بعد ان تكاثرت احكام الطلاق جيلا بعد جيل اخذ بعض الناس يعتقدون ان الارثوذكس جماعة طلاق وان الذي يعاني صعوبات في حياته العائلية يقرر الطلاق ويحصل عليه. ما يجب الانتباه اليه ان المصاب بمشكلة لا يقرر الطلاق متى حلم به ولأي سبب. يجيئون الينا ويقولون: جئنا لنطلق. هذا هو التناسي أن فسخ الزواج صعب جدا في كنيستنا لأن هذه الكنيسة كنيسة الوحدة الزوجية واننا نؤمن بأن الانسان يرتبط في زواج ابدي. فاذا قال الله: “ما جمعه الله لا يفرقنّه انسان” يجب التفكير بأن كسر العائلة لم يوضع في أيدي الناس.
Овде желим да истакнем да ко пожури да каже да је способан за развод не разуме да смо чланови Цркве Христове, која превазилази пожуду. Жеља за разводом је жеља палог човека који није окусио благодат. За нас је породица место благодати и освећења, а верник се одазива на благодат и не очајава. Она је у стању да га подигне и помогне му да превазиђе тешкоће. Ниједна озбиљност, ма колико велика, не може нас бацити у очај. Али као полазну тачку, морамо веровати у светост брака у лику заједнице која постоји између Спаситеља и Његове Цркве.
Човек се припрема за благодат кроз зрелост, зрелост душе и личности. Нестална особа која није спремна за људско партнерство засновано на савезу није квалификована да се ожени женом. Човек-дете, који није способан да доноси слободне и одговорне одлуке, излаже свој породични живот штети. Доживотни ангажман значи предвиђање потешкоћа. Ова особа не жури да пожели брак кад год се суочи са компликованим проблемом. Човек се суочава са компликацијама кроз молитву, стрпљење, познанство са својим сапутником и прихватање његовог сапутника, док сноси мане, недостатке и грехе који се појављују на њему. Грех мужа или жене је део живота. Не постоји савршено људско биће на овој земљи. Конкретно, удате се за слабу особу и волите је упркос његовој слабости и волите је изнад његових недостатака. Завршетак је кроз стрпљење, тим пре што је онај који рађа чедан да би се одгајао и жртвовао зарад своје деце и да их не би оставио на плену развода који их мучи целог живота.
فمن الضعفات التي نلاحظها ان اهل الزوج او الزوجة كثيرا ما يريدون ان يتحكموا بالعائلة الناشئة وكأن ابنهم قاصر أبدا. يريدون ان يبقى في كنفهم وفي عشيرتهم وتحت اجنحتهم، ويجعلون انفسهم مربين لابنهم المتزوج او قضاة. وكثيرا ما رأينا الأهل يحشرون انفسهم في العائلة الناشئة مع ان الرب قال: “ويترك الانسان اباه وامه ويلتصق بامرأته”. ان حَبْل السُرّة عند بعض الأهل لم ينقطع. ويعقّدون الأمور ويظهر الصراع المستحكم بين الحماة وكنتها وكأن الحماة لا تطيق امرأة اخرى في حياة ابنها. ترغب دائما في الاستيلاء عليه ولو شاخ. وكذلك والد الزوج اذا كان راغبا في التسلط لا يدع ابنه يصل الى الاستقلال الطبيعي الذي ينشئ به عائلة جديدة. نحن المسيحيين ليس عندنا عشائر يرئسها الجد ويبسط نفوذه على اولاده والأحفاد. النواة هي الرجل وزوجته واولادهما. ما عدا ذلك استبداد مرضيّ يلغي النموّ الطبيعي في حياة البشر. والد الزوج او والدته ليسا بديلين عنه ولا محاميين عنه. يأتيك والد الزوج ليشرح قضيته ولا يدعه يتكلم. ويثير ابنه او يثير ابنته. الزوجة يجب ان تقول لحماتها: “دعي لي زوجي. هو الذي تزوجته. انا لم اتزوج العشيرة”.
Нема зрелости без независности, а нема независности без суочавања и превазилажења потешкоћа. Ако осећате неслагање у новој породици, помирите своје синове и њихове жене и поново их спојите. Присилите своје синове да се врате својим женама, или своје кћери да се врате својим мушкарцима. Хришћански брак је удаљавање од племена.
митрополит Ђорђе Кадер
О мом парохијском гласилу
Недеља, 19. фебруар 1995. године