Његово житије написао је цариградски патријарх Филотеј. Свети Никодим Атински сажео је ово житије. Уврстио га је у своју познату књигу Нео Еклогио, која садржи велики број житија светих. Овде представљамо превод текста Светог Никодима који се налази у поменутој књизи.
Наш праведни и божанствени отац Григорије рођен је 1269. године у граду Цариграду из честите и врлинске породице. Његов отац је био веома способна личност, до те мере да га је краљ Андроник ИИ поставио међу своје најважније помоћнике у Сенату. Не само да га је овај земаљски цар волео и почаствовао, него га је и небески цар за живота прославио чудесима. За његовог оца се такође зна да се, када је сазнао да му се ближи смрт, замонашио и обукао анђелску монашку одежду, па му је име промењено из Константин у Констанције. Затим је отишао од земаљског ка небеском.
Након смрти свог оца, Григорије се посветио стицању разних наука, али од малена (1) Било је тешко запамтити напамет. Стога је одлучио да ништа не учи напамет пре него што три пута клекне уз усрдну молитву и пред иконом Госпе, Богородице. Тако је уз њену помоћ лако постигао памћење напамет. Не само да се Пресвета Богородица јавила у овој ствари, него је и надахнула царево срце да помогне светитељевој породици у свему што им је потребно. Григорије је веома напредовао у науци (2) Сви се чуде његовој мудрости и способности да води судске послове. И краљ му се обрадовао и очекивао од њега велика достигнућа. Али Григоријев ум био је заокупљен већим и узвишенијим стварима, то јест у погледу Царства Небеског. Размишљао је о небеским стварима, а не о земаљским стварима.
Искористио је присуство неких монаха који су долазили са Свете Горе (Свете Горе) у Цариград да разговара са њима и користи од њих. Они су га упутили да се удаљи од града и оде на Свету Гору. Саветовали су га да се упражњава у борби врлина пре него што напусти свет. Почео је да се бори са дивљењем, носио је сиромашну одећу и мењао своје понашање, карактеристике и спољашњи изглед до те мере да су неки помислили да је изгубио разум. Али тај храбри човек никада није марио за овај његов презир и понижење.
У манастиру Ватупади
كان قد أمضى سنتين في جهاد الصوم والسهر، في جميع أفكاره وفي الصلاة المستمرّة متخذاً والدة الإله مرشداً له، حامية إياه وشفيعة. وكان في كل لحظة وفي كل ساعة بالصلوات يتخذها نصب عينيه عوناً له. وذات يوم بينما كان يصلّي بهدوء وحده وأفكاره مجموعة متجهة إلى نفسه وإلى الله فجأة ظهر أمامه شيخ جليل وقور وهو يوحنا اللاهوتي الذي كان ينظر إلى غريغوريوس بعين صافية وقال له: “جئت يا بني مُرسلاً من قبل الفائقة القداسة ومملكة الكل حتى أسألك لماذا تصرخ إلى الله في كل ساعة: “أنر يارب ظلمتي! أنر ظلمتي!”. فأجاب غريغوريوس: “وماذا عليّ أن أطلب، أنا الممتلئ بالأهواء والخطايا سوى الرحمة والاستنارة لكي أدرك وأعمل مشيئة الله القدّوسة؟” فقال له الإنجيلي عندئذ: “إن سيدة الكلّ بواسطتي أنا عبدها تقول لك إنها جعلتني معها معيناً لك في كل شيء”. فسأله غريغوريوس أيضاً: “وأين تريد أم ربّي أن تساعدني أفي هذه الحياة الحاضرة أم في المستقبلة؟” فأجاب يوحنا اللاهوتي: “في الحياة الحاضرة وفي المستقبلة”. قال هذا وملأ قلب الشاب بهجة لا توصف مع وعود والدة الإله ثم غاب عن الأنظار.
У манастиру Лаври:
Пошто је провео три године у послушању и шеику, његовом водичу, остаривши и потом препустивши живот своме Господу, Григорије Божанствени је напустио манастир Ватопад и отишао у Манастир Велику Лавру, који је основао Свети Атанасије Атински. Тамо су га оци примили са великом чашћу јер су чули за његову славу и врлину. Са њима је остао три године и дивили су се његовом понашању и мудрости. Председник му је препоручио да служи са браћом за заједничком трпезом и пева са њима у цркви. Григорије је показивао чуђење у сваком делу који је свакога задивио.
Он се трудио (у свом тихом подвижничком животу у манастиру Ватупади и у животу монашког општења у манастиру Лаври) да све врлине стекне подједнако. Његова душа постала је станиште за све духовне доброте и центар пажње свих. Чудесни Григорије је превагнуо не само над људским хировима и жељама, већ је, захваљујући свом крајњем подвижништву, и над потребама саме природе. Јер иако је носио тело, трудио се да живи као да нема тело. Борио се са поспаношћу и савладао је до те мере да је три месеца остао неиспаван, као да нема коже осим малог одмора, који је узимао после јела да не би изгубио разум и разум.
في أسقيط “غلوسيا”:
ولكن عطشه إلى “الهدوء” isichia لم يدعه يبقى في دير اللافر مدة طويلة فخرج من هناك قاصداً الصحراء ووصل إلى اسقيط يدعى “غلوسيّا” قرب بروفاتا اليوم (6).
У том Скитису беху многи подвижници, од којих је најпознатији испосник Григорије Византијски, такође пореклом из града Цариграда и који се прославио својим исихастичким животом, срдачном молитвом и визионарским созерцањем. Григорије Палама је од њега научио врхунске тајне срдачне молитве и узвишеног виђења Бога. Ту се сам подвизавао и удостојио се да му Бог подари неисказане духовне дарове. Био је испуњен страхопоштовањем до те мере да су му сузе непрестано текле из очију, гасећи жеђ његове душе и тела. Тако га је овај дар суза пратио кроз цео живот (7).
ولم يستطع أن يتمتع طويلاً بحلاوة هذا الهدوء في أسقيط “غلوسيّا” بسبب الهجمات التي كان يشنّها البرابرة الهجريون ضدّ المناسك البعيدة عن الأديرة الكبرى. ولذلك هرباً من الأخطار اضطر غريغوريوس مع رفقته الاثني عشر، أن يذهب إلى مدينة سالونيك سنة 1325 وهناك، بعد المشاورة فيما بينهم، اتفقوا على الذهاب إلى أورشليم بغية السجود للأماكن المقدسة والتنسّك حتى آخر حياتهم.
У Солуну, Фараји и Цариграду:
بعد شرطونيته (سنة 1325) ذهبوا إلى منقطة “فاريا” Veroia قرب سالونيك إلى أسقيط الرهبان حيث بنى غريغوريوس الإلهي منسكاً بمعاونة رفقائه ثم بدأ جهاده من جديد في سبيل التدرّب على الكمال الإلهي هو الممتلئ في الحقيقة من كل صلاح. لم يكن يخرج من قلايته طيلة الأيام الخمسة الأولى من الأسبوع ولم يكن يقبل أحداً في القلاية. كان يخرج فقط يومي السبت والأحد، لكي يشترك في خدمة الأسرار الإلهية ويتكلّم كلاماً روحياً ويتحاور مع إخوته من أجل منفعتهم. كان عمره آنذاك 30 سنة وهو بعد في صحته التامة متمتع بكامل قواه الجسدية. ولذلك ابتدأ جهادات أكبر ومسلكاً أشدّ فكان يقسوا على جسده بأصوام وأسهار طويلة حتى يخضع الجسد للروح شاحذاً ومنقياً باستمرار عيني نفسه العقليتين بواسطة التعفّف الكامل وجمع الأفكار وموهبة الدموع الاعتيادية ورافعاً دائماً فكره نحو الله بصلاة ذهنه المستمرة.
من خلال هذا التصرّف الإلهي الشكل جاءت ثمار الروح القدس حسب الرسول بولس. من هنا أن رفقاءه النسّاك ورهبان ذلك الجبل وسكان منطقة “فاريا” أيضاً كانوا يرونه مثالاً للفضيلة. لأن حياته الملائكية، بل وكلامه، وحكمته الإلهية الفائقة الطبيعة كانت تدهش الجميع وتدخلهم في نشوة. كان يظهر في بعض الأحيان يقظاً متجهاً كلّه إلى الله مغتسلاً بدموعه العجيبة وأحياناً أخرى كان وجهه يظهر بشكل فائق الطبيعة مضاءً لامعاً ممجداً بنار الروح القدس، وخاصة عندما كان يخرج من القدّاس الإلهي أو من هدوء صلاته في القلاية.
في فترة هدوء القديس هذه انتقلت أمّه “كالستي” إلى الربّ وهي مزيّنة بالفضائل الكبيرة. فأرسلت بناتُها والراهبات التابعة لها رسائل إلى غريغوريوس الكبير تعلمه بوفاة أمّهنّ المشتركة وتتوسّل إليه بأن يزودهنّ ويرشدهنّ روحياً. لذلك ذهب إلى القسطنطينية إلى أخواته وعلّمهنّ ما به الكفاية وأراد بعد ذلك أن يعود إلى فاريا حيث تبعه أخواته ابيخارس Epicharis وثيوذوتي Theodoti وسكنّ هناك في دير نسائي يتبعن فيه برنامجهنّ النسكي الاعتيادي.
وكان أيضاً يذهب إليه في جبل فاريا إلى قلايته شيخ ناسك اسمه أيّوب أصبح صديقاً له ومعروفاً لديه. كان إنساناً بسيطاً. سمع مرّة غريغوريوس الإلهي يقول: “على النسّاك، وعلى المسيحيين كلّهم أن يصلوا باستمرار حسب قول الرسول” (1تسا5: 16). لكن الشيخ لم يقتنع من هذا الكلام لأنه كان يفكّر بأن الصلاة المستمرّة تختص فقط بالرهبان ولا صلة لها بأهل العالم. فسكت القديس غريغوريوس أمامه لأنه كان يكره كثرة الكلام. لكن الله رغم صمت القديس أظهر بعدها حقيقة كلامه. إذ أن أيّوب عندما ذهب إلى قلايته ووقف ليصلّي رأى ملاكاً إلهياً كلّه نور يقول له: “لا تشك أبداً أيها الشيخ لما قاله الشريف غريغوريوس بل فكّر أنت أيضاً مثله واعترف بكلامه”.
На Светој Гори:
Мудри Григорије провео је пет година на гори Фарији, након чега је био принуђен, услед вишеструких напада дивљих Албанаца, да се поново упути на свету гору, Свету Гору. (8)У манастир Лавру, који је основао Свети Атанасије Атински. Његови пријатељи, оци и братија манастира, били су веома срећни због тога, па је живео ван манастира у скиту Светог Сабе. (9) Отишао је само у суботу и недељу. Пет дана у недељи он није видео никога, и нико га није видео нити разговарао са њим ради уживања у божанском виђењу. Међутим, он би крајем недеље силазио у манастир на богослужење.
На Велики четвртак, у који прослављамо Свете муке Спасове, у манастиру је, по старом обичају, служено свеноћно бденије у коме је светитељ присуствовао и учествовао у молитви и песмама. Дешавало се да неко од браће која је стајала на месту певнице поче да говори напрасно и непрестано. Био је тужан због тог божанског човека, али није сматрао за сходно да да било какав коментар. Тако је од њих одвојио мисли своје, од њихових лажних разговора, и од песама певача, и размишљао о себи и Богу, као што је навикао да чини. Одмах га је обасјала божанска светлост одозго, и био је обасјан тим зрацима, и својим физичким и психичким очима јасно је видео шта ће се догодити после много година. Зато што је видео старешину манастира Лавре Макарија, првосвештеника, како се облачи у свештеничку одежду.То ће се заправо десити десет година касније када Макарије постане солунски првосвештеник до краја свог живота.
مرّة أخرى في قلايته كان يصلّي لوالدة الإله من أجل نفسه ومن أجل أخوته، يتوسّل إليها من أجل أن تسهّل عليهم مسيرتهم الروحية وارتقاءهم نحو الله بتوفير حاجاتهم المعيشية دون مشقّة كبيرة حتى لا يصرفوا وقتهم كله في تدبير ما ينقص لديهم ويعثروا في الروحيّات. ظهرت السيدة في وضح النهار بوقار لابسة لباس العذارى كما نراها مزينة على الأيقونات المقدسة. توجّهت إلى مرافقيها (وكانوا كثيرين برّاقين مثلها) وقالت لهم: “من الآن وصاعداً سوف تدبّرون كل حاجة للدير تعطونها إلى غريغوريوس وأخوته في الشركة”. هكذا أمرت والدة الإله ثم غابت عن الأنظار. وكان القديس يقول: من ذلك الوقت توفرت حاجات الدير بدون عناء كبير وذلك طيلة وجودهم هناك.
У трећој години боравка у скиту Светог Саве (10) وفي أحد الأيام حين كان ذهنه ملتصقاً بالله في صلاة مقدّسة أخذه نعاس خفيف وشاهد الرؤية التالية: ظهر وهو يمسك بيديه وعاءً مملوءاً حليباً فأخذ الحليب فجأة يفيض كمثل نبع ويُسكب خارج الوعاء ومن ثم ظهر وكأنه يتحوّل إلى خمر ممتاز وزكي الرائحة. فانسكب بكثيرة على يديه وعلى لباسه فغطّاه وملأه عطراً زكي الرائحة. ومن أجل مشاهدة الخمر والإحساس برائحته الزكية، ظهر له توّاً إنسان لابساً لباساً عسكرياً ممتلئاً نوراً، وقف أمامه فجأة وقال له: “لماذا يا غريغوريوس لا تعطي للآخرين من هذا الشراب العجيب الذي يسكب بغزارة بل تدعه ينهدر هكذا باطلاً ألا تعلم أنه هبة من الله ولن يتوقّف عن الفيض أبداً؟” فأجاب غريغوريوس الإلهي قائلاً: “أنا لا أقد على منح مثل هذا الشراب ولا يتوفّر في الوقت الحاضر أُناس بحاجة إلى مثل هذا النوع من الشراب” فأجابه الرجل العجيب: “وإنْ لم يوجد في الوقت الحاضر من يطلب مثل هذه الخمرة بعشق إلا أنه عليك أن تسعى جاهداً وأن لا تتهامل في تقديمه إلى الآخرين. أما بشأن الثمار التي تنتج عن هؤلاء الذين يتقبّلونه فهذا متروك شأنه إلى الله”. وبعد هذا الكلام اختفى ذلك العسكري الباهر عن الأنظار. أمّا القديس بعد هذا النوم اللطيف فقد جلس ساعات طويلة مشعاً بالنور الإلهي. وبدا له أن تحوّل الحليب إلى خمر يشير إلى الانتقال من التعليم الأخلاقي المبسّط إلى كلام عقائدي سماوي.
فاقتنع الحكيم الإلهي غريغوريوس عن طريق الرؤى الإلهية، وأرشده الروح الإلهي الساكن فيه بواسطة كلام فمه بأن يبدأ في كتابة المؤلفات العديدة والرائعة. لكن بما أنه ليس من العدل أن يبقى مثل هذا الإنسان الكبير في الفضيلة وفي الأقوال مخفياً في إحدى الزوايا، انتخبه رئيساً لدير Esphigmeno “اسفغمانو” المسؤولون عن الجبل المقدّس. وكان يعدّ مئتيّ راهباً. ولا نحتاج إلى الكلام عن كيفية تدبير شؤون الدير وكل ما يختص بالأخوة الودعين لأن الأعمال تبيّن ذلك بوضوح.
كان هناك راهب فاضل اسمه “إفدوكمس”. ضلّه الشيطان بإحدى الرؤى وجعله يظنّ أنه أسمى فضيلة من غريغوريوس الإلهي. فعلم هذا الأخير بأن كل ما يحصل لأفدوكمس هو من الشيطان فحاول، تارةً بواسطة التعليم وتارةً أخرى عن طريق الصلوات السرية والدموع أو عن طريق صلوات الأخوة المشتركة، بأن يطرد عنه فعل الشيطان. وبنعمة الروح القدس أعاده إلى صوابه كما يدلّ اسمه بالذات “افدوكمس” أي المختبر الحسن.
Поново је у манастиру несташица уља, а потреба за њим велика, па светитељ оде са осталом братијом у магазу и са вером измоли Бога, благослови молитве за уље својим руком и прекрстио се.Одмах су се посуде напуниле уљем, које се за то време није смањило упркос великој потрошњи. Такође је поново сазнао да маслине не рађају и да је уље опадало, па је отишао са браћом у поље и благословио дрвеће и напунила се плодом.Кад год би се приближио дрвету, оно је постајало све теже од маслина. .
Варлаамова активност и отпор:
Недуго затим дао је оставку на руководство манастира и вратио се у Лавру, своје жељено место пензионисања. Злонамерна особа по имену Варлаам дошао је из области Калабрије у Италији, тврдећи да се слаже са Источном Црквом и да жели да се замонаши, и у знак тога почео је да пише чланке против Латина своје расе. Тако је Григорије Божански почео да екстраполира своје изјаве и да га критикује, и показао је да Варлаамове очигледне критике против Латина нису ништа друго до обмана и лаж, и да су потпуно супротне истини. Ово је било довољно да Варлаама сврста у редове својих непријатеља. У то време Варлаам је кренуо у Цариград да упозна неке једноставне монахе чији је рад био усмерен на умну или срчану молитву. (11) Када се пробудио, претварао се да је њихов ученик и пријатељ. Чуо је клеветничке изјаве монаха искушеника о неопходности придржавања неких правила у вршењу умне молитве, па је почео да води рат против њих, оптужујући их за јерес и писајући чланке против непрекидне, часне молитве и против мистичног тајног виђења. Пре него што су такве увреде изашле из њега, био је оптужен и понижен пред васељенским патријархом због својих лоших непријатељстава. Разочаран је побегао из Цариграда и вратио се у град Солун, настављајући тамо свој рат против монаха. Није био задовољан оптужујући монахе те епохе, али је покушавао да докаже да су богонадахнути оци и учитељи монаха.. Разлог њиховог заблуда.
Стога монаси града Солуна написаше писмо светитељу, топло га молећи да дође код њих и испита истину против Варлаама. Одмах је Јерусалим дошао у Солун (12) Контроверза је била у току и он је на разне начине покушавао да помири Варлаама, затим је разговарао с њим лицем у лице, желећи да га привуче хармонији цркве. Али није престајао да се дрско бори против цркве, ни речима ни писмима. Стога је светитељ видео да се не може исправити, па је био принуђен да пише у одбрану вере пред Варлаамовим лажним изјавама. Потоњи је био сведок осуде и неуспеха његових изјава у светлу светитељевих чудесних чланака које је објављивао у јавности на тему часног подвижништва (исихазма) и православне истине, па је Варлаам престао да говори и пише против монаха и окренуо у потпуности против Григорија Пламе. Али није био у стању да му се директно супротстави и супротстави, па је побегао из Солуна и вратио се у Цариград.
Пуне три године светитељ је провео у граду Солуну (13) حيث كتب تلك المقالات الرائعة تمجيداً للحق. وكان يمضي غالبية ذلك الوقت في النوح الذي كان قد اعتاد عليه وفي الهدوء والوحدة الكاملة. وبما أنه لم يكن يتوفر له جوّ البرية المحبوب، شيّد لنفسه قلاية صغيرة في أعماق ذلك البيت الذي كان يسكن فيه وهناك مارس حياة الهدوء قد المستطاع. وعندما وصل عيد أنطونيوس الكبير احتفل تلاميذه والنساك الذين كانوا معه بحضور ايسيذورس العجيب وأمضوا معه سهرانية طول الليل بمناسبة العيد. ويا للعجب! لأنه لم يغب القديس أنطونيوس الكبير عنهم في كلتا الحالتين بل حضر معهم في العيد حضوراً بهياً. لأنه هناك حيث كان غريغوريوس الإلهي يصلّي في هدوئه ظهر فجأة نور إلهي وأشرق عليه كما حصل في المرّات السابقة ومع النور ظهر أنطونيوس الكبير وقال له: “إن الصلاة في هدوء الذهن حسنة لأنها تطهر عيني النفس العقلية. وتؤهل الإنسان لرؤية الأمور الإلهية التي لا ينطق بها. ولكن في بعض الأحيان لا بدّ من الاجتماع بالأخوة والاشتراك معهم في الصلاة والترتيل. لذا ينبغي عليك الآن أن تذهب إلى حيث هم يسهرون إنهم بحاجة ماسة لحضورك”. وللحال غاب القديس أنطونيوس عن الأنظار. فذهب غريغوريوس الإلهي للحال إلى عند الأخوة الذين استقبلوه بفرح وقضوا تلك الليلة معاً محتفلين بالعيد.
Смрт његове сестре:
После тога светитељ оде на Свету Гору, где је пустињацима и чиновницима у манастирима објаснио све што је написао у одбрану истине и вере од варлаамове заблуде.Они су били испуњени чудом, говорили хвалом и одобрио све што је навео.
وفي ساعة ذهابه إلى الجبل المقدّس كانت أخته ثيوذوتي قد اقتربت من نهاية حياتها الأرضية فسأله تلاميذه وأصدقاؤه ما عسى أن يكون وقت مفارقتها الحياة. فأجابهم القديس عارفاً مسبقاً ما سوف يحصل: “لا حاجة للتساؤل حول الموضوع ينبغي لي بمشيئة الله أن أعود من الجبل قبل وفاتها.” وهكذا حصل بالفعل لأنه عندما جاءت ساعة وفاة أخته ثيوذوتي طلبت هذه أن ترى أخاها وأباها غريغوريوس الإلهي. فسمعت أنه في الجبل المقدّس فحزنت في قلبها وتحسّرت لأنها ستُحرم من رؤيته وكلامه الأخير. فصمتت من تلك الساعة وهدأت بالكلية وكأنها عائدة إلى نفسها. فأخذ الحاضرون يهيؤون لها كل ما هو ضروري للدفن. ولكن يا للعجب! أمضت ثمانية أيام وهي لا تأكل، لا تنام، لا تتكلّم، لا تتوجع مع قليل من التنفّس وتحريك العينين كانت تظهر إنها بعد على قيد الحياة منتظرة أخاها. وقد تم اللقاء بدون أي ريب. لأنه ما إن وصلت إلى نهاية اليوم الثامن حتى جاء المشوق إليه من الجبل المقدس وانتصب أمام أخته وتكلّم معها فسمعت صوته العذب وفتحت له عيني جسدها ونفسها ورفعت قليلاً يديه إلى الله شاكرة وما أن مضت لحظات قليلة حتى أسلمت روحها في يدي الله.
Савети и осуда Варлаамова:
Тако светитељ узе са собом Исидора, Марка и Теодора, своје најпознатије пријатеље, и стигоше у град Цариград. Затекао је скоро све истакнуте људе (осим једног или двојице) како са убеђењем ходају иза Варлаамовог бунцања и трикова. Вратио их је у Православље благодаћу Духа Светога, заједно са самим Патријархом. Ови људи, прочитавши његове бриљантне чланке које је писао против Варлаама и његових богохуљења, признали су га као учитеља вере у договору са оцима Цркве, а сам Патријарх му је одао искрену захвалност.
Поред свега овога, видели су да се мора одржати савет да би се искоренила Варлаамова грешка изнутра и да се именује по повратку краља. Уз божански знак, други пустињаци који су делили светитељево мишљење похрлише из других места у престоницу. Међу њима су и праведни Давид са својим монасима подвижницима и Дионисије, који је претходно кроз виђење спознао безумље које ће Григорије Божанствени постићи над јереси, као што су то чинили и други подвижници. Коначно је дошао краљ којег су сви чекали.
Први савет:
التأم المجمع في هيكل “آجيا صوفيا” (الحكمة المقدسة) حزيران 1341 وفي النهاية أُدين برلعام بلهجة قاسية رهيبة. كما أُدينت معه مؤلفاته وتجديفاته. ولو لم يستجب بالتوبة والاعتراف بالحقيقة وبإدانة كتاباته على أنها كاذبة وهرطوقية لما كان استطاع أن يخرج حيّاً بسبب غضب الشعب كلّه عليه. هكذا التجأ مخذولاً إلى إيطاليا، إلى اللاتين أحبائه (14).
Други савет:
После њега се појавио лажљив човек попут њега по имену Григорије Акиндинос, који је себе створио и наследио Варлаамову грешку. Поново је као и раније одржан црквени сабор у августу 1341. године, на коме се појавио Григорије Божанствени као сјајан борац за православну веру и подривање јереси засноване на божанским светим књигама и учењу Цркве. Два месеца након одржавања сабора избио је грађански рат међу грађанима који је изазвао сам патријарх Јован, звани Калекас. Григорије Божанствени је изразио своје противљење патријарховом ставу и упутио га на мир и окончање рата. Патријарх је кренуо против светитеља и на разне начине покушавао да га дисциплинује, заборављајући на част и похвалу коју је имао за светитеља. Пошто није могао да га оптужи ни за шта, шта је урадио? Окренуо се против православља и покренуо нови рат против Цркве и њених божанских доктрина. Вратио је углед Акнадносу, поглавари свих јереси, поставивши га за ђакона и спремајући се да га постави за свештеника и учитеља цркве. Што се тиче Светог Григорија, проповедника истине, Патријарх га је оптужио да је узрочник рата и осудио га на мрачну тамницу.
Трећи савет:
Краљица Ана је чула за хиротонију Акнадноса за ђакона, који је осуђен на два света сабора. Тако је послала писмо којим га је избацила из цркве, док је Григорије Божанствени остао затворен четири године. (15). Његово тело је постајало болесно и дегенерисало, и требало му је свакодневно лечење, поред тога што је патио од затворске беде. Али на крају, фебруара 1347. године, одржан је општи сабор који је осудио самог патријарха, који је био светитељев непријатељ, оптуживши га за мржњу и борбу са краљевима, и који га је осудио на тамницу. Овом патријарху је сада одузето свештенство као јеретик и прогнан из Цркве. Његов неуспех је постао неуспех јереси и подршке православљу, а грађански рат је одмах престао. Григорије Божанствени је изашао из затвора. После ових великих борби, после суђења у затвору, вратио се, блистајући венцима сведочанства и признања са својом љубљеном браћом, и постављен за епископа града Солуна у мају месецу 1347. након што је од њега замољен и плаћен. њему од самог краља и патријарха Исидора.
У тој фази се водио рат између људи у граду, па је првосвештеник Григорије уклоњен из њега, па се склонио у свету гору Свету Гору. Догодило се да се на тај дан десио рођендан Богородице Богородице, па је пало на памет неком од свештеника који учествују у божанској жртви, које је подстакао неко од благочестивих свештеника, да се помоле Богу да им покаже , кроз неки знак, какав чин и какав значај има светац код Бога. Док су се свештеници молили Богу, благочестиви свештеник, који се старао о сирочади, поче тајно у срцу своме молити Бога да пошаље знак његовој узетој кћери да је три године исцели од парализе сувих удова. Одједном је ћерка устала из кревета и натерала је да несметано хода и да трчи ту и тамо по кући, здрава, без икаквог трага болести.
На Светој Гори га је нашао владар Бугарске Стефан и хтео да га поведе са собом у своје царство, али није могао. Шта се потом десило? Стефан је притискао светитеља да са поруком цару оде у Цариград. Светитељ је ту провео неко време, а затим се вратио у своју солунску епархију, гоњен својом љубомором међу епископима, краљевима и самим патријархом, мислећи да су немири у граду престали. Али несугласице су још увек биле у току, па он није могао да остане у Солуну и у својој епископији, па га је Цариград изабрао за управника цркве на острву Лимносу, близу Свете Горе. Тамо је имао велику корист од свог учења и својих чуда. У то време је био позван у градић на острву где је беснела куга. Извео је литију са молитвама и химнама у присуству целог народа, а борбена епидемија је одмах престала.
Његов улазак у Епархију солунску:
وأخيراً لم يحتمل أهل سالونيك بأن ينتشل منهم الغرباء نصيبها الصالح بسبب بعض المشاكل. لذلك هيأوا مركباً خاصاً لذلك الغرض. وذهب وجهاء المدينة إلى جزيرة ليمنوس. هكذا بعد أيام قليلة جاؤوا بالراعي ليلتحق برعيته سنة 1350. وقد عمّ الفرح المدينة في ذلك اليوم إلى حدّ أنه كان بمثابة يوم القيامة. فترك المرتلون القطع المعتادة التي ترتل عن قدوم رئيس الكهنة وأخذوا بإلهام من الله يرتلون تراتيل القيامة: “اليوم يوم القيامة…، لننقِّ حواسنا…، استنيري استنيري يا أورشليم الجديدة… إلخ” والعجب في كل ذلك أن أحداً لم يعرف من أرشد المرتلين على الترتيل مثل هذه النشائد كما لم يُعرف من ابتدأ في إنشادها. بعد مضي ثلاثة أيام حدّد القديس اجتماعاً عاماً وزياحاً للأيقونات المقدسة وبعد الزياح وعظ وعلّم عن الوفاق والسلام. وبعدها أقام خدمة الذبيحة غير الدموية. وهكذا قدّس الشعب كلّه كما أن الله قدّسه ومجّده بالعجيبة التالية:
Побожни свештеник који се бринуо за сирочад поменуту горе, имао је мушког сина који је патио од пегавости и често се ужасно понашао. У тој божанској жртви у литургији је учествовао свештеник, његов отац. Молио је светитеља да његовом болесном сину да тело и крв Божију. Док је примао свете тајне, његова болест је нестала и дечак је ослобођен славећи Бога.
Потом је сабрао сав свештенички сталеж и изложио им првосвештенички чин.После тога није престајао да поучава у цркви и ван ње, и тако је својим учењем и примером све водио ка спасењу.
Комплекс 1351:
С друге стране, следбеници Варлаама и Акнадноса нису престајали да шире превирања у православној цркви, па су краљ и патријарх позвали да се одржи сабор у престоници. Ово ради проучавања и дискусије о изрекама иноватора који су то такође захтевали. Григорије Божанствени је најпре позван царским и патријаршијским писмима и са инсистирањем да дође у Цариград. Велики сабор је одржан у мају 1351. Краљ и сабор су замолили светитеља да говори пред свима и изнесе православне науке вере. Сјајним речима, списима и говорима.
По завршетку сабора, брзо се вратио на своју парохију, али је овога пута његов улазак у град Солун био омеђен, не због народа његове епархије, већ због Јована Палеолога који је тамо био. (16). Али после три месеца овај исти Јован га је позвао и он се вратио у своју епархију, да се стара о њој и да је користи физички и психички, а затим је отишао у женски манастир да прослави рођендан Пресвете Богородице. У време приношења божанске жртве, дошла је монахиња по имену Елиодора (пре неколико дана слепа на једно око), која је дошла тајно, као жена која крвари у Библији, и додирнула одећу првосвештеника и обрисала своје болесно око. и она је добила исцељење на чудесан начин.
Заробљен од Турака:
После годину дана у његовој епархији, он се разболео од тешке и дуготрајне болести, јер му је тело било исцрпљено услед непрекидног умора, многих искустава и честих путовања. Сви су очекивали његову смрт, али му је Бог одозго подарио нови живот јер га је припремао за борбе, путеве и борбе као пример храброг спортисте. Док је још носио последице болести, био је приморан, после многих и интензивних молби краља Јована Пелиолога, да оде у Цариград како би посредовао између Јована Пелиолога и његовог ујака Јована Канта Коујинона, како би се успоставио мир између њих. Али га је Бог, Цар над краљевима, послао на другу службу јер су га, док је ишао према Цариграду, ухватили Османлије, а то је било у марту месецу 1354. Тако је одведен као роб у Азију, као јеванђелист, проповедајући веру тамо заробљеним хришћанима и укрепљујући их својим учењем. Са Турцима су се водили многи дијалози у одбрану вере у граду Пруској и граду Никеји.Колико је елоквентних фраза употребио да заустави њихова лажљива уста и колико је иновативних учења усвојио да ојача решеност тамо хришћани. Ко жели све ово да сазна нека се врати његовој детаљној биографији (17). Отприлике годину дана касније, Бог је употребио неке Бугаре да дају Турцима новац да ослободе светитеља.
чуда:
Чудо се догодило док је брод улазио у цариградске воде. У ваздуху су се чули чудни звуци пљескања и појања, као да су долазили са средине лађе, а онима који су их чули чинило се да то нису гласови људи, већ небески анђели који прате светитеља невиђено. . Што се тиче овог последњег, после кратког боравка у Цариграду, коначно је отишао у своју епархију у јесен 1355. Затекао је жедну воде и образовања, па ју је на импресиван начин снабдевао водом са обе стране.
وكان للقديس صديق كاهن راهب اسمه برفيريوس. وحدث أنه في عيد التجلّي اعتراه وجع أليم في جنبه الأيسر إلى حدّ لم يدعه يستريح على فراشه. وكان القديس مستعداً لإقامة الذبيحة الإلهية. فاقترب منه برفيريوس وتوسّل إليه بحرارة طالاً الشفاء. فوضع القديس يده وبارك جنبه بعلامة الصليب وقال بتخشّع وانسحاق قلب الطروبرية التالية: “يا من صلبت أيها السيد… وليشفيك المسيح” للحال ويا للعجب! تحرّر المريض من وجعه المرير وعاد صحيحاً إلى قلايته.
И сам Порфирије је поново осетио зачепљење у грлу које је трајало осам дана, током којих није могао да попије ни мало воде. Био је близу смрти. Свети Григорије дође и прекрсти се својом чесном руком на месту болести молећи се са сузама Христу, и исцели га на чудесан начин.
Ту је и дечак који је 15 месеци патио од тешког крварења које нико није могао да излечи и вероватно ће умрети. Дође и светитељ и прекрсти се часни и у мислима се помоли, исцели га и врати здравог у род.
Његов покој и светост:
Пошто је и он био мртав, па се после три године, односно 1359. године, када је последњи пут отишао у Цариград, разболео и приковао за постељу, обавестио присутне о приближавању смрти г. његов отац, најављујући унапред време његовог одласка, када је својим пријатељима рекао да ће његова смрт наступити после празника Светог Јована Златоустог, односно 14. новембра 1359. године. Пошто му се Златоуст у виђењу јавио и позвао него да дође к њему, оном кога је волео и желео да живи близу њега.
عندما اقترب رئيس الكهنة الإلهي في نهاية حياته وكان موجّهاً انتباهه إلى طريق السماء أخذ يتمتم بعض الكلمات دون أن يفهمها الحاضرون بوضوح إلا أنهم التقطوا العبارة التالية “السماوات للسماويّات” وكان يردّدها باستمرار إلى أن النعمة الإلهية التي تفوق على السماوات والساكنة في تلك النفس السامية فُصلت أخيراً عن زواج الجسد. وكان عمره يناهز 63 سنة أمضى منها 12 سنة في رعاية كنيسة الله كرئيس كهنة.
وبعد أن فارقت جسده روحه الطاهرة، أظهرت نعمة الروح القدس البهاء الداخلي الذي كان في نفسه وذلك بطريقة عجيبة، إذ أن نوراً ساطعاً ملأ تلك القلاية التي كانت فيها رفاته. فاستضاء وجهه وجسده لم يزل بعد جاثياً يابساً قبل الدفن. كثيرون من أهل المدينة، الذين تسارعوا إلى الدفن، شاهدوا مثل هذا اللمعان. فلازمت نعمة الروح القدس رفاته الشريفة. واستبان قبره مسكناً للنور الإلهي، ومنبعاً للعجائب والمواهب المقدّسة ومستشفى عام مجاني، لذلك يُلقب “بالعجائبي” لأنه عجيب في الحقيقة. وإني لو سمح الوقت لرويت عجائب كثيرة فعلها للكثيرين. ولكن الأمر صعب لضيق الوقت ولذلك أعبّر عن كل ما صنع بعد موته من العجائب وهي مدوّنة في سيرة حياته المفصّلة. أكتفي بسرد عجيبة إلهية تُظهر قداسته وتمجيده من قبل الله. والكنيسة الشرقية تعيّد له في الأحد الثاني من الصوم الكبير. وإليكم الرواية.
إن اللاتين يتّهمون كنيستنا الشرقية بأنها بعد الانفصال عن الكنيسة الغربية “الفرنجية” لم تظهر أي قديس جديد ولا عجائب جديدة ولذلك أراد نكتاريوس الشريف بطريرك أورشليم سنة 1660 الغيور على الكنيسة، أراد أن يسدّ أفواه اللاتين ويظهر كذبهم فأخذ يعدّد كثرة من القديسين الجدد ظهروا بعد الانشقاق كما يروي عجائب كثيرة عنهم. فروى عن القديس غريغوريوس الحادثة التالية: أنه في جزيرة تدعة سنتوريني Santorini في يوم عيد القديس، أي في الأحد الثاني من الصوم الكبير، دخل بعض من الفرنج قارباً للاستراحة والبطريرك دوسيتاوس لأورشليم يذكره أن الافرنج أدخلوا أولاً إلى القارب وأخذوا يصفّقون معاً مستهزئين بالقديس غريغوريوس بلاماس وقائلاً: “إن كان قديساً بالفعل فليجعلنا نغرق”. لكن ويا لعجب قداسة غريغوريوس الإلهي! ويا لدالته أمام الله! في الساعة التي كانوا فيها يجدّفون وبدون أية عاصفة غرق القارب مع كل من فيه حسب طلبهم فنزلت أجسادهم إلى قعر البحر ونفوسهم إلى الجحيم فتبينت بوضوح قداسة غريغوريوس الإلهي، وظهر الله حقاً عجيباً في قديسيه، له المجد إلى دهر الداهرين. آمين.
И хвала Богу
Из књиге: Свети Григорије Палама, Јован Мировни и Марија Египћанка
Арабизација архимандрита Аврама Киријака
(1) Када му је отац умро, имао је 7 година и био је најстарији међу четири брата.
(2) Један од његових истакнутих учитеља богословља је Теолепет, епископ филаделфијски, који је био светогорски пустињак и обучен у срдачну молитву и смирење. Григорије је такође проучавао граматику (изјава), реторику, природне науке и логику.
(3) Односно монашки постриг.
(4) في طريقه إلى الجبل المقدس أمضى بعض الوقت في جبل بابيكيوس بين طراقية ومكدونيا في شمال اليونان. ودخل هناك في مناقشة مع بعض الرهبان أتباع بدعة المسّاليانين Massalianoi الذين لا يعتقدون إلا بالصلاة الربّانية “آبانا الذي…” وينبذون كل صلاة أخرى. وبرهن غريغوريوس الشاب في هذه المواجهة عن مقدرة لاهوتية كبيرة وعن قداسة.
(5) Антиорија или визија.
(6) На Светој Гори Свете Горе налазе се велики манастири, скитови и обреди. Скит је монашко село које обухвата групу ритуала са централном кућом где се пустињаци окупљају да се моле недељом и празницима.
(7) قال فيلوتاوس كاتب سيرة حياته أصلاً: “اكتسب القديس غريغوريوس خلال فترة إقامته في أسقيط غلوسيا تواضعاً عميقاً فائقاً مصطحباً بمحبة من عمق القلب لا توصف نحو الله ونحو القريب: الفضائل التي تشكل الدعائم والعناصر الأولى، الثانية والأخيرة للفلسفة والسيرة المسيحية”.
(8) Односно 1330. године.
(9) Овај обред постоји и данас на планини код манастира Лавре.
(10) Односно 1333. године.
(11) Ноера Просеуцхи
(12) У месецу децембру 1337, односно, провео је у планини непрекидан период од седам година, од којих је највећи део био у испосници Светог Сабе 13300-1337.
(13) Од 1. 1337. до 1340. године нове ере.
(14) Познато је да је чим је стигао у Италију одбацио православље и постао епископ једне провинције у тој земљи. Написао је многе књиге против православне цркве, које је раније бранио.
(15) 1343-1347.
(16) Због спора око власништва.
(17) Ово житије написао је патријарх Филотеј. Сажео га је свети Никодим Атински.