Источно хришћанство је много патило од западних крсташких ратова (или франачких похода) који су напали наш Исток (почев од 1908. године нове ере) у име одбране хришћана и хришћанства пред прогонима и мукама које су изазивали муслимански калифи, султани и принчеви синовима источног хришћанства, или за спречавање западних ходочасника да стигну до Јерусалима (или Јерусалима). Нема сумње да су вође крсташких ратова искористиле верски фактор да оправдају своје ратове, јер су постојали и други разлози, економски, комерцијални и други, који су их гурнули у те ратове, тим пре што је источно хришћанство било на мети баш као и муслимани.
Крсташи су заузимали Јерусалим скоро један век, све док га Саладин није повратио после битке код Хатина 1187. Заузели су и луке источног региона Медитеранског басена, које су биле трговачке луке и капије за многа тржишта на азијском континенту. Крсташи су основали краљевство, Јерусалимско краљевство и три емирата или округа: Триполи, Антиохију и Едесу (Едесу), од којих су имали користи да би проширили своју власт и покорили народе у региону.
Крсташки ратови су нашој земљи нанели више штете него било који други рат пре њих. Западни крстоноши су својим политичким, трговачким и верским понашањем изазвали отуђење између муслимана и локалних хришћана, који су били синови земље и који су дуго живели под влашћу Исламског калифата, и који су претрпели прогон или наношење штете ту и тамо и повремено, јер је то захтевало званично расположење муслиманских владара. У ствари, историја потврђује да већина источних хришћана није стала на страну западних хришћана против муслимана јер су сматрали да су и они били на мети ових кампања, као и зато што је на мети била и њихова вера. Овде не треба заборавити да се велики раскол између источне и западне цркве догодио 4501. године, дакле четрдесет пет година пре Првог крсташког рата. Стога су источни хришћани сматрали да је један од циљева крсташких ратова да их подвргну духовној и временској власти папе. Што се тиче оних који су стали на страну освајача који су долазили са Запада, они су били мала група и имали су предности и користи у свом савезу са крсташима.
Оно што је натерало источне хришћане да кажу да су били на мети крсташких ратова било је то што су западњаци предузели неколико радњи које су указивале да желе да потчине источну цркву, укључујући: Јерусалимску православну патријаршију заменила је латинска патријаршија, па се патријарх Симеон ИИ склонио у Кипар, затим су за њим његови наследници отишли у Цариград, а када је Саладин освојио Јерусалим, православни патријарх се вратио у своје седиште у свом граду. Исто се десило и са православним антиохијским патријархом Јованом В, који је после пада Антиохије (1098) свргнут и склонио се у Цариград, јер су Латини поставили неког другог за патријарха. Крсташи су поставили латинске епископе у епархије: Тирску, Цезареју Палестинску, Назаретску и Петру. Не само да су приграбили положаје патријарха и епископа, већ су приграбили и задужбине, уложили у њих, зарадили свој новац. Променили су и обреде и ритуале, тако да је све постало латинично, и то је изазвало пораст непријатељства православних према Латинима.
То је оно што су крсташки ратови чинили на нивоу цркава, али на нивоу људи, источни хришћани су платили високу цену за кампање својих истоверника. Борба против крсташа и одбијање њихових напада на владајућу Исламску државу захтевало је повећање расхода, што је захтевало повећање пореза на народ.Тада се говорило да држава брани земљу од хришћанских освајача, па су потребна додатна средства. бити прикупљен од хришћана, а то је била катастрофа за цркву и вернике. Крсташи су покушавали да привуку локалне хришћане у своје редове, али су у томе незнатно успели, а доказано је да су се хришћани борили уз Саладина у освајању Јерусалима и у опсади Акре. Природно је разумети зашто се источни хришћани нису одазвали позиву на сарадњу са западњацима.Поред осећања припадности Истоку и његовом народу, видели су шта су руке крсташа урадиле њиховим црквеним поглаварима у Јерусалиму и Антиохији. .
Добро је познато да је тврдња да се хришћани штите од неправде која их задеси у великој мери измишљена. Потчињавање источњака папству био је основни услов папине подршке крсташким ратовима против целог Истока, са свим његовим народом, муслиманима и хришћанима. Крст није симбол који нико носи као знак рата, мржње, мржње, комерцијалних или личних интереса, или сукоба између цивилизација или култура. Крст не може бити знак рата против било кога. Ко хоће да се бори нека тражи неки други симбол осим крста.
О мом парохијском гласилу
Недеља, 7. октобар 2001
број 40
