Међу мирисним цвећем које је цветало у Богородичином врту био је и отац Есхије, који је био окићен врлинама. Рођен је у малом селу у Месинији 1905. године, из породице из које је наследио огромне своте новца, а од које је понео и побожност и љубав према Богу и ближњима. Отац му је умро док је још био у утроби. На крштењу је добио име ДИМОСТИНИ, име које је било познато у његовом селу, а не по имену неког светитеља. Био је познат по свом достојанству, пристојности и трезвености. Био је веома паметан. Надмашио је своје другове у школи до те мере да је за годину дана могао да заврши две године. Када је мало порастао, морао је четири године да ради код кројача да би помогао мајци удовици. Његова душа је била везана за љубав Божију, увек жељна да пије из Његове живе воде. Рано се пробудила у његовој души снажна жеља да живи вишим духовним животом, животом мирнијим од светске вреве која је почела да га психички прати. Овде он у својим мемоарима каже да нам је оставио:
“عندما بلغت الخامسة عشرة من العمر، أرسلتني أمي لأتعلم مهنة الخياطة. وقبل رحيلي عن القرية، التقيت بمسيحي فاضل أسدى إلي نصائحه قائلاً: عند نزوحك يا ولدي عن القرية، سوف تتعرض لتجارب ومغريات كثيرة، فانتبه لها. لا تبتعد عن الكنيسة، ولا تهمل الصلاة أبداً.
Једне вечери моја чежња за животом у миру и молитви постала је интензивна, и пожелео сам да имам крила као голубица да одлетим у пустињу и одморим се. Тако сам почео да преклињем Дјеву да ме упути на пут спасења. Док сам спавао, видео сам младог човека лепог и величанственог изгледа, у окићеној војничкој униформи, рекао ми је: Иди у тај и такав магацин, па ћеш га тамо упознати његовог брата монаха и како живи на Светој Гори. Затим се упутите у скит Свете Ане, Богородице, где вас чекају монаси. Затим ми је показао слике свих крајева кроз које сам морао да прођем, а показао ми је и слике скитских монаха.
Једног дана ме је учитељ послао да му доведем његову жену на магарцу из њеног села које је било удаљено око 2 км. Желела је да са њом пође и њен млади рођак, који ми је успут плео ђавоље замке да ме искуша. Зграбио сам точак магаре и прекрстио се говорећи: Пресвета Дјево, молим те, пожури ме у помоћ. Када су се покушаји поновили, љутито сам рекао девојци: Убићу те са овим камењем у руци ако покушаш још једном. Тада сам повикао, Дјево, спаси ме од ове опасности која ме сналази. Одједном се Дјева појави преда мном са блиставом светлошћу и рече ми: Баци камен из руке своје и не бој се, јер сам ја поред тебе. Тако да сам био испуњен и радошћу и храброшћу. Што се тиче две жене, оне су биле изузетно уплашене јер су чуле звук, али никога нису виделе. И тако сам успео да стигнем без имало непријатности. Тада сам се сетио упозорења тог хришћанског верника.
Једне вечери поново ми се указао војник и рекао: Време је да кренеш на пут. Крените сутра и чувајте се искушења која ће вам доћи. Не бој се, наоружај се крсним знаком и призови Дјеву и она ће ти одговорити.
Сутрадан сам кренуо и док сам ходао срео сам групу злих људи који су се ружно смејали насред пута. Чим су ме угледали, најстарији од њих је иступио, желећи да ме ухвати, говорећи својим колегама гласно се смејући: Хајде да га ухватимо и да га убијемо. Одмах сам се сетио шта ми је рекао свети војник, па сам се прекрстио тражећи помоћ од Богородице. Онда су ми нестали из вида. Онда сам схватио да су то група демона који су желели да ме скрену са пута.
Када сам стигао у град Солун, један од мојих познаника ме је водио на места забаве и промискуитета да бих се забавио. Видео сам демона како стоји на вратима једног од њих, позивајући људе да уђу и уживају у унутрашњости. Тада сам га видео како пљешће од радости кад год би се неко одазвао његовом позиву. Док сам размишљао о томе, размишљајући о томе како људи гину не слутећи тога, јави ми се војник говорећи: Уживај у свом погледу шта год хоћеш од смртних искушења овога света. Ово је последњи пут да видите овакве ствари, а онда је нестао.
تابعت مسيري في اليوم التالي متوجهاً إلى الجبل. وعندما أردت الذهاب إلى الإسقيط، رأيت راهباً جالساً على الطريق فقلت له: باركني يا أبي، لأني أود أن أكون راهباً مثلك. فقال لي: وإلى أين تقصد؟ أجبت: إلى إسقيط القديسة حنة. فقال: ليس حسناً ما اخترت، إذ إن الرهبان هناك أشرار، كما أنهم لا يفقهون شيئاً لا من تعاليم الرهبنة ولا من نظامها. تعالى إلي وسوف أعلمك الكثير. قلت: لست بمحتاج إلى تعاليمك، سأذهب إلى هناك لأنها إرادة الله. وما إن قلت هذا حتى أصبح ذلك الراهب دخاناً واختفى عن ناظري تاركاً وراءه رائحة كريهة. وطبعاً أدركت ساعتئذ انه كان شيطاناً”.
وهكذا وبنعمة الله ومعونة العذراء انتصر الشاب ديمو DIMO – كما كانوا يدعونه – على تجارب العالم والشيطان، وصار مبتدئاً لدى الأب ليونيدوس LEONIDOS في إسقيط القديسة حنة، الذي كان يضمّ خمسة إخوة ممؤولين من الفضائل، مثابرين على الصلوات، حافظين للإمساك، أمينين لوعودهم الرهبانية التي أبرزوها أمام الملائكة أثناء توشحهم بالإسكيم الرهباني.
لقد كان الأب ليونيدوس أب الإسقيط، رجلاً ذا خبرة روحية واسعة، وطبيباً حاذقاً للنفوس، يتراكض اليه الكثيرون للإعتراف ولسماع كلمات إرشاد مفعمة محبة وحكمة إلهية. كان يعرف الماضي دونما شرح، ويرى بوضوح حوادث المستقبل. كان مرآة تعكس بجلاء إرادة الله للآخرين، ذا ذهن ثاقب مستنير، يستطيع كشف خفايا القلوب بما له من البصيرة الروحية. ولقد أخبر عنه الأب إيسيخيوس قائلا: “نزل مرة الأب ليونيدوس إلى ميسينيا، ومرّ هناك قرب مطعم، وما أن رآه زواره، حتى أخذوا يشتمونه ويلعنونه منتقدين الرهبان وأعمالهم. فاقترب منهم الشيخ وراح يحدثهم بوداعة ولين، ويكشف لكل واحد منهم حوادث جرت له، وللبعض الآخر خطاياه ومآثمه. فأخذ الرجال يرتعدون وتأثروا من لطف الأب ومحبته وحنوه. فاعتذروا عما بدر منهم وطلبوا إليه أن يسمع إعترافهم معلنين توبتهم ومنذهلين من استنارة نفس الأب وقداسته”.
ثم أردف الأب إيسيخيوس: “لقد تنبأ لي عن مستقبل حياتي قائلاً: ستصل إلى شيخوخة متناهية، وسوف تموت بسلام، لكن الأحزان الكثيرة لن تفارق حياتك. فاذكر دوماً قول الرب: من يصبر إلى المنتهى يخلص”.
في عام 1927 أصبح الأب إيسيخيوس وهو في سن الثانية والعشرين عضواً في شركة الإخوة، مجاهداً كل يوم على تقديس نفسه، وغرس أسمى الفضائل فيها، وخاصة الوداعة والتواضع مماثلاً سيده القائل: “تعلموا مني فإني وديع ومتواضع القلب”. كان يخدم في الكنيسة، ويؤمّن للآباء حاجياتهم بكل فرح وصبر. وبما انه تعلم مهنة الخياطة، فقد راح يزاولها وهو في الإسقيط. وبعد سنة أي عام 1928 توشح بالإسكيم الرهباني الكبير واعطي إسم إيسيخيوس. وبعد عامين أي سنة 1930 سيم شماساً ثم عام 1932 نال نعمة الكهنوت. وفي العام 1954 أصبح أباً روحياً للإسقيط.
وهكذا بدأت مسيرة الأب إيسيخيوس الروحية. وما هو إلا زمن قليل، حتى تزينت نفسه وتكمّلت بالفضائل الرهبانية، مماثلاً القديس أنطونيوس الكبير بجهاده وتمييزه وقيادته الحكيمة للنفوس. كان يعمل بكل صمت، ويجمع عسل الفضائل من سيرة الآباء بتواضع وهدوء. يرشد النفوس بكل حنان، ويؤدب بعصا الوداعة واللين. فكنت ترى في وجهه حلاوة الناصري يسوع ووداعته حتى أثناء تأديبه. وهكذا وبحق دعي “قانوناً للإمساك وصورة للوداعة”. لم يكن مرشداً للرهبان فقط بل أيضاً كان للعلمانيين القسط الوافر من ذلك، لأن صيته تعدى حدود الجبل المقدس. إن صيت القداسة لا بد له من أن ينتشر، ولا يمكن لعبير الفضيلة إلا أن يضوع. ألم يقل الرب “إن المكيال يوضع على المنارة”.
ولقد قال عنه أحد الرهبان: كان الأب إيسيخيوس ناسكاً قديساً ومجاهداً صنديداً، قاسياً على نفسه في ممارسة نسكه، شفوقاً رؤوفاً على الآخرين. لم يفتأ أبداً مردداً في كل مناسبة نصائحه وإرشاداته لرهبانه قائلاً : “حافظوا ما استطعتم، وبحرارة اجتهاد على تتميم قانونكم الرهباني وعلى حضور الخدم الكنسية. احرصوا على سلامكم الداخلي وعلى رباط المحبة بين بعضكم البعض، وليس بينكم فقط بل ومع الجميع. تمموا خدمكم الديرية بأمانة كما للرب. أكرموا الغرباء وخاصة الفقراء منهم مقدمين لهم الإحسان قدر الإمكان، لأنكم بعملكم هذا تستضيفون كنيسة المسيح نفسه، الذي سوف يعوض عليكم مئة ضعف، أحبوا القديسة حنة واتقوها مقديمين لها الإكرام اللائق بها، لأنها هي شفيعة الإسقيط وطبيبه. ضعوا أيقونتها في قلاليككم وقبلوها عند خروجكم من القلاية وعند عودتكم إليها، وهي سوف تحميكم وتشفع من أجل خلاصكم.
Отац Исихије је имао посебну наклоност према Светој Ани. Увек је носио неке од његових реликвија где год је ишао. С времена на време обилазио је разна села и крајеве, прегледавајући и идентификујући. Он је волео да прича о чудима светитељке, па су је сви волели и сматрали је својом заштитницом. Она би, пак, пожурила да лечи њихове болесне и болесне, отклања опасности од њих и ослобађа њихове жене из јазбине. Укратко, постао је безбедно уточиште за свакога ко је похрлио ка њему.
وهاك ما حدث مع الأب ايسيخيوس شخصياً إذ قال: “في اليوم السابق لاندلاع الحرب العالمية الثانية، كنت مضطراً إلى ترك الإسقيط والتوجه إلى القرية التي يقيم فيها بعض أقربائي. فتوجهت إلى الكنيسة، حيث توجد ذخائر القديسة حنة صانعاً لها مطانية وقائلاً: يا قديسة الله ساعديني واعفيني من الجندية، وسوف أخدمك بقية حياتي. ثم قصدت القرية بعد أن طلبت صلاة الإخوة من أجلي. وفي الطريق صادفت جندياً طلب مني ورقة الإعفاء من الجندية. وبما أني لم اكن أملكها، اجبته بجفاء: أتجسر أن تطلب مني ورقة إعفاء. إني راهب والرهبان لا يذهبون إلى الجندية. فأصر الجندي على طلبه قائلاً: إن لم أطلبها أنا يا أبي، سوف يطلبها غيري. وأما أنا فلم ارد له جواباً وتابعت مسيري.
У селу сам провео десет дана, а по повратку сам срео истог војника. Био сам изненађен његовом љубазношћу и благошћу у опхођењу, а он је рекао: Оче мој, дошао си код мене оне ноћи када те је једна старица први пут срела док сам спавао, а она ме је упозорила, рекавши грубо тон: Монаси не иду у војску. Ову изјаву је поновила три пута, а затим заповедничким тоном рекла: Следећи пут када дође код тебе, дај му папир за ослобађање од војника. Па, оче, узми овај папир и реци ми ко је старица. Насмејао сам се и рекао: Она је света Ана, заштитница Скитиса. Рекао је: Молио сам је да ми опрости. Тада сам сазнао, по повратку у Скит, да су у часу када се светитељка јавила војнику, братија певала њену службу Параклеси да би ме она подржала и помогла ми да се безбедно вратим.
Опет сам отишао у село, а у торби сам имао нешто светитељевих моштију. Морао сам да преноћим код сеоског свештеника. По доласку замолио сам његовог сина да ми стави торбу у собу. Онда сам провео цео дан бринући се о људима са села. Увече сам легао да спавам, а пошто сам био веома уморан, нисам проверио торбу коју је свештеников син заборавио код спољних врата. У поноћ ме света Ана ошамарила, говорећи: „Зашто си ме оставио тако далеко напољу?“ Од силине шамара, пробудио сам се и тражио торбу док је нисам нашао назад у собу, правећи много ћебади за свеца, тражећи од свеца опроштај за свој немар.
У јуну 1981. отац се разболео од болести која га је неколико година држала прикован за кревет. Трпео је страшне болове, до те мере да му је гној обилно текао из стопала, а она га ипак није чула како стење или се жалила. Напротив, захвали се и рече: Не жалите се, браћо моја, за време ваше болести, јер ћете примити награду за своје трпљење које сте показали из љубави према Његовом Светом имену.
Десет дана пре краја свог пута рекао је једном од браће: Оставићу те на празник Светог Хараламба. Заиста, на заласку празника брат Пантелејмон му рече: Оче, запевајмо светитељеву службу заласка сунца. Отац је одговорио: Ти иди, а ја се припремам за загробни живот и сусрет са Господом. Ово су биле његове последње речи. Тако, тек што је дошло вече тога дана, он се предао у руке своме Створитељу. Његово тело је остало пуна два дана без сахране све док остали планински монаси нису стигли да заврше погребне церемоније. Међутим, то тело није смрдело и из њега није излазио трули мирис.
Један од браће је причао о њему говорећи: Годину дана пре одласка разболео се од болести која је умало умрла. И једног дана ми је викнуо говорећи: Ко су ови црномањаци, сине мој, што су дошли и шта хоће? Затим је после неког времена рекао: Ко је овај бистри младић који стоји крај прозора? Рекао ми је: "Припреми се, Исихије. Проћи ћу поред тебе следеће године и повести те са собом." Анђео Господњи је заправо испунио оно што је рекао годину дана касније.
Приредиле монахиње манастира Светог Јакова