ولكن سرعان ما انصرف اللاهوتيون إلى طرح نوعية “الاتحاد” بين جوهر يسوع الإلهي وجوهره البشري. في أنطاكية -على ما يرى داليس- جرى التأكيد على تمامية الطبيعتين (ص 28). رئيس المدرسة الأنطاكية هو دويدوروس المعروف بأسقف طرسوس في كيليكا. تلميذه ثيوذوروس أسقف المصيصة ذهب في الأمر إلى نهايته تقريباً فصارت العلاقة بين الطبيعتين أدبية. جاء الرد من أبوليناريوس اللاذقي في العام 352 وربما في العام 360 (للنقاد آراء مختلفة). أنطلق من أرسطو فقال أن اتحاد “الكاملين” مستحيل. فيسوع، إذن، لم يأخذ طبيعة إنسانية كاملة. والروح (nous باليونانية) هو النبرة العليا في الإنسان لدى فلاسفة اليونان. لم يأخذ يسوع روحاً nous. لأن “كلمة” الله حلّ محله. ولذلك ليسوع طبيعة واحدة. أبوليناريوس موحّد من البداية حتى النهاية: طبيعة واحدة، أقنوم واحد، شخص واحد، مشيئة واحدة، فعل واحد (1). Његови сапутници, Атанасије, Василије и Григорије Свети, били су узнемирени његовим положајем. У Александрији, сабор одржан 362. године, на челу са Атанасијем, бавио се тим питањем. Можда око 370. године, Атанасије је написао писмо епископу Коринта у Грчкој, у којем је побио разне јереси, укључујући Аполинарову и јерес његових противника, а Грегоријан је устао да се бори против њега мушкошћу и снагом (Даллес 33) .
أما أمر الأنطاكيين فلم يبلغ درجة مكشوفة من الخطر إلا بعد ارتقاء نسطوريوس تلميذ ثيوذوروس كرسي القسطنطينية. فاندلع الخلاف بينه وبين سكان القسطنطينية وامتد الشرر إلى أنحاء العالم المسيحي. وهو وصحبه أرسطويون أيضاً. لذلك، بحق، لاحظ داليس أن الأنطاكيين وأبوليناريوس اللاذقي كانوا يلتقون في أرسطويتهم. انطلقوا جميعاً من قول أرسطو باستحالة اتحاد “كاملين”. حل المعضلة ابوليناريوس فقال بالبتر أي أن يسوع لم يأخذ روحاً بشرياً nous. وحلّها الأنطاكيون بالتطرف في التمييز بين الطبيعتين حتى صار الاتحاد أدبياً.
Међутим, грчки језик је опет био неспособан за изражавање. Несторије је у великој мери вратио основне појмове теологије на њихова значења у философији и речницима. Био је веома строг у свом придржавању традиције, али у истини и стварности није био компетентан у варењу и представљању традиције. Кападокијцима изгледа засићено, али је непробављиво. Из његове молбе цару да истреби иноваторе произилази да је оштар темперамент, да у његовим поступцима има пророчанства и да у његовом карактеру постоји хладноћа. Био је строг монах. Не без ароганције и самопоштовања. У својим списима улаже велике напоре да разуме, али скреће са пута истине и традиције кад год покуша да објасни своју теорију да су у Исусу постојале две особе (божанска и људска) и трећа особа коју је назвао особом Синдикат. Узалуд је покушавао да примени мишљење Григорија Богослова да је Христос један од два (2) كما أن الثالوث هو واحد في ثلاثة أقانيم. لم يستطع أن يفهم هذا النص كما فهمه المجمع الرابع المسكوني. لا فلسفياً ولا لاهوتياً، لم يكن الشخصية المؤهلة لأن تفصل نقطة لاهوتية بالغة النعومة تتعلق بكيفية اتحاد الطبيعتين وبنوعية وحدة يسوع. بعبارة أخرى لم تكن لديه، أنتولوجية antologie قادرة على الكلام الصحيح عن كيان être يسوع. وقد جنى على نفسه بخروجه عن تقليد الكنيسة في كل مكان إذ رفض تسمية العذراء “أمّاً لله”. ومهما حاول المعاصرون (3) بحجة مجمع الفاتيكان الثاني (كغيريلماير مثلاً) أو بأية حجة أخرى تلطيف الوضع، فإن نسطوريوس يبقى ذا قفزات خارج تقليد الكنيسة وتعليم الآباء. فبعضهم -بما فيه غريلماير- يعتذر له بالجهل. ولكن غريلماير نفسه يذكر أنه كان عليه أن يعرف تسمية غريغوريوس اللاهوتي للعذارء “أمّاً لله” من خطبة هذا ذات الرقم 37. وترد أيضاً في الخطبة 29: 4. ونسطوريوس كان يعرف مؤلفات غريغوريوس، ويذكر غريلماير أن أفسطاطيوس أسقف أنطاكية المخلوع في العام 330 كان يعرف هذه التسمية (ص 285). وفي العام 325 أرسل ألكسندروس أسقف الإسكندرية الرسالة 12 إلى زميله الكسندروس القسطنطينية حيث وردت اللفظة (مين 18: 568). وقد عرف ثيوذوريتوس نفسه هذه الرسالة وأوردها في تاريخه (1: 3 في مين 82: 908). فهل جهلها نسطوريوس؟ وفي ورقة بردي ترجع إلى أواخر القرن الثالث وردت اللفظة. ومنذ الربع الثاني من القرن الرابع تتكاثر الأدلة والشهادات فجأة على استعمالها (راجع الحاشية 4 ص 43 من الترجمة الفرنسية مع النص اليوناني لرسالة غريغوريوس في العدد 208 من مجموعة S.C). والذهبي الفم أنطاكي اعتلى سدة القسطنطينية مثل غريغوريوس قبل أن يعتليها نسطوريوس وهو يؤمن بأن يسوع هو ابن الله وابن الإنسان الذي صار انساناً لكي يصّيرنا أولاداً لله. فوحدة شخص يسوع لديه بند إيمان رئيسي (الخطبة 2: 3 على إنجيل متى).
فمن الإسكندرية إلى أنطاكية إلى القسطنطينية إلى كبادوكية، اللاهوتيون والبطاركة كانوا في القرن الرابع مع الرهبان والشعب متعليقين بلقب “أُمّ الله”؛ فلا يُعقل أن ينفرد نسطوريوس في جهله. ولكن كان القصر معه.
Најпре се суочио са адвокатом Ефесабијем, који је касније постао епископ Дорилијума (4). تنطس للمعركة كيرللس الإسكندري. خاضها معه شلستينوس بابا رومية. تراشق الطرفان التهم. كيرللس الاسكندري استعمل عبارة أثبت التحقيق أنها مدسوسة عليه باسم أثناسيوس بينما هي في الحقيقة من تأليف أبوليناريوس. العبارة هي: “طبيعة واحدة متجسدة للإله الكلمة” (5). Његови противници су га оптуживали да је аполинар. Битка се претворила у својеврсни египатско-сиријски сукоб. У Ефесу је одржан Трећи васељенски сабор (431). Епископ антиохијски Јован је закаснио, па је сабор одржан у његовом одсуству (22.7.431), а Несторије је изопштен. Јован је стигао и одржао контрасабор и екскомуницирао Кирила. Огромна већина била је код Кирила (око 200, а потом и више), док је на Јовановом сабору било 37. Раскол се проширио и палата је уроњена у њега, и негативно и позитивно. Кирила је операција коштала банкрота цркве. Коначно је успео јер су његови сиријски противници хтели да спасу Несторија, знајући да је одступио од праве вере. У августу 431. послали су писмо цару у коме су указали да је њихова вера јака. Она сама (након што јој је додао параграф) постала је 433. године Порука помирења. У тексту 431 и тексту 433 (све смо их поменули одједном на другом месту јер су се појавили у тексту 433) постаје јасно да су Антиохијци сачували учење отаца Цркве, посебно писмо Атанасија Епикту. (6) Писмо Григорија Богослова Кледонију и његова тридесета беседа (7). Поред сталних напора палате да наметне мир, Акакије, епископ Алепа, његов представник у савету, Павле, епископ Хомски, и Свети Симон Столпник, одиграли су славне улоге за мир. Келус је себе сматрао победником. Јован и Теодор, епископ Кир и Хипа, сматрали су да су победили. Неоспорна истина је да је највећи победник вера православна. Антиохијци су Кирила увукли у диван богословски напор, којим су им се његове аполинарске фразе вратиле православним, а не аполинарским значењем. (8). Кирил је навео Антиохијце да се дубље удубе у Кирове оце и ставе нагласак на јединство Исусове личности. У договореном тексту видимо Кирилов тон о јединству и тон Антиохијаца о две природе (9). أما لفظة “هيكل” فليست خاصة بالأنطاكيين كما يرى باردي (في فليش ومارتان). فقد استعملها أثناسيوس واستعمل سواها مثل “بيت”، “أداة”، “ثوب”، “رداء”، (الرسالة إلى أبيكتوس 2 و4 10؛ إلى أديفيوس 3: 4؛ في التجسد 42، 43، 44، نبذة في مين 26: 1240). والذهبي الفم استعملها في شرح المزمور 44: 2. واستعمل لفظة “مسكن” في العظة 11 على يوحنا.
Ово помирење између умерених Антиохијанаца и Египта, Рима и Цариграда, на основу Несторијевог светилишта, и на чврстом (мада непотпуном) теолошком тексту, извукло је екстремисте из тела васељенске цркве и несторијанске цркве. настао. Она се кроз историју мало по мало смањивала. Године 589. цар Зенон је затворио своју школу у Нисибису. На крају се проширио у Ираку, Персији, па чак и у Кини, са ретким динамиком који је штитила персијска палата и нагињала ка Константинопољу. Лингвистички се односио на сиријски језик све док се није појавио националистички. Имао је истакнуту улогу у преношењу науке и филозофије на арапски језик.
Несторије је рекао да постоје две ипостаси, две природе, две личности и личност сједињења. Одбио је да каже да је Марија мајка Божија. Рекао је и за једну вољу и једну акцију. Веома је желео да очисти божанство Сина од људских описа до те мере да је у великој мери ослабио заједницу. Његов тон је постављен на обе природе, ма колико се трудио да говори о заједници. С друге стране, Помиритељи су говорили да је Исус један и да је заједница постала двоприродна, те да теолози користе три методе:
- Теологије приписују теологији.
- Човечанству приписују људскост
- Све их приписују једној особи, Исусу.
Због тога је Марија заиста Мајка Божија захваљујући јединству Исусовом.
(1) الألفاظ المركزية في اللاهوت منذ البداية حتى نهاية المجمع السادس المطروحة لدى أبوليناريوس بما فيه لفظة “التقنيم” أنه انفرد بطرح كل قضية الخريستولوجيا دفعة واحدة سبق فيها الزمن مع أنه رجل بدعة.
(2) Две природе.. (Мрежа)
(3) وبعضاً منهم من لاهوتيي أنطاكية العظماء في القرنين 20 و21… (الشبكة)
(4) إن أسقف دوريليوم هو نفس الشخص الذي تصدّى لبدعة أوطيخا فيما بعد، وحاربه ديسقوروس في المجمع اللصوصي واتهمه بالنسطورية… فقد كان هذا المحامي، هو أول من حارب نسطوريوس وجاهر بالإعلان بأن ما يعلمه نسطوريوس هو هرطقة. هو الذي كان بداية الشرارة التي أشعلت نار الغيرة في القديس كيرلس للتصدي لهرطقة نسطوريوس. ووصم نسطوريوس بأنه من أتباع بولس السمسياطي… (الشبكة)
(5) {حتى أن أهم كتاب في هذا الخصوص صدر عن أصحاب الطبيعة الواحدة “مجمع خلقيدونية، إعادة فحص” للأب صموئيل، أقرّ أن هذه العبارة أبولينارية. ولكنه دافع عن استخدامها، بأسلوب يتضح منه أنه يجهل كل ماتقوله كنيستنا الأرثوذكسية، إذ يقول في الصفحة 458:
[لقد أكد الكثير من العلماء المعاصرين أن عبارة “طبيعة واحدة متجسدة لله الكلمة” كانت قد صيغت في الأصل بواسطة المدرسة الأبولينارية. وحتي إذا سلمنا بهذا الإحتمال, فينبغي أن ننبه إلي أن الأصل غير الأرثوذكسي لمصطلح ما أو وثيقة ما لا يُعد سبباً وجيهاً لرفضه بواسطة الفكر اللاهوتي الأرثوذكسي. وعلي سبيل المثال، كان التعبير النيقاوي “له ذات الجوهر الواحد مع الآب” (هوموأووسيوس تو باتري), جزء من المفردات الفالنتينية (التي تخص اتباع فالنتين). بل والأكثر من ذلك انها أُدينت بواسطة مجمع أنطاكية الذي حرم بولس السموساطي عام 268م وبالرغم من ذلك قام مجمع نبيقية 325م بتبني تلك العبارة، وبعد حوالي نصف قرن من الصراع العنيف قامت الكنيسة بالتصديق عليها في مجمع القسطنتينية عام 381م.
Дакле, ствар интересовања у вези са термином није како је настао, већ значење које се том термину приписује и теолошка потреба да се идеја (кроз њега) потврди].
والكنيسة الأرثوذكسية تقول هذا. ولكنها تتوسع بالشرح فتقول: أن القديس كيرلس انخدع في بداية الأمر، ولكن المعركة التي كانت بينه وبين أنطاكية أوضحت له الفرق بين الطبيعة والأقنوم. ولهذا نراه بعد ذلك يُتهم بالنسطورية، وهذا ما سيتوضح لاحقاً في هذا الكتاب، والحواشي التي ستضعها الشبكة في هذا الكتاب}… (الشبكة)
(6) Јован Антиохијски им је дао велики значај. Његов примерак је био нетачан, па му је Кирил доставио тачан примерак (Писмо помирења), што је заиста православна вера.
(7) Они су слични 7. беседи Златоустој против Евномија.
(8) وهذا الذي لم يفهمه الأب صموئيل. أننا لسنا ضد العبارة كعبارة، ولكن المعنى الذي يؤخذ من العبارة. ولهذا نجد القديس كيرللس قد دخل في معركة مع من كان متعصباً له ضد أنطاكية، وراح يشرح لهم أن إيمانه لم يتغير بل هو هو كما كان. إلا أن التعبير عن هذا الإيمان قد تغيّر… وهذا الذي سيتوضح لاحقاً كما ذكرنا في الحاشية (5) (الشبكة)
(9) Слабост Антиохијаца није заснована на стављању нагласка на две природе, већ на томе да их чине ипостаси која одговара божанској ипостаси. Кирилова снага лежи у фокусирању на јединство Исуса и на његову божанску ипостас, која је временом преузела људско биће да поседује и учинила га својом својином укључивши га у своју божанску ипостас.