواحدة على حساب الأخرى. وطبعاً فإن الكنيسة بدون كتاب تشبه مركبة بدون عجلات، وكذلك فإن الكتاب المقدس بدون كنيسة فإنه يكون بدون فعالية وبدون تفسير، ولو كّنا نملك الكتاب المقدس فإننا نملك الكنيسة لأنها تضمنت فيه وفسرته، مُديّنةً التفاسير الهرطوقية. وبدون الموهبة التفسيرية للروح القدس والتي “تشكل أمر راسخ في الكنيسة “، الكتاب المقدس يبقى «مختوماً بختوم سبعة» ( رؤ 5 :1 ).
Превео: Амер Хамис
(1) ھكذا كان یدعى آباء الكنیسة في العصور السابقة
(2) أفسافیوس القیصري، تاریخ الكنیسة،(3″39: 3-4).
(3) أنطاكي الأصل، يوناني الثقافة، ولِد وثنياً حوالي سنة 35م، نال إكليل الشهادة في روما بين عامي 107 و117م.
(4) كان تلميذاً للرسول يوحنا الإنجيلي.
(5) فیلسوف، استشھد في منتصف القرن الثاني( 150 م).
(8) ھو أسقف لیون، كان تلمیذاً للشھید بولیكاربوس أسقف أزمیر، ومعاصراً لیوسیفوس الشھید.
(9) من أقدم مؤرخي تاریخ الكنیسة، عاش ما بین (264- 340م)، انحرف عن الإیمان المستقیم لتأثره بالآریوسیة.
(10) أفسافیوس القیصري، تاریخ الكنیسة، ( 5ً 16: 3)
(11) أسسھا مونتانیوس في فریجیا، و علًم تعالیم غریبة لاعتقاده أن حیاة أعضاء الكنیسة الروحیة و الأخلاقیة قد تدھورت، فقد أراد أن یردّھا إلى العصر الرسولي.
(12) أفسافیوس القیصري، تاریخ الكنیسة، (4ً 26: 14).
(13) هم أتباع الھرطقة الغنوسیة، و یعتقدون بالقدرة على فھم حقائق الحیاة المسیحیة و أسرارھا عن طریق العقل، بدأت قبل المسیحیة و استمرت فیھا بعد أن خلق أتباعھا مزیجاً غریباً و خطیراً یبتعد كثیراً عن تعلیم المسیحیة الحقیقي.
(14) ھو یوناني الأصل، علّم في مدرسة الإسكندریة اللاھوتیة، تركھا سنة 202م بسبب الإضطھادات، و اعتبرتھ الكنیسة من آبائھا و إن لم ترفعھ إلى رتبة القداسة.
(15) وأیضاً تدعى “المنحولة” و ھي الكتابات المسیحیة التي لم تقبلھا الكنیسة ضمن الكتب القانونیة للعھد الجدید.
(16) ولد من عائلة وثنیة، بین سنة 106 – 155م في مدینة قرطاجة، اھتدى إلى المسیحیة و ھاجم الوثنیة و الیھود والھراطقة، وھذا التطرف في المواقف جعلھ غیر صبور و كثیر المبالغة في مواقفھو كثیر التناقضات في أفكاره.
(17) ھو عالم مسیحي من الإسكندریة، أسس مدرستھ فیھا، و لكن لدى الكنیسة الأرثوذكسیة تحفظاً منھ فھي لا تعده من آبائھا بل من فئة الكتّاب الكنسیین، (185- 250م).
(18) أفسافیوس القیصري، تاریخ الكنیسة، (6ً 25).
(19) ھرطقة ظھرت في البدایات المسیحیة، أتباعھا یعتقدون بأن المسیح سیأتي عاجلاً لیؤسس مملكة أرضیة یملك فیھا مع الأبرار و تدوم ألف سنة بناءً على تفسیر حرفي و سطحي لبعض آیات الكتاب المقدس أھمھا من الرؤیة (20 : 4- 7).
(20) أسس مدرستھ في أنطاكیة و كان أول المعلمین فیھا.
(21) أفسافیوس القیصري، تاریخ الكنیسة، (3ً 25).
(22) ولد في الإسكندریة سنة 295 م ، بعد أن سیم شماساً حضر مجمع نیقیة، صار أسقفاً على كرسي الإسكندریة، نَفي خمسة مرات من مضطدیھ، و توفي سنة 373 م.