Данас Црква скреће пажњу на Светог Јована Лествичника (19) لأن هذا الأب، الذي عاش في القرن السابع، حقق في حياته المثل الأعلى للتوبة الذي علينا أن نضعه نصب أعيننا خلال الصوم. فنرنّم في صلاة المساء: (لنكرم يوحنا فخر النساك…)، وفي صلاة السَحَر نقول للقديس: (إذ أذويت جسدك بالإمساك، جدّد قوة نفسك وأغنيتها بالمجد السماوي). لكن الكنيسة تعطي تأويلاً صحيحاً لتعليم القديس يوحنا السلّمي حين تعلن أنه ليس للنسك أي معنى أو قيمة إن لم يكن تعبيراً عن المحبة، وحين توجّه إلى القديس هذه الكلمات في صلاة المساء: (لذلك هتفت نحو الكل: أحبوا الله فتجدوا نعمة أبدية. لا تفضلّوا شيئاً على محبته).
У миси настављамо са рецитацијом Посланице Јеврејима (6,13-20). То нам говори о Аврамовом трпљењу и дуготрпљивости, и о коначном испуњењу обећања која му је Бог обећао. Немогуће је да Бог лаже. Стога, попут Аврама, „ми који смо нашли уточиште у приањању за наду која нам је дата охрабрени смо“. Живимо ли од ове велике наде?
Јеванђеље (Мк. 9, 16-30) описује исцељење немог сина који је био опседнут сотоном, а његов отац га је привео Христу, рекао је оцу: (Ако верујеш, верник може све ). Дечаков отац је у сузама повикао: „Верујем, Господе, помози мом недостатку вере.
Не можемо наћи бољу формулу од ове да истовремено изразимо постојање наше вере и слабост вере. Али да ли смо у стању да заплачемо топлим сузама када свом Спаситељу кажемо: (Верујем... па помози моме неверју). Исус се смиловао на оца и прихватио такву веру, и исцелио сина. Када су ученици одвојено разговарали са учитељем, питали су га зашто сами не могу да истерају овог демона. Исус је одговорио: (Ова врста се не може протерати осим молитвом и постом). Немојмо мислити да су дуги постови и поновљене молитве довољни да се добије ова снага коју ученици још нису уживали. Молитва и пост, у најдубљем значењу ове две речи, значе потпуну смрт за себе, успостављање у положају поверења и смирења чекајући све од Божије милости, потчињавање наше воље вољи Господњој и предајући цело своје биће руке Очеве.
Ко достигне ово стање, милошћу Божијом може да изгони демоне. Зар не можемо да направимо бар прве кораке на овом путу? Ако покушамо, бићемо задивљени успесима које ћемо постићи.
(19) Јованова титула на грчком је „Климахос“, што значи власник мердевина. Ова реч је постала атрибут Јована, поглавара синајских монаха, који се упокојио око 670. године, јер је написао чувену аскетску књигу под насловом (Рајске лествице). Могуће је да настанак посвећења Четврте недеље Великог поста Светом Јовану Лествичнику потиче из чињенице да се ова књига читала у манастирима око средине Великог поста (видети (Лествица Богу), публикације Ал-Ноур - издавач) .