ко је он?
Првобитно се звао Гантус ковач. Он је син Гиргиса бин Гантуса из Абија, једног од села на западу (планина Либан), и Хинд бинт Асафа Салима из оближње Кфаршиме. Рођен је 1. јула 1859. године нове ере и одрастао је у селу свог оца Абају. Касније је описан као средњег раста, светла лица, беле пути, плаве косе, лепог изгледа, меких руку, истурених очију, насмејан, кротак и чиста срца.
Његово образовање
Гантоус је од детињства показивао знаке интелигенције, јер је имао широко чело, оштар ум и брзо разумевање, па су његови родитељи били заинтересовани да га упишу у америчку школу Абија, где је завршио основне студије (1872. године). Затим се преселио на православни колеџ Три месеца у Бејруту, где је завршио средњу школу. Када га је приметио господин Габријел Чатила, архиепископ Бејрута и Либана (1870-1901), уписао га је у своју богословију поред катедрале Светог Ђорђа.
Његову хиротонију и унапређење
لبس غنطوس الاسكيم الرهباني ودعي “غريغوريوس” في 19 كانون الأول 1877 . تشمّس في 29 آب 1879 . كهن في 6 أيار 1890 . تسقّف على طرابلس في 10 أيار من السنة نفسها. وأخيرا تبطرك في 5 حزيران 1906 .
Његова ђаконска служба
بعد أن خدم غنطوس معلمه، السيّد غفرائيل، كاتباً أربع سنوات، منذ أن كان في السادسة عشرة من عمره، سامه أسقفه شمّاساً وأوكل اليه مهمات كنسيّة عديدة، رغم حداثته. فاهتم بإنشاء جريدة “الهديّة” وأشرف على طبع كتاب “البوق الإنجيلي” و “الصلوات والمزامير” وعمل على نقل خطب ومقالات عديدة من اليونانية الى العربية قام بنشرها في جريدة “الهديّة”. كما أنشأ مكتبة في دار المطرانية حفظ فيها كتباً ومخطوطات قيّمة وناب عن البطريرك في جمعية القدّيس بولس الرسول. وقد ترقّت الجمعية، بهمتّه، وأخذ أعضاؤها يطوفون البلاد عاملين على نشر الثقافة الإيمانية بين الناس.
Служио сам му као епископ
Григорије је изабран за епископа Триполија у доби од четрдесет и једне године, после смрти триполитског господина Софронија (столара). Одвео је епархију у порту братства и помирења после тамошњих дужих спорова.
Током ове етапе, која је трајала шеснаест година његовог живота, Григорије је, између осталог, био заинтересован за оснивање Трипољског православног братства за бригу о потребитима, оснивање библиотеке у Архиепископском дому и реновирање Бкефтинске школе, након што је суспендован на неко време. Такође је водио рачуна о свештеничкој школи Баламанд и доводио је изванредне певаче да тамо предају византијско појање. Такође је обезбедио библиотеку и снабдевао библиотеке манастира Нурија, Хаматура и Кафтун књигама и рукописима.
Ја сам му служио као патријарх
Григорије Блажени наследио је патријарха Доманског Мелетија после његове смрти. Имао је четрдесет седам година. Једна од најзначајнијих ствари која се догодила током његових дана био је повратак мира између Антиохијске столице с једне стране и столица Константинопоља, Јерусалима и Александрије с друге стране. Атмосфера је замрачена и односи између две групе прекинути након што су мештани 1899. године успели да доведу Мелетија Думанског на чело Патријаршије без оних који су у њу постављали из иностранства, у Истанбулу, Јерусалиму, и обоје заједно, од године 1724.
Као Патријарх, Григорије је ојачао школе, посебно Баламанд, након што их је његов претходник отворио почетком 1900. године. Такође је основао часопис Ал-Наама 1909. Настојао је да помери точак ренесансе широм Антиохијске столице и посетио је многа њена места.
Григорије је 1913. године председавао верским прославама одржаним у Петерсбургу поводом тристоте годишњице владавине породице Романов у Русији. По повратку довео је неколико десетина руских монаха и поверио им на управу Патријаршијски манастир Светог Илије Шоје. Хришћани овог краја били су импресионирани побожношћу ових монаха, њиховим подвижништвом, њиховом кротошћу, њиховом чистом хришћанском љубављу и њиховом делатношћу. Али они су се вратили и напустили Либан 1915. након Првог светског рата.
أثناء هذه الحرب (1914 – 1918) تجلّت محبة البطريرك وأحشاء رأفاته على الفقراء والمرضى والمظلومين ففتح أبواب قلبه والبطريركية لكل محتاج الى أية ملّة انتمى، لا فرق، حتى دعي بـ “أب الفقير”. وله في هذا الشأن مآثر وأخبار وشهادات تناقلتها الألسن طويلاً وما زالت الى اليوم.
وفي ربيع سنة 1920، إثر مؤتمر دمشق الذي نادى باستقلال سورية الطبيعية وبايع الوجهاء والأعيان فيه فيصلاً ملكاً عليها، كان البطريرك في طليعة المبايعين. ولما رجحت كفّة الفرنسيين واضطر فيصل الى أن يبرح دمشق في تموز من العام نفسه كان غريغوريوس الوحيد الذي خرج لوداعه حفظاً للعهد وثباتاً على العقد. قال له: “إن هذه اليد التي بايعتك ستبقى على العهد الى الأبد”. فما كان من الملك فيصل سوى أن قبّلها باكياً.
Његове молитве, пост и љубав
اذا كانت الصلاة سر المؤمن ومرآته فإن البطريرك غريغوريوس الرابع، كما بدا لأهل زمانه، كان رجل صلاة ممتازاً. لا أخبار كثيرة ومفصّلة عندنا في هذا الشأن بل عيّنات. فقد ذكر عنه أنه أثناء الحرب العالمية الأولى، في مساء أحد مرفع الجبن، التقى نساء مسلمات يشكين الجوع قائلات: “نريد خبزاً يا أبا المساكين. نريد خبزاً لأطفالنا الجائعين!” فعاد أدراجه الى الدار البطريركية وأمر بأن توزّع عليهن المؤن من البطريركية ثم أقفل على نفسه راكعاً يصلي بين الساعة الرابعة من بعد الظهر والحادية عشر ليلاً. ولما جاءه طبّاخ البطريركية عارضاً إعداد بيضتين مقليتين بالسمن مع رغيف وقطعة حلوى، أجاب “لا يليق بي أن آكل وغيري يتضوّر جوعاً!”. ثم أمر بأن يعطى طعامه لأول فقير يمرّ بالبطريركية في الغد.
تأخّر البطريرك يوماً عن وجبة الطعام فحفظ له الطبّاخ حصّة مميّزة. فلما حضر ولاحظ أن ما أفرز له كان أشهى مما قدّم لسواه بادر بالقول: “أعطوني مما قدّمتم لإخوتي!”.
Једном, кад је било време за јело, а време за пост, куварица му је донела доручак. У међувремену, деца су била бучна на Патријаршијском тргу, па је он питао шта им је и речено му је да су сиромашни и гладни, па их је позвао и дао им храну.
За патријарха Григорија се причало да се молио не досађујући се и постио без приговарања. Како му се здравље погоршало у старости, инсистирао је да се строго придржава до краја.
Патријарх је често обилазио чланове своје пратње, тражећи од њих опроштај за оно што је учинио, како не би дозволио да сунце зађе у његовом гневу.
Он је будио оне који спавају у Патријаршији да би са њима рано обавио зорницу.
С друге стране, патријарх Григорије се са великом очинском добротом односио према својим свештеницима, посебно према сиромашнима. Када би му сиромашни међу њима долазили са похабаном одећом, он би им давао најбоље од онога што је имао, а поцепане комаде задржавао за себе, сам их крпећи и својим рукама поравнавајући сандале. Патријархова пратња је била принуђена, као меру, да од њега сакрије део његове свештеничке одежде како је не би давао и потребитима.
У првим данима рата Григорије је отворио врата Патријаршије свима, без дискриминације. Прича се да је позајмио огромне суме новца да нахрани гладне. Једна од његових вести с тим у вези је да је имао дијамантски крст који му је поклонио руски цар Николај ИИ. Патријарх је ово дао под хипотеку дамаскинском јеврејском јувелиру за хиљаду отоманских лира. Један од богатих муслимана је то приметио, откупио њену хипотеку и вратио је патријарху. Па га је Патријарх узео и поново продао, а да нико није знао за то, а сачувао је сличан од стакла. То је народу Патријаршијског дома било познато тек после његове смрти.
Патријарх је обилазио са својим ђаконима и свештеницима, окупљајући оне који су лежали у сокацима до Патријаршијског дома и школе наспрам њега, и бринуо се за њихову подршку. Често их је хранио руком.
وقد قيل انه لما تفشّى وباء الكوليرا وغريغوريوس مطران على طرابلس، لم يهرب من المدينة بل شرع يزور المرضى ويعزّي المنكوبين ويعطف على الفقراء. ولمّا ألحّ عليه أصدقاؤه بالمغادرة أجاب: “ليست حياتي أفضل من الذين لا يستطيعون الفرار من الوباء!”.
بلغه يوما نفاذ الدقيق من البطريركية الا كيساً عزم الخدّام على خبزه وتوزيعه على الأرثوذكسيين دون غيرهم. فجمعهم وأخذ رغيفاً بيديه وقلّبه ثم نظر اليهم قائلاً: “لم أجد كتابة ما على الرغيف تقول إنه للروم دون سواهم!” وللحال أمرهم بتوزيع الخبز على الفقراء كافة دونما تفرقة.
Једног дана просјак је замолио патријарха за добро дело, а један од богослова који су га пратили рекао му је: Која је твоја секта? Патријарх га је укорио говорећи: Да ли би му ускратио доброчинство да је припадао другој секти осим твоје? Зар му није довољно понижење што је пружио руку да моли да га понизите питањем за његово уверење?! Када је то рекао, извадио је новац из џепа и дао му га, а он је срећан и срећан отишао.
Патријарх је једном био у Захлеу. После свете мисе пришао му је Друз и затражио милостињу, али патријарх није нашао ништа да му да, па се извинио и отпустио га. Човек се једва одмакао када му је власник куће који је угостио патријарха платио пет златних лира, позвао Друза и дао му оно што му је Господ дао, рекавши: Бог је послао по нас и по тебе!
С друге стране, једном је поменуто, према ономе што је испричао ђакон Теодосије Мутлак, да је за време богослужења, док је патријарх седео у својој столици, ђакон изашао са јеванђељем, а пред њим није било свеће јер није било ко да га носи. Патријарх није имао избора него да сиђе са столице, узме свећу и крене са њом испред ђакона, носећи Библију.
Он је легао
لفظ البطريرك غريغوريوس الرابع أنفاسه الأخيرة في سوق الغرب عند الساعة الخامسة من صباح يوم الأربعاء 12 كانون الأول 1928 . كانت صحته قد أخذت في التدهور قبل ذلك بثلاثة أيام فيما كان المجمع المقدّس على وشك اختتام إحدى دوراته. وقد قيل إن كلماته الأخيرة كانت “لقد صبرت حتى النهاية!”.
نقل جسده عبر بيروت الى دمشق فاستقبله خمسون ألف مسلم دمشقي غير المسيحيين وأطلقت المدفعية مئة طلقة وطلقة فيما كانت الجماهير تصرخ: “مات أبو الفقير، بطريرك النصارى وإمام المسلمين. نزلت بالعرب الكارثة العظمى!”.
Ирачки краљ Фејсал И учествовао је са стотину витезова који су примили његов ковчег. На сахрани је учествовао и велики број муслиманских шеика.
مفتي البقاع، محمد أمين قزعون، قال على تابوته: “لو أجاز لنا ديننا الإعتراف بنبي بعد محمد لقلت أنت هو!”. وقد قيل إن المسلمين أرادوا الصلاة عليه في الجامع الأموي الكبير.
أحد التجّار المسلمين الدمشقيين كان يرشّ الملبّس ويصيح بأعلى صوته: “هذا القدّيس أعالني أنا وأسرتي طيلة الحرب”.
Патријархово тело сахрањено је на патријаршијском гробљу испред Маријамске катедрале.
О заборављеним светитељима у антиохијском наслеђу (*) Архимандрит Тоума Битар
(*) Његове елементе смо извукли из следећих референци:
- رستم، أسد. كنيسة مدينة الله أنطاكية العظمى الجزء الثالث. ص 326 – 380 .
- Тромилостиви Григорије Патријарх антиохијски и свега Истока. Саставио и координирао почетник Самир Фајад. Латакиа
- Патријарх Григорије ИВ (Хадад). Необјављени чланак који је припремио Џозеф Зајтун, секретар Патријаршијских докумената.