1- نَسَب الشيخ وسنوات طفولته
Мала Азија, која је изнедрила многе свете у нашој Цркви, отаџбина је оца Јакова. Рођен је у селу Ливеси у Макрију (Λιβισι Μακρης). Његова породица је била добростојећа, један од најбогатијих људи у селу. Њено највеће богатство била је хришћанска побожност и љубав. У својој древној историји изнедрио је монахе, богослове и свеце.
Шеик је рођен 5. новембра 1920. Услед догађаја тих страшних дана и расељавања хришћана преселио се у село Свети Георгије у Амфиси (Αμφισσας) у средњој Грчкој, а после две године у с. Вракла (Φαρακλα) на острву Авиа, код манастира Светог Давида, где је живео до своје тридесете године.
كان لأمه ثيوذورا الدور الأكبر في حياته، وقد كانت مزدانة بالفضائل والتقوى والروح الرهبانية التي أورثتها لابنها المحبوب يعقوب. وقد روى الشيخ يعقوب، عن لسان أمه، أنه كان في طفولته ضعيف البنية في طفولته ولهذا كانت تدعوه “العصفور الخريفي”.
عند التهجير، أثناء النزوح من آسيا الصغرى، بقي الوالد، ستافروس تساليكي، أسيراً لدى الأتراك، وغادرت كل من أمه وجدته وعماته وخالاته بالسفينة إلى بيريا، وكان يعقوب في الثانية من عمره. ثم لحق الأب بهم إلى قرية فاراكلا. لكن الأم بقيت دائماً المربي الأساسي ليعقوب. عن طفولته، كان الشيخ يقول: “نادراً ما كنت أخرج من البيت، إلاّ إلى المدرسة. بعد إنجاب الأولاد، عاش والديّ ممسكَين متعففَين، في حياة روحية أخوية متواضعة مباركة. علمتني أمي الصلاة والسجود، وكنتُ أساعدها في الأعمال البيتيّة النسوية. وهكذا تعلمت الخياطة ومهارات أخرى. هذا أفادني في حياتي الرهبانية كثيراً. كل خمسة عشرة يوماً أو عشرين كان يأتي كاهن إلى القرية ليقيم الذبيحة الإلهية. كنت منذ المساء أذهب إلى الكنيسة لأساعد الكاهن وأبقى هناك مصليّاً إلى أن يأتي الناس صباحاً. لم نكن نعرف الاعتراف. فقط كنَا نصوم صوماً صارماً. أمّا قبل المناولة فكنَا نقبّل أيدي والدينا والشيوخ”.
ويقول الشيخ في مكان آخر: “كانت يدا أمي مفتوحة للمحتاجين. فأبي كان بناءً، وكان بمقدوره تأمين مستوى معيشي جيد لنا. اعتادت أمي على مساعدة الفقراء بسخاء بأطعمة وثياب، إلى درجة أننا، والدي وأنا، مراراً كثيرة عدنا من العمل في البناء ولم نجد ثياباً أخرى لنبدّل ثيابنا المتسخة! لكن حياتنا العائليّة كانت تعبر سلاميّة هادئة”.
يتابع الشيخ متحدثاً عن طفولته فيقول: “اعتدت الذهاب إلى الكنائس الصغيرة في البراري، وخاصةً إلى مقبرة القرية، من دون أن يعني هذا أنه كان لديّ مشكلة نفسية تعكّرني. بالعكس، كنت أتأمل هناك بطلان هذه الحياة الزائلة، وهكذا تولّد في نفسي ذكر الموت بفعاليّة”.
Дух Свети је просветлио младог Јакова пошто је у њему нашао чисту и чисту душу, па је почео да размишља о томе да се посвети Богу и да постане пустињак када одрасте. Из села би одлазио у околна брда и боравио у неким стеновитим шупљинама које је покривао грањем дрвећа, молећи се и сматрајући се пустињаком. Посећивао је и неке од цркава раштрканих по селу, као што је црква Свете Параскеве, чистио их, палио светиљке и молио се у њима до ноћи у десет сати са Богом и Његовим светима, који су се увек јављали њега и водио дијалог са њим.
بعد إنهائه المدرسة الابتدائية بتفوق، أصرّ استاذ القرية على إرساله إلى خالكيذا لمتابعة الدراسة. إلاّ إن أهله خافوا من إبعاده عنهم، وفضّلوا بقاءه في القرية. هكذا اكتفى بهذا المقدار من العلم العالمي ليمتلئ من “الحكمة التي من فوق” التي أظهرت الصيادين غزيري الحكمة.
تواضع الشيخ وإيمانه وصلوات أمه، جعلته على علاقة حميمة مع والدة الإله وجميع القديسين. يروي الشيخ أنه مرض في طفولته مرضاً شديداً، أصابته بردية وضيق نفس وآلام مبرحة في الصدر. “حينها لم يكن في القرية طبيب إلاّ الله وقدّيسيه. صلّت أمي كثيراً أمام أيقونة عجائبية للقديس خارالمبوس، كانت عندنا في البيت. عند المساء رأيتُ يد كاهن ترسم الصليب على وجهي، وتلامس مكان الألم وتداعبني. ومن لحظتها، أحسست بالتحسن ثم شُفيت. مَنْ شفاني كان القديس خارالمبوس، كما قال لي أمي”.
Када су сељани видели свети живот малог Јакова, почели су да га веома поштују и сматрају га праведним сином цркве и дечаком Божијим. Пошто је село било без свештеника, често су га наговарали да прочита молитву потребитима или болеснима, верујући да ће им његова молитва помоћи. Шеик је испричао многе приче у вези с тим.
كثيراً ما تحدث الشيخ عن ممارسة الصوم في أسرته المباركة. فقد قالت له أمه مرة، خلال الصوم الأربعيني المقدّس: “يا بنيّ يعقوب، أنظر كم أنت ضعيف. كُلْ ولو بيضة صغيرة لتتقوّى قليلاً”. فأجاب: “إن أكلتُ الآن، فلن أشعر بالقيامة. فأنا أريد أن آكل بيضة فصحيّة لأدرك معنى الفصح”.
Када је помагао оцу у грађевинским радовима, било у селу или у суседним селима, избегавао је у данима поста да једе оно што су им давали власници кућа које су градили, јер би често издисао. Јаков, дечак, више је волео да се врати кући да једе посну храну, него да једе сир и друге приносе, али ако би нашао мало маслина и хлеба, био би задовољан тиме.
Када му је било двадесет пет година, једног дана је дошла његова мајка и рекла му да је видела свог анђела чувара, а он јој је рекао да ће за три дана напустити овај живот и саветовао је да се припреми. Ово је имало велики утицај на Јакова, не само због природног односа између њих као мајке и сина, већ и због духовног односа. Тако се Теодора разболела и мирно легла у кревет. Она је благословила свог вољеног сина, молећи се да постане свештеник након што се побрине за будућност своје млађе сестре. Тада је одахнула и предала своју душу.
2- حياة يعقوب العسكرية
كانت فترة خدمة الشيخ في العسكرية خلال أصعب وأقسى العهود في اليونان، فترة الحرب الأهلية. كانت خدمة يعقوب في مدينة فولوس. وقد أخبر: “كانت أيقونة القديس خارالمبوس دائماً معي. وقد تضرعت إليه مراراً ألاّ يختارني الضابط المسؤول لأكون من رجال الدورية، لأني لم أكن رجل قتل ودماء. وبالفعل لم يحصل ذلك. كلّفوني مرة بالمناوبة في حراسة قطاع معيّن. فجلست وراء الرشاش وأخرجت أيقونة القديس خارالمبوس الصغيرة ووضعتُها عليه، وقلت له: ‘يا قدّيسي الحبيب، أنت أحرسْ الآن الهدف. أحرسْ هذا القطاع من هنا إلى هناك‘. بعدها غرقت في الصلاة بلا همّ، ونجوت من مخاطر كثيرة”.
Тада се Јаков преселио у Атину. Ту је Бог просветлио срце службеника одговорног за њега, па му је давао писмену дозволу да сваки дан посећује цркве Атине и Пере. Пријатељство између двоје људи наставило се све док шеик није дошао у манастир Бар Давид, где га је официр више пута посећивао. Упркос својој кротости и невиности, и упркос покушајима да живи са Христом у тајности, он, наравно, није био поштеђен подсмеха и сметњи неких војника, који својим људским умом нису разумели његове чудне поступке. Али други су га поштовали, и касније су га посећивали у његовом манастиру.
Тако су његове три године војног рока протекле мирно, а у своје село вратио се са тридесет година. Пошто је заштитио своју сестру, како му је мајка препоручила, постао је слободан да оствари оно о чему је сањао од детињства.
3- حياة الشيخ يعقوب الرهبانية
في السيرة الرهبانية، رغب الشيخ باتباع حياة هادئة في بعض المغاور، كما في الأماكن المقدسة، مكتفياً ببعض الماء والأعشاب البريّة المتوفرة. لكن قبل المباشرة في تنفيذ رغبته، رأى ضرورة أن ينال البركة من دير البار داود. عندما وصل إلى الدير، كما يروي هو نفسه، وجده متغيراً عمّا كان عليه، أي أكثر جمالاً وعظمة وبهاء. “هناك قابلت شيخاً وقوراً أبيض اللحية. كان هذا هو البار داود. سألته وأنا مندهش إن كان بالإمكان أن يعطوني غرفة في الدير فأجابني: ‘أنت أتيت لتسجد كزائر. فإن كنت ستبقى يمكن أن نعطيك غرفة‘. فأجبته في الحال: ‘سأبقى أيها الشيخ‘. فأدخلني الدير بعد أن تفوهت بهذا الوعد ثم غاب الشيخ الوقور عن عينيّ وكأن جداراً انفتح ومر عبره. بعد لحظات أدركتُ واقع الحال، فالدير بسيط، وفيه خرائب هنا وهناك، وكنيسة صغيرة. لقد أتيتُ كزائر عادي، لكن من خلال ما حدث وجدتُ نفسي أعطي وعداً من كل قلبي بأن أخدم دير القديس داود”. حينها، كان في الدير ثلاثة رهبان كبار السن يعيشون بطريقة انفرادية. الأرشمندريت نيقوديموس كان رئيساً للدير وكان يتردد عليه من حين لآخر. وقد تمتع بفضائل كثيرة، لكنه كان يعاني من أمراض عديدة بالإضافة إلى وجود بعض الإخوة من داخل الكنيسة كانوا يضطهدونه. وقد رقد هذا الرئيس الرحوم بعد فترة قصيرة. يقول الشيخ: “كنتُ اطلب بركتَه في كل أمر. وهذا لم يكن سهلاً. فقد كنتُ أمضي أربع إلى خمس ساعات للوصول إلى القرية التي كان يخدم فيها الرئيس نيقوديموس، لآخذ بركته في أمور تخص الدير”.
Манастир је годинама био запуштен, па је шеик Јакуб почео да ради у њему по цео дан, молећи се непрекидно. Да би манастир могао да се ослони на себе, па и да пружи доброчинство сиротињи, радио је на свакојаким пословима: поправним, грађевинским, земљорадничким и др.
في انطلاقة حياة الشيخ الرهبانية المشتركة، عانى صعوبات وتجارب كثيرة. هذا ليس غريباً، فهو قانون الحياة المسيحية، وقد طبّقه الله على شيخنا يعقوب، فكانت حياته استشهاداً طوعياً حيناً وقسرياً حيناً آخر. لقد أثار إبليسُ الرهبانَ السابقين في الدير عليه، لكي يقفوا في وجه حماسته ويحملوه على اليأس ومغادرة الدير. لقد كان “منظره ثقيلاً عليهم”. إلاّ إن فضائله وبساطته الموهوبة من الله تغلبت على شرورهم. قلايته كانت شبه خربة: لا زجاج على النوافذ، بالإضافة إلى الشقوق في الباب صيفاً وشتاءً. وقد كان الشيخ يعقوب يعزّي نفسه بمقارنتها بالنسّاك العموديين، الذين لم يكن من سقف يحميهم، وبالنسّاك سكان البراري الذين لا مأوى لهم. هكذا كان يرى ذاته أفضل حالاً منهم ويشكر الله. و كان الشيخ مستفيداً وأكثر خبرةً في مختلف التجارب والآلام. لكن الشيطان زاد أيضاً من تجاربه، على غرار تجربته لآباء البرية المتوشحين بالله. وقد روى الشيخ حادثة عن هجوم الشياطين عليه في أحد الأيام، فيما كان مستلقياً قليلاً قبيل الظهر ليرتاح من العمل، فضربوه ضرباً مبرحاً في كل أنحاء جسمه وأسمعوه الشتائم والتجاديف مانعين إياه حتّى من رسم إشارة الصليب. إلاّ أنه أخيراً استطاع رسم إشارة الصليب وطردهم باسم يسوع.
في أحد الأيام، جاء رئيس الدير وقال له: “يا أبانا يعقوب، اغتسِلْ واستحمّ وسرّح شعرك. لأننا سننزل معاً إلى خالكيذا”. أطاع الشيخ يعقوب من دون أن يدري ما القضية. “بالفعل نزلنا إلى مطرانية خالكيذا، وكان المطران غريغوريوس هناك إنساناً قديساً متواضعاً رحوماً… استقبلنا ورحّب بنا، ثم أخبرني بأنهم قرروا منحي رتبة الكهنوت. هذا الأمر لم يكن يخطر على بالي. إلاّ إني لم أستطع أن أجادل احتراماً لرئيس الدير والأسقف القديس. وهكذا في الثامن عشر من كانون الأول 1952 رسموني شماساً، وفي اليوم التالي كاهناً. وقد أهدوني محفظة فيها أيقونة للسيدة العذراء كُتب تحتها: ‘أيها الأب يعقوب، أيقونة العذراء هذه فلتحفظْك في المكان القفر، هناك حيث تقيم…‘ ثم بعد أيام أخذت إذناً مكتوباً بممارسة الأبوّة الروحيّة وسرّ الاعتراف”.
4- حياة الشيخ يعقوب الكهنوتية
Шеик Јакуб је од почетка свог свештеничког живота почео да обавља свакодневне молитве и Литургију и да се често причешћује, што му је давало велику духовну снагу и активност током целог дана. Због потребе региона за свештеницима, почео је да служи селима око манастира. Његова љубомора према кућама које говоре Божије (верницима) и онима који не говоре била је веома велика. Радио је активно и са ентузијазмом служећи људима, црквама и задужбинама.
Шеик је био љубоморан на врлине светаца о којима је читао, а неке од њих је и сам покушавао да примени. Стога, када је прочитао о Светом Данилу Столпнику који се уздржавао чак и од потрепштина свог свакодневног живота, из љубави према многобројним посетиоцима које је примао, шеик Јакуб је почео да се уздржава од својих природних потреба откако је ујутро напустио манастир, да служи у разним околним селима, док се није вратио у њега.
حسب عادة ذلك الزمان، كان الأب يعقوب يطوف برفات البار داود في القرى المجاورة ليتبرّك منها المؤمنون. وقد كان هذا متعباً جداً له بالرغم من طبعه النسكي. يروي تعزية حصلت له إحدى المرات عندما كان عائداً من إحدى جولاته في الرعايا المحيطة، إذ عندما دنا من الدير، رأى نوراً بهياً خارج الدير ينير الطريق الضيقة المؤدية إليه. ثم “عندما وصلتُ إلى الدير دخلتُ الكنيسة. فوجدتُ شيخاً منتصباً عن اليمين ينتظرني. بعد أن وضعتُ الرفات وسجدتُ للأيقونات بحثتُ عن ذاك الشخص لأحيّيه معتقداُ أنه أحد آباء الدير، إلاّ إني لم أجده. فقد اختفى. لقد كان البار داود حيّاً ينتظر عودتي بسلام”.
Многа друга чуда су се догодила праведнику по милости Божијој, и не можемо их сва поменути. Примећујемо да је шеик Јакуб увек тражио да обезбеди уље за све цркве око манастира. Поред осталих добрих дела које је принео верницима. Једног дана се молио Богородици, праведном Давиду, а посебно пророку Илији, да му помогну да обезбеди уље широм региона. Након периода молитве, сишао је до складишта где је био велики контејнер за уље. Затекао је да се поклопац помера и да се уље излива из контејнера био је просуо све ово уље по земљи. Међутим, када је пришао и подигао поклопац, није нашао миша или нешто слично, него је био сигуран да уље чудесно тече! Прослављао је Бога за његове милости и благодарио својим светима.
Добронамерност и неограничено давање били су добро утврђена особина шеика Јакуба. Ово је наследио од своје мајке. Увек је празнио руке од онога што је имао, а Бог се враћао и пунио их све више и више. Шеик је био задивљен овим великим милостима Божијим.
كانت صحة الشيخ حديدية إلى أن بلغ الخامسة والخمسين. إلاّ أن الله سمح، بعد هذا العمر، بأن يعاني الشيخ من أمراض كثيرة ثقيلة. يقول الشيخ عن هذا: “لقد أخذ إبليس الإذن بأن يجرّب جسدي” كما حصل مع أيوب البار في العهد القديم. “لم أكن أريد الذهاب إلى الأطباء في البداية، إذ كنت أعتبر أنه من العيب أن يروا جسدي عارياً، جسد كاهن”. إلاّ إنه اضطر مراراً لزيارة الأطباء فيما بعد، خاصةً عندما كان يعاني آلاماً مبرحة. وخضع لعمليات جراحية. وكثيراً ما كان القديس البار داود يزوره مع القديس يوحنا الروسي، فيراهما واقفين بجانبه، حتى في غرفة العمليات، يتشفعان من أجل شفائه.
Тих дана, упркос препорукама лекара да избегава стајање, он се није устручавао да обави часне црквене службе и заврши Свету мису, упркос накнадним боловима које је трпео увече и током целе ноћи. Мучили су га напади бола у врату, глави и другим деловима тела, посебно након што је провео дуге сате прихватајући исповести своје духовне деце. Све је то сматрао једном врстом подвига, који је подносио са стрпљењем и захвалношћу.
5- رقاد الشيخ يعقوب
Његово последње искуство била је болест срца, која га је одвела у загробни живот. Имао је две операције на срцу, другу без анестезије, након што је прва пропала. Упркос честим патњама, отац Јаков је одржавао свој осмех и служење другима са љубављу, у њиховим душама и телима. Његови разговори у његовим последњим годинама бавили су се његовим интимним односом са праведним Давидом, његовим детињством, његовим разним духовним причама, његовим саветима и његовим чудесним визијама. Увек је говорио са детињом невиношћу препуном милости и једноставности, тешећи све око себе и саветујући их и јачајући, упркос боловима и слабостима које је скривао у свом телу.
Његов одмор у пустињи такође је био разлог за чуђење. Већ је знао дан када ће умрети. Тог дана је био веома срећан. Ујутру 21. новембра 1991. године, на празник Ваведења, појао је у манастирској цркви. После подне, око четири сата, када је по обичају примао исповести верника, прешао је у вечни починак, оставивши оно што је било у свету, приближивши се Господу Богу.
Са грчког преписао брат Јусеф Каба
Слике преузете са сајта Православне фотографије
Његове молитве нас штите. Амин.