Беда (ројалиста): واستغل اليعاقبة الحروب بين الروم والأمويين وأكّدوا لهؤلاء ولاء أبناء الكنيسة الجامعة لدين ملك الروم ودعوهم “ملكيين” واتهموهم بالتجسس للروم فضيّق الأمويون على هؤلاء “الملكيين” ومنعوا قيام بطاركة لهم في أنطاكية وأورشليم والإسكندرية. وقد مرّ بنا أن البطاركة الأنطاكيين مقدونيوس وجاورجيوس الأول ومكاريوس ظلّوا بعيدين عن أنطاكية مقيمين في القسطنطينية. وشمل هذا المنع ثيوفانس الأول (681-687) واسطفانوس الثالث (687-690) ولعل جاورجيوس الثاني (690-695) وخلفه الكسندروس عادا إلى أنطاكية وأقاما فيها. ولكن بطاركة اليعاقبة ظلوا هم أيضاً بعيدين عن أنطاكية مقيمين في جهات ديار بكر وملاطية. وعلى الرغم من أن أحدهم الياس نال حظوة لدى الأمويين فمنح حق إنشاء كنيسة في أنطاكية فإنه لم يسمح له بالإقامة في هذه المدينة.
Омајади и хришћани: ورغب الأمويون في المال لاصطناع الأحزاب وللتمتع بأسباب الدنيا ولمتابعة الحرب فزادوا الجزية والخراج وشددوا في تحصيلهما وضيقوا على الناس حتى أخذوا الجزية في بعض الأحيان ممن دخل الإسلام. “ورأى بعض المسيحيين أن الإسلام لا ينجيهم من الجزية والعنف فعمدوا إلى لبس الأسكيم فأدرك عمال بني أمية غرضهم فوضعوا الجزية على الرهبان وأراد بعضهم اقتضاءها من الأموات فجعلوا جزية الموتى على الأحياء.
Није дозвољено генерализовати било шта од овога, јер су Омајади такође саосећали са неким хришћанима из исте универзалне цркве, од којих је најпознатији Мансур Ибн Сарјун, отац Даффак ал-Дхахаба. Омајади су били љубазни према неким лекарима и људима. Овај човек је ушао у Абд ал-Малик Ибн Марвана без дозволе док је био пијан и имао крст на грудима, и нико му се није противио, а они то нису олако схватили јер су тражили његову помоћ у нападу на Енсарије. Био је добар у хваљењу Омајада у дебати која се водила између њега и Јарира, и рекао је своју чувену изреку:
Сунце непријатељства док не буду вођени и највећи снови људи ако су у могућности
فصاح عبد الملك الخليفة الذي جرت المناظرة في حضوره: “لا فضّ فوك أنت محامينا وشاعرنا اصعد على ظهر مناظرك”. فخلع الأخطل برده وشمر رداءه وقبض بيده على عنق جرير. فصرخ هذا يستنجد: “يا أمير المؤمنين إن مسيحياً لا يحقُّ له أن يسوم مسلماً هذه الإهانة”. فأيّده الحاضرون وقالوا: “الحق في جانبه يا أمير المؤمنين! ولكن عبد الملك لم يبدِ أي اهتمام لهذا الكلام حتى إذ وطئ النصراني بقدمه عنق غريمه قال عبد الملك: هذا حسبك”.
Оно што се прича о Абд ал-Малику је да је његов лекар био хришћанин Несторијанац по имену Сархун, и да је именовао Атанасија од Рахавија за васпитача свог брата Абд ал-Азиза.
ويروى عن عبد الملك نفسه أيضاً أنه كان يدعو المسيحيين للدخول في الإسلام ولكن بدون ضغط أو إجبار. ويروى عنه أيضاً أنه نشأ في أوساط المدينة ورغب في الدين فلما بلغه أن أباه أضحى أمير للمؤمنين أغلق القرآن وهو يقول: “ليس بعد بنينا من جامع”. وينقل البلاذري بالإسناد أن عبد الملك طلب كتدرائية دمشق “للزيادة في المسجد” وبذل للنصارى مالاً لهذه الغاية فأبوا أن يسلموها إليه فامتنع.
واحتاج عبد الملك إلى مقاومة جماعة من مناظريه على الخلافة وفيهم عبدالله ابن الزبير في مكة والمختار وابن أبي العبيد في العراق وغيرهما فوكل ذلك إلى الحجاج وأمثاله فاستخدموا العنف وحصّلوا الأموال بحق وبغير حقّ. ومما يحكى أن الحجاج كتب إلى عبد الملك يستأذنه في أخذ بقية الأموال من أهل الذمة (أهل الكتاب الذين يسكنون في الأراضي الإسلامية فيطلق عليهم أهل الذمة) فأجابه: “لا تكن على درهمك المأخوذ أحرص منك على درهمك المتروك وابقِ لهم لحوماً يعقدون بها شحوماً”.
ونقض يوستنيانوس الثاني معاهدة السنة 685. وكان عبد الملك مشغولاً في توطيد دعائم ملكه فاشترى الصلح من الروم وزاد المال السنوي الذي كان يدفعه معاوية (689). ثم استتب له الأمر في الداخل فنشأت مشادة بين عبد الملك ويوستنيانوس حول ما كتب أو نقش على القراطيس والدنانير. فإن الروم كانوا لا يزالون يستوردون الورق من مصر. وكانت قد جرت عادة الأقباط على كتابة اسم المسيح وعبارة التثليت على أعلى الطوامير. فأمر عبد الملك باستبدال هذه العبارة “قل هو الله أحد”. وكتب في صدور كتبه إلى الروم: “قل هو الله أحد”. وذكر النبي مع التاريخ. فكتب إليه يوستنيانوس: إنكم قد أحدثتم كذا وكذا فاتركوه وإلا أتاكم في دنانيرنا من ذكر نبيكم ما تكرهون. وكانت العملة الرائجة في البلدان الإسلامية لا تزال دنانير رومية ودراهم فارسية. فغضب عبد الملك وخشي ما قد يحدثه هذا التهديد من أثر سيء في نفوس المسلمين. فأشار خالد ابن يزيد على عبد الملك بالتمسك بما أحدثه في القراطيس وقال: “يا أمير المؤمنين حرّم دنانيرهم فلا يتعامل بها واضرب للناس سككاً ولا تعف هؤلاء الكفرة -المسيحيين- مما كرهوا في الطوامير”. فسك عبد الملك دناينره الأولى في السنة 692 وأرسل المبلغ السنوي المفروض عليه لملك الروم من هذه الدنانير الجديدة. فغضب يوستنيانوس لخلو هذه الدنانير من صورة أباطرة الروم ولحملها عبارات لم تخلُ من التحدي: “أرسله بالهدى ودين الحق ليظهره على الدين كله” فرفض يوستنيانوس قبول هذه الدنانير وتحرك بجيوشه إلى الحدود الإسلامية 693. وأنزل عبد الملك الصلبان واستشهد البطريرك الأنطاكي الكسندروس الثاني وجماعة من المؤمنين. وترمل الكرسي الأنطاكي أربعين سنة.
وتوفي عبد الملك في خريف السنة 705 وتولى بعده ابنه الوليد (705-715). وكان جباراً عنيداً فأمر بجميع أسرى الروم فقتلوا ثم ضغط على المسيحيين ولا سيما التغالبة للدخول في الإسلام. وطمع الوليد في بقية كتدرائية دمشق والتي تعرف اليوم باسم الجامع الأموي “فجمع النصارى وبذل لهم مالاً عظيماً على أن يعطوه إياها فأبوا وأدخلها في المسجد” وسار سليمان أخيه (715-717) على هذه الخطة عينها.
Ово је оно што је наведено у књизи Ибн Асакира „Историја Дамаска“ о рушењу цркве Светог Јована и изградње џамије Омајада: Хишам је рекао, а тачан је Сулејман који сам прочитао Абу Мухамеду ал-. Сулами на основу ауторитета Абдул Азиза ибн Ахмада, а Абу Мухаммад ибн ал-Акфани нам је рекао да ми је Ибрахим ибн Хишам ибн Иахиа ал-Гхассани рекао на основу ауторитета мог дједа -Валид бин Абд ал-Малик је био забринут да сруши цркву Мурихна - Светог Јована - да би је срушио и додао џамији монах који се склонио у своју ћелију, па га је спустио из ћелије, а монах је наставио са својим речима, али му је рука остала на леђима све док га није спустио са светионика Онда су се спремали да сруше цркву.“ Не усуђујемо се да је рушимо, заповедниче верних -Валид је рекао: „Пажљиво си, дечко, донеси ми мердевине и ставили смо их на олтар. Он је отишао горе и ударио у олтар. Тада су муслимани отишли подигли и срушили, а Ал-Валид им је дао место цркве која је била у џамији. Црква која је позната као Хамам Ал-Касим, поред куће Умм Ал-Банин у Ал-Фарадису, зове се „Мурхина. ” уместо ове у џамији, и они су њену стелу претворили у ону цркву, како кажу, Јахја б. .
Што се тиче Омара Ибн Абдул Азиза (717-720), он је учинио обавезним да буде праведник тако што је склопио завете и дао свакоме његово право, па је наредио свом гувернеру у Дамаску да њихову цркву врати хришћанима. Људи у Дамаску су то мрзели и говорили су: „Ми ћемо срушити нашу џамију након што смо позвали езан и молили се!“ Тада су пришли хришћанима и замолили их да дају све цркве у Гути које су заузете силом, под условом да помилују Јованову цркву, и они су пристали да то учине. Затим је Омар нагласио спровођење завета Омара Ибн Ал-Кхаттаба, деде његове мајке.
[Овде имамо паузу, са Омаром бин Абдул Азизом, који се није помињао у историји Антиохије, а гласи:
جاء في تفسير سورة التوبة والآية 28 منها والتي نصّها: “يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آَمَنُوا إِنَّمَا الْمُشْرِكُونَ نَجَسٌ فَلَا يَقْرَبُوا الْمَسْجِدَ الْحَرَامَ…” لابن كثير الدمشقي التالي: قال الإمام أبو عمرو الأوزاعي: كتب عمر بن عبد العزيز، رضي الله عنه: أن امنعوا اليهود والنصارى من دخول مساجد المسلمين، وأتبع نهيه قول الله: { إِنَّمَا الْمُشْرِكُونَ نَجَسٌ }.
Овде видимо да је Омар бин Абдул Азиз сматрао и видео хришћане као нечисте и да им није било дозвољено да уђу у џамије, а онда га видимо како враћа насилно одузете цркве и враћа их хришћанима у предавању које је одржао инжењер Нихад Мунир Самаан у Културном центру у Хомсу 6. марта 2001: {У већини арапских историјских књига пише да је калиф Омар бин Абдул Азиз изабрао да буде сахрањен у манастиру Светог Симеона у Хомсу ( Ал-Табари, Ал-Масуди, Иакут Ал-Хамави, и други), али нико од њих није поменуо који је Симон... Да ли је био вертикални или вертикални... Рекао је Ал-Фараздак:
أقول لمَّا نعى الناعـون لي عمراً لقد نعيتم قَوَامَ الحق والديــنِ … قد غَيَّبَ الرَّامِسون اليوم إذ رَمَسوا بِدير سمعان قِسطاسَ المَوازِينِ
Познато је да је калиф Омар постао аскета у својим последњим данима и да се осамио у манастиру и мрзео власт и његове послове. Купио је од ал-Диранија (тј. власника манастира) гробни простор на годину дана и тражио да буде сахрањен у њему.) Крај цитата са сајта Заидал Онлине.
وكل الغرابة نراها في تقلّب نظرة عمر بن عبد العزيز بين هذين الموقفين. بدايةً يعتبرهم نجس ويمنع دخولهم المساجد ومن ثم نراه يريد أن يعيد الكنائس التي حوُلت إلى مساجد ويختمها بالتصوف والعيش وطلب الدفن في الدير… الشبكة]
Породица Јована Дамаскина: ولا نعلم شيئاً عن أصل الأسرة التي انحدر منها دفّاق الذهب. ولا نجد شيئاً في المراجع الأولية يؤيد قول فون كريمر العلامة الألماني أن هذه الأسرة بزنطية الأصل وليس لنا أن نقول مع الآب اسحق الأرملي أن هذه الأسرة كانت عربية أو آرامية جارت اليعاقبة وقالت قولهم. فالقديس الدمشقي ابتعد عن أديار اليعاقبة ونسك هو وأقاربه في دير أرثوذكسي في فلسطين هو دير القديس سابا. وشهادة ابن البطريق افتيخيوس أن أبا يوحنا طلب إلى خالد أن يعطي الأمان “له ولأهله ولمن معه ولأهل دمشق سوى الروم” لا تعني أن منصوراً كان سريانياً يعقوبياً. والتلمحري المتوفي في السنة 845 يرى في سرجيوس ابن منصور الكاتب الدمشقي رجلاً خلقيدونياً لا يعقوبياً.
وتوطنت أسرة منصور دمشق ونعمت في أيام موريقيوس (582-602) بالنفوذ والاحترام. فمنصور في عرف افتيخيوس شغل منصباً مالياً هاماً وكاد يكون عامل موريقيوس في ولاية فينيقية اللبنانية. ودمشق آنئذ كانت من أهم مدن هذه الولاية. وأبقى هرقل منصوراً في منصبه بعد دخول الفرس إلى سورية. ومنصور هذا هو الذي فاوض المسلمين باسم سكان دمشق بعد تخلي الروم عنها وهو الذي حظي بعطف أولئك بعد دخولهم إليها وتسلمهم أزمة الحكم فيها فبقي في المنصب الذي شغله في أيام الروم إذا كانت الدواوين كلّها باللغة اليونانية في ذلك العصر، إلى أن استبدلها عبد الملك بالعربية. ولم يدخل سرجيوس ابن منصور في الإسلام كما زعم ابن عساكر وابن شاكر فكلامهما في هذا الموضوع مصنوع وحديثهما مُزلف. وثيوفانس الراهب الذي دوَّن بين السنة 810 والسنة 814 يؤكد تعلق سرجيوس بالدين المسيحي وينعته بما تعريبه “كان مسيحياً كاملاً”.
Муавија је постао јачи након што је Осман постављен за халифу 644. године по Хиџри. Он је намеравао да монополизује власт у Сирији. Потом је постао омејадски халифа у Дамаску, па је тражио помоћ од хришћана у рату и миру. Ибн Атала је поставио са порезом Хомса и задржао чланове породице Ал-Мансур у њиховим центрима у Дамаску.
Сергије је посветио своје савете Муавији и напорно радио да га саветује, тако да су се његова овлашћења проширила и укључила и борбену службу поред финансија коју му је Муавија доделио док је био на самрти да управља стварима након његове смрти док се његов син Јазид не врати из војске. поход који је водио у Малој Азији. Језид је задржао Сергија таквим какав је био. И Муавија ИИ.
وأحب عبد الملك أن يستبدل اليونانية بالعربية في الدواوين المالية وما تبعها وأن يغير بعض النظم في هذه الدواوين فلم يرضَ سرجيوس عن ذلك فولى عبد الملك سليمان ابن مسعود وهو “أول مسلم ولي الدواوين”. وتوفي سرجيوس بين السنة 703 والسنة 705.
Сергије је иза себе оставио два сина, од којих је један био Јован Златни тркач, који је првак муслиманских историчара, а други отац Стефана Сабаитског, а не знамо му име. Стефан се замонашио и у манастиру Светог Саве. Пратио га је рођак по имену Григорије, који је био познат по организовању химни. У ИКС веку власт над Јерусалимском патријаршијом преузела су два патријарха из исте породице: Сергије (842-858) и Илија ИИИ (879-907).
Џон је одрастао у кући богатства, престижа и знања. Дамаск је сигурно био благословен средњом школом као и други градови тог доба. Мери Ибн Сулејман каже да су бискупи следили пример несторијанског католикоса Фотија и оснивали школе у центрима својих бискупија. Али Сергион је био образован човек, па је тражио одговарајућег учитеља да поучи и дисциплинује свог сина Јована и његовог усвојеног сина Козму. То се поклопило са падом сицилијанског монаха у руке муслиманских пирата, такође по имену Козма. Када је гусар довео овог монаха и остале путнике заробљеног брода у Дамаск, Сергије је видео овог монаха и видео неке од његових сапутника како клече пред њим тражећи благослов. Сажалио се због свог стања, пришао му је и говорио му, и додирнуо оно што је тражио. Појавио се пред калифом и монах је тражио његово надахнуће и дао му га. Зато је узео Сергија и поставио га да васпита своја два сина, Јована и Козму. Овај монах се звао и Козма, и био је вешт у науци, књижевности и уметности, па је двојицу дечака научио грчком језику, његовој књижевности, науци, философији и музици. Тада је приметио код двојице дечака склоност ка божанском, па их је поучио принципима теологије. Када су два дечака завршила школовање, монах је затражио дозволу и склонио се у манастир Светог Сабе, позван је у епископски чин и рукоположен за епископа луке Газе.
Јован и династија Омајада: وعوَّلت السلطات الإسلامية على تعريب الدواوين في دمشق العاصمة وفي الولايات ولكن الولاة ألحّوا بوجوب الاحتفاظ بالكتبة والموظفين النصارى. ومن هنا قول سليما ابن عبد الملك: “لم نستغنِ عنهم ساعة ولم يحتاجوا إلينا ساعة واحدة في سياستهم”. فخلف يوحنا أباه في الإدارة “وصار كاتباً لأمير البلد متقدماً عنده صاحب سرّه وجهره وأمره ونهيه”. ومن المبالغ فيه القول أن القديس أصبح مستشار الخليفة الأول.
Јован је добро обављао дужности свог положаја, користећи своје таленте, знање и узвишена хришћанска начела. Тада му је стављен избор између тога да остане на свом положају и да одржи веру, па је без жаљења напустио свет.
ويقول الراهب ميخائيل في سيرة يوحنا الدمشقي أنه لما رأى يوحنا ما صارت إليه الكنيسة من الاضطهاد والاضطراب في أثناء حرب الأيقونات هب يدافع عن الإيمان القويم فألّف في ذلك ودهم رأيه بالبراهين اللاهوتية والمنطقية وذلك بلغة يونانية فصحى. فراع الأمبراطور ما رآه من هذا الخصم العنيد ففكر في إهلاكه بالحيلة. فأمر بتزوير رسالة تنسب إلى يوحنا وتوجه إلى الأمبراطور ويجيء فيها وصف ما يلاقيه المسيحيين على يد المسلمين من الذل والهوان ويبين فيها مواقع الضعف في الدولة الأموية. ثم تظاهر الأمبراطور لاوون بصداقة الخليفة عمر ابن عبد العزيز وكتب إليه يطلعه على خيانة يوحنا. فانخدع الخليفة واستشاط غضباً فأمر بيوحنا فقطعت يده وطُرد من الخدمة. ويضيف الراهب ميخائيل أن يوحنا عاد إلى بيته يجر أذيال العار والدم يقطر من يده البريئة الطاهرة. فانطرح أمام أيقونة العذراء وبكى كثيراً وصلى وتضرع ونام. فتراءت له البتول واقتربت إليه وأعادت له يده المقطوعة. وكان هو قد تسلم يده المقطوعة ليدفنها. فلما أفاق وشاهد يديه كاملتين ذهب إلى عمر وأراه يده كاملة. فدهش الخليفة وطلب إليه أن يعود إلى وظيفته. لكن يوحنا باع ما عنده ووزع ثمنه على الفقراء والأديار والكنائس وقصد دير القديس سابا وتضرع إلى الآباء أن يقبلوه في عدد صغار المبتدئين. ويلاحظ هنا أن أعمال المجمع المسكوني السابع خالية من أية إشارة إلى قطع اليد والأعجوبة وإن المؤرخين وقدرينوس وأفراميوس وزوناراس ونيقيقورس ساكتون عن هذا الخبر بكامله. واقدم سيرة كُتبت عن القديس يوحنا الدمشقي وتعود للقرن التاسع على يد الراهب ميخائيل المسمعاني تذكر قصة قطع اليد وأيقونة تعود إلى القرن الثامن الميلادي أضاف القديس يوحنا عليها يد ثالثة بقيت هذه الأيقونة في دير القديس ساباً من منتصف القرن الثامن حتى القرن الثالث عشر حين زار القديس سابا رئيس أساقفة صربيا الدير، فقدمت له هذه الأيقونة المقدسة كبركة له فحملها معه إلى صربيا وبعدها انتقلت إلى الجبل المقدس اثوس ومن ذلك الحين إلى اليوم لا تزال الأيقونة قائمة على مقام الرئاسة وسط الكنيسة وهذه الأيقونة تعرف: بـ”أيقونة العذراء ذات الثلاثة أيدي”.
Јован монах: واعتزل يوحنا قومه وابتعد عن ضوضاء العالم وأكاذيبه فانتقل من القصور والرياض إلى الصوامع والقفار. وكان اسمه قد ملأ الدنيا رغم حداثته فخشي رهبان القديس سابا أن يكون شوقه للحياة الرهبانية ريحاً عاصفة فيعود بعد مدة إلى بيته وسابق عهده. فامتحنوه فأقاموا عليه مرشداً طاعناً في السن شديداً على نفسه وعلى غيره. فأمر ألا يسير بموجب إرادته في أمر من الأمور وألا يفتر في البكاء عن ذنوبه الماضية وألا يستعلي بسبب ما عنده من العلوم. “وألا يعمل عملاً دون رأيه ومشورته. ولا يكتب رسالة إلى أحد”. فلبَّى يوحنا وخضع ولم يخالف لمرشده أمراً فكان كبياً في نسكه وتواضعه بقدر ما كان في مكانته الاجتماعية ومنصبه الحكومي. وعلم يوحنا أن أحد رفقائه الرهبان فقد والده فرثى لحاله وحادثه معزياً وذكر قول شاعر من شعراء اليونانية فنقله إليه: وهذه الأرض لا تبقي على أحد ولا يدوم على حال لها شأن. فوبخه مرشده على إظهار معارفه الأدبية وعاقبه بالسجن في غرفته فأصغى للقول وقَبِله وأذعن.
Тада су вође хтеле да унапреде Јована, али водич није био задовољан и он их је убеђивао док се његова врлина није доказала. Зато је наредио Јовану да понесе одређену количину корпи које су монаси ткали и однесе их у Дамаск, Јованову земљу, да их прода на својим пијацама! Водич је повећао цену корпи и саветовао га да се не враћа док их све не прода. Тако је Јован оседлао манастирског магарца, натоварио га брдом корпи и повео га на пут за Дамаск. Стигао је у свој родни град и лутао престоницом Омајада, показујући своје корпе, али није нашао никога да их купи због њихове високе цене. Није прошло много времена пре него што су га људи упознали.
Окренули су се да виде то велико лице које је постало одвратан монах који је продавао корпе. Засипали су га питањима, намигивали, осуђивали цене, исмевајући га. Што се њега тиче, он је задржао смиреност и на оно што је чуо одговарао је само ћутањем и презиром. Тада му дође један од његових старих слугу и покупи све корпе и оконча муку и муку. Јован се вратио у манастир, победивши демона гордости и изгледа.
Стајао сам пред вратима твога храма и нисам износио непристојне мисли. Али ти, Христе Боже, који си цариника оправдао и жену Хананејку помиловао, и разбојнику отворио врата раја, отвори ми недра своје човекољубља и прими ме док се приближавам теби и дотакни те се, као што си прихватио прељубницу и крвокрварићу. (Металопе од Јована Дамаскина)
Јован свештеник и проповедник: Наш светитељ је ишао на студије и упуштао се у богословље код Јована ИВ, Патријарха јерусалимског (706-734), Он је ишао из манастира у Свети град да поучава и проповеда храму Васкрсења и другде. Његов талент је био очигледан у овом периоду његовог живота, јер су његове беседе и дела били елоквентни у фразама, лепо написани и јаки у аргументима.
Језид ИИ, калиф Омајада, наредио је да се униште све иконе у црквама, а његов колега и савременик Лав ИИИ, римски цар, га је пратио у томе, као што ћемо касније видети, наш светац је устао да брани праву религију, проповедајући , писања и претње да ће га проклињати и одсецати (726-730). Када је Герман абдицирао са цариградске столице (730), Јован је учествовао у раду Јерусалимског сабора и издвојио епископе да прозову јерес цара и свргну га. У неким референцама се наводи да је Јован путовао кроз градове Палестине и Сирије и стигао до самог Цариграда, расправљајући и бранивши се. Али то је слаба изјава. Оно што је највероватније према стручњацима је да је Јован овај период свог живота провео између манастира Свете Сабе и Светог града и да је само једном напустио ово подручје 734. године да би се суочио са ударцем калифа Хишама ел Омејида. упућена његовом брату, оцу Стивена ал-Сабаитија.
Јован Златна грозница: وتآليف يوحنا الدمشقي عديدة بعضها لاهوتي فلسفي وبعضها جدلي وبعضها زهدي رهباني وبعضها تفسيري والبعض الآخر تسبيحي طقسي. ولكن الدمشقي لاهوتي في الدرجة الأولى “فما نثر ولا نظم ولا ناظر ولا علم إلا إثباتاً للحقيقة المنزلة أو تمهيداً لها أو دفاعاً عنها أو تبياناً لأسرارها”. وأشهر ما صنَّف في اللاهوت ينبوع المعرفة والمقدمة في العقائد والإيمان الحق والثالوث الأقدس وإيضاح الإيمان. وأشهر هذه المصنفات وأكملها ينبوع المعرفة وقد جاء في ثلاثة فصول فلسفية وكتاب الهراطقة وتفصيل الإيمان الأرثوذكسي. وقال الدمشقي في الطريقة التي اتبعها في عرض ينبوع المعرفة: “سأبين أولاً أحسن ما عند الحكماء لأنه هبة من لله للبشر وسأورد هذيان الهراطقة لنعرف ضلالهم فنزداد تعلقاً بالحقيقة ثم أشرح بعون الله الحقيقة التي تقوض الضلال وتطرد البهتان” وأضاف محدداً علاقة الفلسفة بالإيمان فقال: “وبما أن الرسول يقول امتحنوا كل شيء وتمسكوا بما هو حسن فسندرس تعاليم الحكماء الوثنيين لعلنا نجد عندهم ما يحسن اتخاذه ونجني للنفس ثمرة تفيدنا. هذا وكل صانع يحتاج إلى أدوات لصناعته ولا بد للملكة من خادمات. فلنجمع التعاليم التي تخدم الحقيقة بعد أن ننتزعها من طغيان الكفر ولا نسيء استخدام الخير ولا نستخدم فن الجدل لإغواء البسطاء. ولو كانت الحقيقة لا تحتاج إلى براهين مختلفة فلنستخدم المنطق أيضاً لدحض البهتان وتحطيم أعداء الإيمان. أجل يجب أن نكتفي بما أوحى الله إلينا بواسطة ابنه وأنبيائه ورسله ويجب أن نثبت فيه غير ناقلين حدود الأبدية ولا خارجين عنها”.
Основа вере према златној грозници је божанско откровење, а не домишљатост људског ума. Души је стално потребан учитељ, а учитељ који је ослобођен заблуде је Христос. И да чујемо његов глас у Светом Писму. Душа која активно и упорно куца на врата Светог Писма је као дрво засађено уз потоке воде. Дамаск се снажно придржава апостолског предања јер и сама Света Библија то захтева.
وحاول الهراطقة الدفاع عن أضاليلهم بفلسفة أرسطو. فصرخ الدمشقي بهم: “أتجعلون أرسطو قديساً وثالث عشر الرسل! أم تعتبرون الوثني أكثر من الكتبة الملهمين!” ثم انبرى يحارب هؤلاء بسلاحهم بفلسفة أرسطو. ولم يكن عمله هذا أمراً يسيراً فموقف أرسطو من القوى فوق الطبيعة مناقض لعقائدنا المنزلة ولا سيما سر الثالوث الأقدس والتجسد الإلهي. ولكن الدمشقي وفِّق إلى إصلاح بعض نظريات أرسطو ولا سيما فيما يتعلّق باللاهوت الطبيعي وعلم الأخلاق وخلود النفس. وأخذ عن أرسطو كثيراً من التحديدات ولكنه أضاف إليها أشياء وأشياء كالفرق بين الطبيعة والجوهر والأقنوم واستعان بها على إنشاء تعابير خاصة بعلم اللاهوت مستقلة عن المذاهب الفلسفية العديدة دقيقة خالية من الالتباس الذي أدى فيما مضى إلى الجدل والخصام والشقاق. وهكذا فإن قديسنا أدرك قوة فلسفة أرسطو فانتزعها من أيدي أعداء الإيمان وسخّرها فنصرها ووضعها في خدمة رجال اللاهوت الذين أتوا بعده كبطرس اللومباردي وتوما الأكويني فأصبح بحق مؤسس اللاهوت السكولاستيكي.
Ал-Димашки се у историји хришћанске мисли сматра теологом мистерије божанске инкарнације. Овом задивљујућом тајном бавио се у већини својих богословских дела, мимо сваког успеха, да би из учења о ипостасној заједници извукао све што говоримо о вери и теологији. Своје логичне закључке поткрепио је текстовима Библије и сведочанствима отаца, не остављајући места сумњи у валидност онога у шта је веровао.
Ал-Димашки је био познавалац полемике, а његова писма су била чврста у аргументима и здравом закључивању, и одбацивала су људе иновација као презира и одвратне. Најпознатије од онога што је написао у контроверзи била су његова три писма у одбрану икона. Он ју је, по свему судећи, написао између 726-730 година, тако да је показао исправан поглед на поштовање светитеља и дефинисао питања везана за ову тему, а ми се и данас ослањамо на речи овог великог светитеља у нашем ставу о иконама.
ولم تبكم قرارات المجمع الخامس من قال بالطبيعة الواحدة فجاء الدمشقي يكمل عمل افلوغيوس الأنطاكي وتيموثاوس القسطنطيني وانسطاسيوس الأنطاكي وانسطاسيوس السينائي فكتب رسالته الشهيرة في التريصاجيون ووجهها إلى الأرشمندريت جوردانس فأيد فيها الموقف التقليد من آغيوس المثلثة موجهة إلى الأقانيم الثلاثة لا إلى الابن فقط وأنه بالتالي لا يجوز أن يضاف إليها قول بطرس القصار “أنت الذي صُلبت من أجلنا”. وكتب الدمشقي رسالة ثانية باسم بطرس متروبوليت دمشق إلى أسقف دار اليعقوبي مفتداً موقف اليعاقبة مثبتاً رأيه بالمنطق وبأقوال الآباء. وعاصر الدمشقي إيليا الأول بطريرك اليعاقبة (723+). وكان هذا أرثوذكسياً فلما طالع مؤلفات سويروس الأنطاكي جنح إلى القول بالطبيعة الواحدة فسقَّفه اليعاقبة على كرسي أوفيمية ثم رقّوه بطريركاً عليهم. فوجه إليه لاوون أسقف حرّان الأرثوذكسي رسالة في موضوع جنوحه عن العقيدة الأرثوذكسية فأجابه البطريرك الجانح برسالة يحتج فيها عن نفسه وأشار فيها إلى رسالتين وضعهما الدمشقي في موضوع الجدل لا نعرف لهما نصاً.
Међу делима нашег светитеља налазе се и два писма одговора несторијанима у којима доказује божанство Господа Спаситеља и јединство његове личности. Он се одазвао и онима који су говорили о једној вољи, по угледу на свете Софроније и Максима .
وكانت المانوية قد عادت إلى الظهور في منتصف القرن السابع متّخِذة ثوباً جديداً فعرفت بالبولسية. واضطربت بها الألسنة وتفشّت في أرمينا والجزيرة وسورية. وتدرَّع أصحابه بالآية: “حيث العابدون الحقيقيون يعبدون الآب بالروح والحق” فرفعوا الأيقونات ومنعوا السجود للصليب المقدس واستغنوا عن إكرام العذراء والقديسين. فأمسك قديسنا يراعه وجال جولة موفقة في ميدان العقيدة ولا سيما الخريستولوجية منها وصنّف رسالتين في الرد على المانويين البولسيين.
Тада су муслимани стигли носећи Кур'ан и памтећи хадис, а Ал-Димашки је био приморан да брани тајне једну по једну. Сто и прво поглавље дошло је као експлицитан одговор на исламску веру. Своје ученике у вјери учврстио је методом питања и одговора и појавио се његов први и други дијалог са муслиманима. Његова књига, Врста знања, није била без одговора муслиманима, пошто су његова поглавља о Једном, Светом Тројству и Божанском инкарнацији одговори на контроверзне муслимане.
Ал-Димашки се такође бавио аскетизмом и монаштвом. Најпознатија књига на ову тему је Паралела. Ова књига се састоји од три поглавља, од којих је прво говорило о Тројству и монотеизму, друго је укључивало Ал-Димашкијево мишљење о човеку и његовим бригама, а треће је укључивало опширну дискусију о врлинама и пороцима. Аутор је сваком пороку супротставио одређену врлину. Отуда и паралелизам у наслову целе књиге.
Предање каже да је наш светац написао књигу грчког утешитеља, Октоиха, а можда ју је координирао, организовао и допунио. Наведено је и да је саставио велики број службених закона, да је одиграо важну улогу у организовању Светог Савског Типика, да је саставио већину Актихоса, као и велики број закона и тропара и да је унео опипљиво побољшање у византијској црквеној музици. Такође је наведено да је он први организовао римски синаксарум.
Ал-Димашки и арапска књижевност: Не знамо да ли је наш светац ишта написао на нашем арапском језику. Али оставио је опипљив утицај на науку теологије и уметност арапске исламске дебате. План који је израдио да напише своју књигу, Извор знања, исти је план који су теолози следили касније. Они почињу, као и он, са филозофским уводом, а затим, као и он, такође прелазе на проучавање религија и секти пре него што уђу у срж теме. Теолози се на овом месту не заустављају у преузимању од Јована Дамаскина, јер следе његов пример у координацији говора о доктрини, па се прво позабаве темом Бога и његовим атрибутима, а затим крећу, попут Дамаскина, да говоре о Бога и његових дела, а онда тражење пророчанства замењују тражењем Христа.
Смрт и почасти: وتختلف المراجع في تعيين السنة التي توفي فيها يوحنا الدمشقي اختلافاً كبيراً. فقد تكون السنة 750 وقد تكون السنة 780. ولكن الأب فايهي يرى العبارة الواردة في أعمال مجمع هييرية Hieria سنة 754 دليلاً قاطعاً على أنّ يوحنا الدمشقي توفي قبل هذا المجمع. وهذه العبارة تنص على أن الثالوث الأقدس كان قد “أمات” الثلاثة جرمانوس القسطنطيني وجاورجيوس القبرصي ويوحنا الدمشقي. ثم يرى الأب العالم في كلام لاونديوس الدمشقي عن اسطفانوس السبئيتي ما يعين على تعيين سنة وفاة يوحنا الدمشقي وجعلها سنة 749. فاسطفانوس التحق بعمه يوحنا في دير القديس سابا وهو في التاسعة من عمره. وبقي معه في الدير خمسة عشر عاماً وتوفي في التاسعة والستين من العمر في السنة 794. فلو طرحنا 69 من 794 عرفنا سنة ولادة اسطفانوس وجعلناها السنة725. ثم لو أضفنا تسع سنوات إلى هذه السنة عرفنا السنة التي دخل فيها اسطفانوس الدير (734) ولو أضفنا إلى هذه السنة الخمسة عشر عاماً التي قضاها اسطفانوس في جوار عمه يوحنا بلغنا السنة 749 سنة وفاة قديسنا.
Дух нашег светитеља излио се 749. године у манастиру Светог Саве и ту је сахрањен. Затим су његове кости пренете крајем КСИИ века или почетком КСИИИ века у Цариград у цркву Свих Светих, поред цркве Апостола. Тада су крсташи опљачкали ове две светиње. Турци су дошли за њима и срушили је да би направили џамију Султана Мехмеда ИИ.
وملأ يوحنا الدمشقي الكنيسة بعبير فضائله وعلمه فأكرمه المؤمنون في حياته وبعد وفاته. وردد المجمع المسكوني السابع (787) صدى هذا الإكرام فأعلن قداسة يوحنا الدمشقي في جلسته السابعة وهتف: “ليكن ذكره خالداً”. ثم نظّم اسطفانوس المرتل مديحاً ليوحنا في أواخر القرن الثامن فأتحفنا بما لا نزال نردد ونرتل في الرابع من كانون الأول من كل عام:
Како те зовемо, свети? Јован, говорник теологије, или мајка псалмисте Давида. Актхар је надахнут од Бога. Или пастирска молитва. Ви побољшавате слух и разум и одушевљавате црквене скупштине. И својим речима које воде ка делу, красите земље. Зато се молите за спасење душа наших.