Али ви сте примили помазање од Светога и сви сте примили знање“ (1. Јованова 2:20).

Једна од светих тајни која се директно односи на крштење је тајна миропомазања. Одмах након троструког погружења у име Оца, Сина и Светога Духа, крштени се помазује светим миром и, литургијски, запечаћује светим миром. О крштењу и миропомазању, Свети Кирило Јерусалимски (ИВ век) каже: „Ето, у Христа се крстисте и у Христа се обукосте и постадосте као лик Христа, Сина Божијег, јер Бог, који нас изабра да будемо синови, усиновљење, учинило нас је по лику преславног тела Христовог. Пошто сте постали причасници Христови, заиста се Христос називате. Постали сте Христови примивши печат Светог Духа. Све се у теби остварило покорношћу, пошто си слика Христова. Када се Христос крстио у реци Јордану и дао води додир са својим божанством, он је узашао од ње и сам Дух Свети је сишао на њега.Такође, када си изашао из светих вода, примио си миропомазање (кризма), је права слика помазања Христовог, призивања Духа Светога.

Кризма је грчка реч која значи парфем и мирисно уље. То је симбол радости, радости, снаге, просперитета и среће. Мирисно уље је заузимало важно место у античком свету, посебно у грчко-римском свету, где је тело у церемонијама мазано мирисним уљима. Јевреји су користили парфем за помазивање краљева и свештеника. Ово помазање уљем било је симбол Јеховиног Духа, кроз који је краљ постао помазаник Господњи и причестио се Његовим Духом: „Господ ме је помазао да проповедам добру вест сиромасима...“ (Исаија 6: 1-3).

У православној цркви миропосвећење је самостална тајна, кроз коју крштени прима на дар Духа Светога.

Свето миропомазање се помазује на више места на телу крштеног (чело, нос, руке, ноге, прса, леђа) у виду крста, и сваки пут свештеник говори: Запечати дар Духа Светога. Циљ овога је дати Духу Светом, Његову моћ и Његове вишеструке таленте да ојачају крштену особу и избаве је како би се супротставио мрском Сотони који напада верника због његове вере у Исуса Христа. То је лична Педесетница сваког верника међу нама.

Утврђивање тајне:

У Светом Писму читамо да је након што је Исуса Јован крстио на Јордану, Дух Свети сишао на њега у виду голуба (Матеј 3:16), а Господ је увек обећавао својим ученицима да ће послати Духа Светога на њега. њих: „И замолићу Оца, и даће вам другог Утешитеља, да остане са вама заувек.“ (Јован 14:16). Али он је увек наглашавао: „Боље је за вас да одем. Ако не иди, Утешитељ неће доћи к теби.” Али кад одем, послаћу га к вама“ (Јован 16:7). То се заправо догодило на дан Педесетнице, после васкрсења Христовог и после његовог вазнесења. Када је Дух Свети дошао на ученике окупљене на тавану. За нас, као што смо раније научили, крштење је наша смрт и васкрсење у Исусу Христу, и остаје наша лична Педесетница кроз коју примамо благодат Светог Духа кроз миропомазање.

У Делима апостолским (глава 8) јасно напомињемо да је давање Светог Духа потпуно одвојено од крштења. Народ Самарије „покрстио је Филип, и мушкарци и жене“ (8:12). Затим, када су апостоли у Јерусалиму чули да је Самарија примила реч Божију, послали су им Петра и Јована, који су сишли и молили се за њих да приме Духа Светога. Јер то још није сишло ни на једног од њих, него су само били крштени у име Господа Исуса. И положивши на њих руке, примише Духа Светога“ (8,14-17).

Исто тако, апостол Павле каже: „Али који нас утврђује с вама у Христу и који нас помаза јесте Бог, који нас запечати и даде залог Духа у срца наша“ (2. Коринћанима 1:21-22) и „И не жалостите Духа Светога Божијег, којим сте запечаћени за дан утехе“ (Ефесцима 4:30).

Тако је, по сведочењу светих отаца, почела и практикована од ране цркве Света Тајна Миропосвећења. Свети Теофил Антиохијски (други век) објашњава зашто се називамо хришћанима јер смо помазани уљем Божијим.

Значење Свете Тајне Миросвећења:

Миропомазање и миропомазање су тајна живота – будући да је Дух Свети давалац живота. Ова тајна је продужетак Педесетнице, јер исти дух који је у виду огњених језика сишао на видљиве ученике, невиђено силази – кроз помазање светим уљем – на новокрштеног. Свети Симеон Солунски каже: „Христос нам даје први печат и створење по лику Божијем, које смо изгубили својом непослушношћу. Такође нам даје благослов који смо добили божанским дахом у то време (при стварању). Тако миропосвећење даје силу Духа Светога и обогаћује је својим даровима. То је знак и печат Христов. „Кроз њега постајемо заједничари Христа у његовом помазању.

Раније смо нагласили везу између крштења и миропомазања, неодвојивост двају сакрамената и неопходност да се та два сакрамента повезују са крштењем и миропомазањем. Став наше Цркве је јасан по овом питању, јер миропосвећење „није само органски део сакрамента крштења, већ и као испуњење истог, као што је и дело које следи после светог миропомазања, односно учествовања у Евхаристији, јесте њено испуњење“ (отац Александар Шмеман).

Пре почетка Свете Тајне Миросвећења, свештеник каже: „Благословен си Господе Боже, Сведржитељу... Ти који си нама, незаслужнима, дао благословено очишћење свете воде и божанско освећење животворним миропомазањем. Опраштајући му грехе, својевољно и невољно, Ти, Господе, Милосрдни Царе свих, даруј му и печат дара Светога Духа Твога, Сведржитеља, који Му се клања, и прими Свето Тело и драгоцену Крв Христа Твога. ...” Свети Амвросије објашњава шта се дешава у миропомазању: „Печат духа, односно миропосвећење, долази после крштења јер после рођења мора наступити савршенство. То се дешава када по призивању свештеника на крштеног сиђе Дух Свети, дух мудрости и разума, дух савета и снаге, дух знања и побожности, дух страха Божијег.

Дакле, крштењем се постиже савршенство које се постиже даром Духа Светога. Што се тиче тајне миропосвећења, она води духовне силе (рођене у души кроз крштење) до савршенства кроз дејство Светог Духа.

Крштење нам отвара врата Царства и уводи нас у њега, а миропосвећење нас у њему потврђује и запечаћује као чланове овога Царства стављајући на нас знак и печат Христов.

Печат дара Духа Светога:

Наше разумевање тајне миропомазања даље се продубљује када разумемо фразу „запечати дар Духа Светога“, коју свештеник изговара док помазује крштеног светим миропомазањем. Овде се не говори о посебном „дару“ (дару гласа, на пример) или вишеструким талентима као што је онај о коме говори апостол Павле: „Дарови су различити, а Дух је један“ (1. Коринћанима 12:4). Овде се реч дар не појављује у облику множине „таленти“, већ „печат дара Духа Светога“, јер се крштеном не даје посебан дар овом сакраментом, већ му се даје светиња. Дух као дар. Отац Александар Шмеман каже: „У личној Педесетници ми узимамо даром оно што је сам Исус Христос узео по природи, односно божански Свети Дух који је Отац дао Сину од вечности и који је сишао на Христа, и само на њега, у Јордана, па смо рекли да је Помазаник и да је љубљени Син и Спаситељ. „Дух Свети силази на нас у овом помазању, Педесетници, и пребива у нама као лични дар Христу од Његовог Оца, и дар Његовог живота, Његовог синовства и Његовог заједништва са Његовим Оцем. Христос је рекао када нам је обећао: „Он ће узети оно што је моје и показати вам. Све што има Отац моје је. Зато рекох: ’узеће оно што је моје и објавиће вам‘“ (Јован 16:14-15). Крштењем се човек враћа својој истинској природи у Христу и ослобађа се трна греха.Тако му постаје могуће да добије потпуније призвање, више призвање Христово које отвара врата обожењу, које се постиже кроз крштење. тајна миропомазања помазањем крштеног Духом Светим.

Остаје да се примети да питање талента за хришћанског верника није ствар магије и сл. Верујемо да су сви наши таленти и благослови дар од Бога. Неверник може имати исте таленте као верник, и може се истаћи у свом послу као верник, али разлика је у томе што ми са сигурношћу верујемо да је све што поседујемо дар од Бога који нам је Он поверио тако да њиме можемо служити нашим ближњима, тако да је дар заправо дар Светог Духа.

Краљевска димензија:

У Старом завету, када су хтели да поставе краљеве, долазио би свештеник и изливао миомирисно уље на цареву главу. Ово помазање је било извор божанског царства, што значи да га је Бог изабрао, и показало је да је цар носилац божанске власти и извршилац њених одлука. Али ствари су биле другачије у почетку, пре греха и пада, односно при стварању. Бог је створио човека као краља над створењем и дао му власт да „покори земљу и влада рибама морским и птицама небеским...“ (Постање 1:27-28). Дакле, људска је природа бити цар, а ово је лик Бога, Цара над царевима, у човеку. Касније је „краљевство” постало посебан ауторитет за одређене људе пошто је припадало сваком човеку као његов највиши људски позив и чин. Краљевство је, дакле, човекова прва и основна истина.

Али истина је такође да је овај људски краљ пали краљ. Изгубио је своје краљевство када је пристао да постане роб створења уместо да буде његов господар, и напустио је своје помазање и позив. Он је престао да буде господар земље и стварања, и оно га је почело да води ка смрти и уништењу уместо да га води ка савршенству.

Трећа и основна истина остаје да је Исус Христос, наш Господ, спасао људско царство и поново нас обновио као краљеве кроз тајну откупљења коју је довршио кроз крст. Његовом смрћу и васкрсењем, смрт је уништена и зли је елиминисан, а круна од трња постала је круна крунисаног краља, и ми смо поново могли да повратимо свој узвишени позив. Христос је на крсту открио поквареност и зло света, и ово откривење ће заувек остати Његов суд. Пошто смо пристали да умремо и васкрснемо са Христом кроз крштење, помазање нас поново чини краљевима, као што су краљеви помазани у Старом завету, али оно што је ново је да нам Дух Свети даје царство распетог краља. Крст који Христа крунише за краља открива нам да је то једини начин да нас овенчају Христом и поврате као цареве. Овако је Апостол Павле разумео тему: „А ја далеко од мене да се хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим је мени свет разапет и ја свету“ (Галатима 6:14). Дакле, када прихватим да будем разапет са Исусом и одустанем од свега што ме спречава да га волим и крст постане мерило за сав мој живот и дела, онда поново улазим са Исусом у Његово Царство и поново добијам свој краљевски позив и поново добијам слободу коју сам раније изгубио.

Свештеничка димензија

Један од савремених отаца каже: „Тајна миропосвећења, која је тајна васељенског свештенства, ставља свакога у једнак свештенички чин личне светости истом једином светом благодаћу. Из овог једног краљевског свештеничког чина неки су изабрани и постављени од Бога за епископе и свештенике. Ту је предност Православне Цркве, јер сви имају исти духовни квалитет.” Две су, дакле, ствари: царско свештенство које сваки крштени хришћанин прима приликом миропомазања и преосвећено свештенство, односно тајна свештенства. Али желимо да нагласимо да се то двоје међусобно допуњују.

Раније смо рекли да помазањем постајемо Христови по лику Христа, Цара, Свештеника и Пророка. Христово свештенство, као и његово краљевство, укорењено је у, део и комплементаран израз његове људске природе. Христос је назван Нови Адам јер је такав требало да буде први Адам пре пада. Када је Бог створио човека, учинио га је царем и дао му власт, а дужност овог човека била је да творевину, природу и све што је постало његово царство представи Богу као духовну жртву. Његова мисија је била да освети живот и универзум доводећи их у божанску вољу и божански поредак. Тако се постиже царско свештенство. Човек је био посредник између Бога и творевине, али је изгубио ово царско свештеничко својство када је решио да се удаљи од Бога, и постао конзумент васељене, користећи је и господарећи њоме ради себе, не приближавајући је Богу. То је Црква схватала и истицала у свакој Евхаристији, сакраменту благодарења, односно у свакој Божанској миси када свештеник подиже хлеб и вино и приноси их Богу, говорећи: „Шта год имате од свог ми вам приносимо. преко свега и за све“.

Христос је својим оваплоћењем, кроз жртву крсту у коме се преставио Богу за спасење света, и нашу људску природу приказао Богу и узнео је к Њему (божанско вазнесење), и њоме је подигао сваку творевину. и приказао је Богу, кроз све то показао праву природу човека, односно свештеничку природу. Када се крстимо, умиремо и са њим васкрснемо и примимо његово помазање, односно помазање Духа Светога, ми смо посвећени царски свештеници.

Наша мисија од тренутка крштења је да се представимо Богу и посветимо се Њему држећи се Његових заповести и поступајући по Његовој вољи која се налази у Светом Писму. Поменули смо реч освећење да неки не би помислили да су свештеници једини који су посвећени. Сваки крштени хришћанин је посвећен и мора да спроводи заповести, а оне нису биле постављене само за одређену групу људи, односно свештенство. Такође, Библија коју читамо је иста коју чита свештенство. Они су људи као и ми, али су јасно схватили свој позив и одлучили да до краја следе свој позив и помазање и тражили коначну оданост Господу док нас подижу и приближавају Богу и призивају на нас благослов Господњи и на њих.

Пророчка димензија

Човек је пророк

Господ каже: „И догодиће се у последње дане да излићу Духа свога на свако тело, и синови ваши и кћери ваше пророковаће...“ (Дела 2,17).

Раније смо рекли да светим миропосвећењем постајемо цареви, свештеници и пророци. Пророчанство је такође део човекове људске природе при стварању. Али шта је пророчанство? Према Библији, Старом и Новом завету, пророчанство уопште не значи способност предвиђања будућности, односно знати шта ће се догодити сутра и после неког времена. Библијски гледано, пророчанство је милост дата човеку да може да разазна Божју вољу, да чује Његов глас и да Његову вољу и Његову моћ пренесе на стварање и свет, на основу чега ће се извршити суд. Тако је пророк Илија у Старом завету био сведок Бога. Тај благослов пророштва човек је изгубио кроз пад, и мислио је да може да упозна свет без пророштва, односно без Бога. Сам Христос је био највећи пророк. Кроз њега су се испунила сва пророчанства пророка. Он је једини чуо Бога до краја и послушао Му се до смрти, смрти на крсту. Он је пренео Своју вољу свету и на на основу Његових речи свет ће бити суђен. Ослањамо се на име Исуса Христа, и када смо помазани Његовим помазањем, примамо ову милост пророштва да бисмо могли бити сведоци Бога у овом свету. Ми преносимо Његову Реч људима и стварању.

Дакле, дар пророштва није магијска моћ, прорицање и увид. То је дар расуђивања и знања јер у Христу добијамо истинско знање о човеку и Богу.

митрополит Боулос Иазиги
Цитирано из поруке Епархије Алепа
Неколико порука