يقول شهود يهوه إن مرجعنا الوحيد هو الكتاب المقدس ويرفضون تفسير الكنيسة لهذا الكتاب ويرذلون المجامع المقدسة التي أوضحت الايمان ويزعمون أن “الإكليروس الذي يسمي نفسه مسيحياً هو الذي علم الايمان بالتقاليد”. الحقيقة إن السيد أعطى تلاميذه تعليماً شفهياً وهو لم يكتب وإن الكنيسة كانت قائمة قبل أن يظهر العهد الجديد. فالأناجيل الثلاثة الأولى كتبت بين السنة الـ 55 أو الـ 60 أي عاش المسيحيون الأولون حوالي ثلاثين سنة وليس لديهم كتاب. وإنجيل يوحنا صدر في نهاية القرن الأول أي أن الذين عاشوا 60 سنة بعد قيامة المخلص لم يقرأوه.
وعندما يقول بولس: “إني أنا الذي ولدتكم بالانجيل” (1 كورنثوس 4: 15 ) يقصد تعليماً شفوياً لأن كتاب الإنجيل في ذلك الوقت لم يكن موضوعاً. وعندما يقول في رسالته إلى أهل غلاطية 11:1 “إن الإنجيل الذي بشرت به ليس حسب الإنسان” فإنما كان يشير إلى البشارة التي هو أعطاها وليس إلى كتاب مكتوب. وما وضعت الأناجيل إلا لتثبيت التعليم الذي أعطاه الرسل. كذلك لما وقف بطرس بعد العنصرة يكلم الشعب “الذي قبلوا كلامه اعتمدوا” (أعمال الرسل 41:1). بالكلام كانوا يحيون. هؤلاء كانوا “يواظبون على تعليم الرسل” (اعمال 42:1) الذين كانوا يتلقونه بالوعظ.
لذلك كان شهود يهوه على خطأ عندما يقولون إن الكتاب المقدس ما أعطي لسانياً إلى جماعة هم الرسل. وهؤلاء سلموا إلى تيموثاوس وتيطس وسواهما تعليماً بالكلام. هذا هو ما نسميه التقليد أي العقيدة التي يسلمها السلف للخلف. وبهذا المعنى قال بولس لتلميذه: “يا تيموثاوس، احفظ الوديعة” (1 تيموثاوس 6:20 ).
إلى أهل تسالونيكية يقول بولس: “حافظوا على التقاليد التي أخذتموها عنا، أما مشافهة وأما مكاتبة” (1 تسالونيكية 2:14). وفي رسالته الأولى إلى أهل كورنثوس 3:15، يكتب: “سلمت إليكم قبل كل شيء مل تسلمته أنا أيضاً وهو أن المسيح مات من أجل خطايانا”. فعلم بولس بموت المخلص وقيامته استمده هو من الرسل الذين كانوا قبله بالحديث. وكذلك أول ما عرفه المسيحيون عن العشاء السري لم يأتِنا من وصف الانجيل له بل من رسالة بولس الاولى إلى اهل كورنثوس وهي بدورها تدون تعليماً شفهياً جاء إلى الرسول من الشهود الاوائل وعبر عنه هكذا: “اني تسلمت من الرب ما سلمته اليكم. وهو ان الرب يسوع في الليلة التي اسلم فيها اخذ خبزاً وشكر” (1 كو 11:23 و24). المعنى إني استلمت تقليداً يرقى إلى عهد الرب.
التقليد هو التقليد الرسولي أي ما تسلمه الاثنا عشر من الرب نفسه وسلموه إيانا بدورهم. نطيعهم لأنهم أطاعوه وهو القائل: “من سمع إليكم سمع إلي. و من أعرض عنكم أعرض عني، ومن أعرض عني أعرض عن الذي أرسلني” (لوقا 10: 21). فالرسول عنده “فكر المسيح” (1 كورنثوس 16:2) والرسل كانوا على حق لأن الروح القدس أيّدهم “هو يعلمكم جميع الأشياء ويذكركم جميع ما قلته لكم” (يوحنا 14: 26 ). الروح القدس، تلك هي الكلمة السر. هو الذي يجعل الكنيسة مخلصة للمسيح وحافظة أقوال الرسل. وهي التي عندها حكمة الله، وبواسطة الكنيسة عرف الملائكة حكمة الله (أفسس 3: 10).
Рана црква је верско окружење из којег је настао Нови завет. Прва генерација су били очевици, а међу њима је и Лука тражио вести о њему да напише своје Јеванђеље, али он није био један од Дванаесторице. Нека од његових Јеванђеља потичу из друге руке. Када је апостол Павле пренео извештај о Тајној вечери, као што смо горе споменули, он је испричао текст од Господа који је био пренет на мису за време владавине његових претходника међу апостолима. Исто тако, крштење у име Оца, Сина и Светога Духа, које Матеј помиње у 28:19, одвијало се у цркви пре него што је пренета било која од речи Господњих из његових уста у систем у цркви, а ова фраза је остала у крштењу. Пренето наслеђе депоновано је у књизи.
То не значи да је у Новом завету све речено на потпуно јасан начин. Крштење три погружења није изричито помињано, али су се тако понашали од почетка. Знак крста није поменут у тексту у Библији, али су се тако понашали и изражавали веру у моћ распетог. Оно што су нам стари свуда имали по правилу. Од почетка смо примили апостолско наслеђе које не можемо занемарити стари су га преносили руком, а оно што су записивали и називали Јеванђељем, сматрали су правилом вере, а оно што су сачували у суштини богослужења и богослужења. суштину црквеног уређења, сматрали су и правилом. Ако погледамо три положаја у свештенству: положаје ђакона, свештеника и епископа. Присутне су титуле: ђакон, пастир (свештеник), епископ, а међу нама међу ученицима апостолским, као што је Тимотеј, су и они који надгледају више од једне цркве у Малој Азији. Тада се одговорност епископа јасно појављује у писмима светог Игњатија Антиохијског, који је страдао 117. године. Одакле Игњатију рано овај посао? Није ли он био један од његових предака који је познавао апостоле у Антиохији и познавао Јована Миљеног у оближњој области у данашњој Турској? Није могуће направити разлику између новозаветних књига и првих пракси.
Хришћани су се прво молили, а затим писали. Оно што су имали у молитви нису измислили. Суштина њиховог обожавања дошла им је од предака. Када свети Јустин, чувени философ средином другог века, описује начин мисе пре његовог обраћења, то значи да сеже до претходних генерација везаних за апостоле. Није ли миса у суштини апостолско наслеђе?
Имамо једно наслеђе које је у почетку било записано или практиковано, али није записано у почетку јер се оно што се практиковало зна и не треба увек да се записује. О томе смо касније писали јер су јеретици то порицали. Важно је да је Дух Свети говорио на разне начине и бирао писани и неписани начин.
У цркви не престаје кретање једног Духа Светога из којег је настала књига и системи црквеног живота. Свети Дух ствара сведоке за Себе у свако време. Светост са којом су живели и здраво учење које су предавали сведоче о Књизи и Књига сведочи о њима. То је њихов темељ и они то јасно наводе. Цело дрво које расте било је у семену, а семе предсказује појаву дрвета.
هكذا جاءت المجامع المقدسة توضح الكتاب المقدس بقوة الروح الإلهي. الروح كان يرد آباءنا إلى الإنجيل ويذوقون هم أن نفحات الروح في العهد الجديد هي نفحاتهم إذا تكلموا. وبهذا المعنى قال الرسل في مجمع أورشليم: “قد حَسُنَ لدى الروح القدس ولدينا” (أعمال 28:15). في المجمع هم والروح يعملون معاً. هكذا في المجمع النيقاوي الأول الذي سن دستور الايمان ونعلن فيه ايماننا بالثالوث. فالروح القدس الواحد الذي تكلم في الإنجيل هو تكلم بالآباء المجتمعين في نيقية السنة الـ 325 ليعاينوا الإيمان الأرثوذكسي.
Православна вера није ништа друго до Јеванђеље разјашњено и откривено у дубини нараштаја за поколењем на језику људи тог века.
Недеља, 16. фебруар 1992, број 7