Стога је и сама Реч Божија поднела све болове у свом телу, док је његова божанска природа – која не пати – остала безболна сама. Јер је пострадао један Христос, који је састављен од божанства и човечанства, и у божанству и човечанству. А онај у њему је подложан болу – пошто је природно боловао – патио је. Што се тиче онога у њему који не пати, он не учествује у његовом болу. Душа, која је способна да пати када је тело рањено, чак и ако није рањено, учествује у телесним боловима.
Знајте да ми кажемо да Бог страда у телу, а никада не кажемо да Божанство страда у телу или да Бог страда у телу. Јер ако сунце обасјава дрво и секира посече дрво, сунце остаје без оштећења и патње, колико би више божанство Речи сједињено са телом у ипостаси остало без страдања ако тело страда? Као да неко сипа воду на заштићено гвожђе, оно што је у његовој природи да на њега утиче вода – значи ватра – угаси се и гвожђе остаје неоштећено, јер није у природи гвожђа да га вода утиче, а још мање. када тело страда, јер само божанство не реагује или Допире ли га бол, иако остаје са телом неодвојиво? Није потребно да пословице до краја буду идентичне стварности, јер у пословицама треба пронаћи оно што је идентично стварности и шта јој је супротно, иначе пословица није пример, јер оно што је једнако у свему је сама по себи, и није пример, посебно у божанском. Није могуће наћи пример који је једнак у свему, било у теологији или менаџменту.
