Међу мирисним цвећем које је цветало у Богородичином врту био је и отац Есхије, који је био окићен врлинама. Рођен је у малом селу у Месинији 1905. године, из породице из које је наследио огромне своте новца, а од које је понео и побожност и љубав према Богу и ближњима. Отац му је умро док је још био у утроби. На крштењу је добио име ДИМОСТИНИ, име које је било познато у његовом селу, а не по имену неког светитеља. Био је познат по свом достојанству, пристојности и трезвености. Био је веома паметан. Надмашио је своје другове у школи до те мере да је за годину дана могао да заврши две године. Када је мало порастао, морао је четири године да ради код кројача да би помогао мајци удовици. Његова душа је била везана за љубав Божију, увек жељна да пије из Његове живе воде. Рано се пробудила у његовој души снажна жеља да живи вишим духовним животом, животом мирнијим од светске вреве која је почела да га психички прати. Овде он у својим мемоарима каже да нам је оставио:
„Када сам имао петнаест година, мајка ме је послала да учим кројачко занимање. Пре него што сам отишао из села, срео сам једног врлиног хришћанина који ми је дао савете говорећи: Кад одеш из села, сине мој, бићеш изложен многим искушењима и искушењима, па обрати пажњу на њих. Не одступајте од цркве, и никада не занемарујте молитву.
Једне вечери моја чежња за животом у миру и молитви постала је интензивна, и пожелео сам да имам крила као голубица да одлетим у пустињу и одморим се. Тако сам почео да преклињем Дјеву да ме упути на пут спасења. Док сам спавао, видео сам младог човека лепог и величанственог изгледа, у окићеној војничкој униформи, рекао ми је: Иди у тај и такав магацин, па ћеш га тамо упознати његовог брата монаха и како живи на Светој Гори. Затим се упутите у скит Свете Ане, Богородице, где вас чекају монаси. Затим ми је показао слике свих крајева кроз које сам морао да прођем, а показао ми је и слике скитских монаха.
Једног дана ме је учитељ послао да му доведем његову жену на магарцу из њеног села које је било удаљено око 2 км. Желела је да са њом пође и њен млади рођак, који ми је успут плео ђавоље замке да ме искуша. Зграбио сам точак магаре и прекрстио се говорећи: Пресвета Дјево, молим те, пожури ме у помоћ. Када су се покушаји поновили, љутито сам рекао девојци: Убићу те са овим камењем у руци ако покушаш још једном. Тада сам повикао, Дјево, спаси ме од ове опасности која ме сналази. Одједном се Дјева појави преда мном са блиставом светлошћу и рече ми: Баци камен из руке своје и не бој се, јер сам ја поред тебе. Тако да сам био испуњен и радошћу и храброшћу. Што се тиче две жене, оне су биле изузетно уплашене јер су чуле звук, али никога нису виделе. И тако сам успео да стигнем без имало непријатности. Тада сам се сетио упозорења тог хришћанског верника.
Једне вечери поново ми се указао војник и рекао: Време је да кренеш на пут. Крените сутра и чувајте се искушења која ће вам доћи. Не бој се, наоружај се крсним знаком и призови Дјеву и она ће ти одговорити.
Сутрадан сам кренуо и док сам ходао срео сам групу злих људи који су се ружно смејали насред пута. Чим су ме угледали, најстарији од њих је иступио, желећи да ме ухвати, говорећи својим колегама гласно се смејући: Хајде да га ухватимо и да га убијемо. Одмах сам се сетио шта ми је рекао свети војник, па сам се прекрстио тражећи помоћ од Богородице. Онда су ми нестали из вида. Онда сам схватио да су то група демона који су желели да ме скрену са пута.
Када сам стигао у град Солун, један од мојих познаника ме је водио на места забаве и промискуитета да бих се забавио. Видео сам демона како стоји на вратима једног од њих, позивајући људе да уђу и уживају у унутрашњости. Тада сам га видео како пљешће од радости кад год би се неко одазвао његовом позиву. Док сам размишљао о томе, размишљајући о томе како људи гину не слутећи тога, јави ми се војник говорећи: Уживај у свом погледу шта год хоћеш од смртних искушења овога света. Ово је последњи пут да видите овакве ствари, а онда је нестао.
Следећег дана наставио сам шетњу, упутивши се ка планини. Када сам хтео да одем у Скит, видео сам монаха како седи на путу и рекао сам му: Благослови ме, оче, јер бих волео да будем монах као ти. Рекао ми је: Куда ћеш? Одговорих: У скит Свете Ане. Рекао је: То што сте изабрали није добро, јер су тамошњи монаси зли, и не разумеју ништа од учења монаштва или његовог система. Дођи код мене и научићу те много чему. Рекао сам: Не требају ми ваше поуке, идем тамо јер је то Божија воља. Чим сам то рекао, монах се претворио у дим и нестао ми из вида, остављајући за собом гадан мирис. Наравно, тада сам схватио да је он ђаво.”
Тако је, милошћу Божјом и помоћу Богородице, младић Димо - како су га звали - победио искушења света и ђавола, и постао искушеник оцу Леониду у секти Свете Ане. , у којој је било петорица браће заслужних за врлине, истрајности у молитвама, постовима и верности својим монашким заветима које су испунили показали су то пред анђелима док су били у монашким одеждама.
Отац Леонид, отац Скита, био је човек са великим духовним искуством и вешт лекар душа к њему да се исповеда и чује речи упутства испуњене љубављу и божанском мудрошћу. Он је знао прошлост без објашњења и јасно је видео догађаје будућности. Био је огледало које је другима јасно одражавало Божју вољу. Имао је оштар, просветљен ум и могао је да открије тајне срца својим духовним увидом. Отац Исихије је причао о њему, рекавши: „Отац Леонид је једном сишао у Месенију, и прошао тамо близу једног ресторана, и чим су га посетиоци видели, почели су да га псују и псују, критикујући монахе и њихова дела. Шеик им је пришао и почео да им говори благо и благо, откривајући сваком од њих догађаје који су му се десили, а другима своје грехе и недела. Мушкарци су почели да дрхте и били су погођени очевом добротом, љубављу и саосећањем. Они су се извинили за оно што су урадили и замолили га да чује њихову исповест, изјавивши своје покајање и задивљени просветљењем и светошћу душе оца.
Тада је отац Исихије додао: „Прорекао ми је будућност мог живота, говорећи: Доживећеш дубоку старост, и умрећеш у миру, али многе туге неће напустити твој живот. Увек запамтите речи Господње: Ко претрпи до краја, биће спасен.
Отац Исихије је 1927. године, са двадесет две године, постао члан братског братства, настојећи сваки дан да се освети и усади у њега највише врлине, посебно кротост и смирење, подражавајући свог господара који је рекао: „Учите се. од мене, јер сам кротак и смирен срцем“. Служио је у цркви и са радошћу и стрпљењем обезбеђивао оце њихове потребе. Пошто је изучио шивачко занимање, почео је да се њиме бави док је био у Скиту. Годину дана касније, 1928. године, пострижен је у велику монашку одежду и добио је име Исихије. Две године касније, 1930. године, рукоположен је у чин ђакона, а затим 1932. године добија благослов свештенства. Године 1954. постао је духовник Скетису.
Тако је започео духовни пут оца Исихија. Прошло је само кратко време док се његова душа није украсила и усавршила монашким врлинама, подражавајући светог Антонија Великог својим трудом, проницљивошћу и мудрим вођством душа. Он је ћутке радио, са смирењем и смирењем скупљајући мед врлина из житија отаца. Он води душе нежношћу и дисциплинује штапом благости и благости. Могли сте видети на његовом лицу слаткоћу и благост Исуса из Назарета, чак и током његове дисциплине. Стога је с правом назван „закон постојаности и слика кротости“. Он није био само водич монасима, већ и мирјанима, јер је његов углед излазио ван граница Свете Горе. Углед светости мора да се шири, а мирис врлине може се само изгубити. Није ли Господ рекао: „Чуда се ставља на свећњак?“
Један од монаха је за њега рекао: Отац Исихије је био светитељски подвижник и непоколебљив ратник, строг према себи у подвигу, а према другима саосећајан и саосећајан. Никада није престајао да у свакој прилици понавља своје савете и упутства својим монасима, говорећи: „Чувајте колико можете, и са највећом марљивошћу, испуњење вашег монашког закона и присуствовање црквеним службама. Водите рачуна о свом унутрашњем миру и међусобној вези љубави, не само између вас већ и са свима. Своје манастирске службе савршавај верно, као Господу. Поштујте странце, а посебно сиромахе, пружајући им колико год је могуће доброте, јер тиме угошћавате саму Цркву Христову, која ће вам стоструко надокнадити љубав према Светој Ани и бојати се ње, пружајући јој доличну част за њу, јер је она заступница и лекарка Скета. Ставите њену икону у своју келију и целивајте је када изађете из келије и када се вратите у њу, и она ће вас заштитити и залагати се за ваше спасење.
Отац Исихије је имао посебну наклоност према Светој Ани. Увек је носио неке од његових реликвија где год је ишао. С времена на време обилазио је разна села и крајеве, прегледавајући и идентификујући. Он је волео да прича о чудима светитељке, па су је сви волели и сматрали је својом заштитницом. Она би, пак, пожурила да лечи њихове болесне и болесне, отклања опасности од њих и ослобађа њихове жене из јазбине. Укратко, постао је безбедно уточиште за свакога ко је похрлио ка њему.
Ово се догодило лично оцу Исихију када је рекао: „Дан пре избијања Другог светског рата, био сам приморан да напустим Скитис и одем у село где живе неки моји рођаци. Тако сам отишао у цркву, где су се налазиле мошти Свете Ане, направивши јој покривач и рекао: Светитељу Божији, помози ми и ослободи ме војништва, а ја ћу теби служити до краја живота. Онда сам отишао у село пошто сам замолио браћу да се помоле за мене. На путу сам срео војника који је од мене тражио папир за изузеће војника. Пошто га нисам имао, одговорио сам му суво: Да ли се усуђујеш да ми тражиш папир за ослобађање? Ја сам монах и монаси не иду у војску. Војник је инсистирао на свом захтеву, говорећи: Ако ја не тражим, оче, тражиће неко други. Што се мене тиче, нисам му дао одговор и наставио сам својим путем.
У селу сам провео десет дана, а по повратку сам срео истог војника. Био сам изненађен његовом љубазношћу и благошћу у опхођењу, а он је рекао: Оче мој, дошао си код мене оне ноћи када те је једна старица први пут срела док сам спавао, а она ме је упозорила, рекавши грубо тон: Монаси не иду у војску. Ову изјаву је поновила три пута, а затим заповедничким тоном рекла: Следећи пут када дође код тебе, дај му папир за ослобађање од војника. Па, оче, узми овај папир и реци ми ко је старица. Насмејао сам се и рекао: Она је света Ана, заштитница Скитиса. Рекао је: Молио сам је да ми опрости. Тада сам сазнао, по повратку у Скит, да су у часу када се светитељка јавила војнику, братија певала њену службу Параклеси да би ме она подржала и помогла ми да се безбедно вратим.
Опет сам отишао у село, а у торби сам имао нешто светитељевих моштију. Морао сам да преноћим код сеоског свештеника. По доласку замолио сам његовог сина да ми стави торбу у собу. Онда сам провео цео дан бринући се о људима са села. Увече сам легао да спавам, а пошто сам био веома уморан, нисам проверио торбу коју је свештеников син заборавио код спољних врата. У поноћ ме света Ана ошамарила, говорећи: „Зашто си ме оставио тако далеко напољу?“ Од силине шамара, пробудио сам се и тражио торбу док је нисам нашао назад у собу, правећи много ћебади за свеца, тражећи од свеца опроштај за свој немар.
У јуну 1981. отац се разболео од болести која га је неколико година држала прикован за кревет. Трпео је страшне болове, до те мере да му је гној обилно текао из стопала, а она га ипак није чула како стење или се жалила. Напротив, захвали се и рече: Не жалите се, браћо моја, за време ваше болести, јер ћете примити награду за своје трпљење које сте показали из љубави према Његовом Светом имену.
Десет дана пре краја свог пута рекао је једном од браће: Оставићу те на празник Светог Хараламба. Заиста, на заласку празника брат Пантелејмон му рече: Оче, запевајмо светитељеву службу заласка сунца. Отац је одговорио: Ти иди, а ја се припремам за загробни живот и сусрет са Господом. Ово су биле његове последње речи. Тако, тек што је дошло вече тога дана, он се предао у руке своме Створитељу. Његово тело је остало пуна два дана без сахране све док остали планински монаси нису стигли да заврше погребне церемоније. Међутим, то тело није смрдело и из њега није излазио трули мирис.
Један од браће је причао о њему говорећи: Годину дана пре одласка разболео се од болести која је умало умрла. И једног дана ми је викнуо говорећи: Ко су ови црномањаци, сине мој, што су дошли и шта хоће? Затим је после неког времена рекао: Ко је овај бистри младић који стоји крај прозора? Рекао ми је: "Припреми се, Исихије. Проћи ћу поред тебе следеће године и повести те са собом." Анђео Господњи је заправо испунио оно што је рекао годину дана касније.
Приредиле монахиње манастира Светог Јакова
