Туристи између земље и неба
[див3 цласс=”куоте” цласс2=”куоте-л” цласс3=”куоте-р”]
Многи људи замишљају особу као туристу који лута иза својих потреба, било духовних или материјалних. Човек је биће које трага или лута! То је изразио пророк Данило, рекавши да је човек „човек жеља“. У срцу овог бића увек постоје чежње које га воде да трага за оним што воли.
Али многи не могу да замисле Бога као туристу. Зато што је Бог, према филозофији и религијама уопште, „фиксно“ и непроменљиво биће, и зато што љубав значи тежњу за нечим што недостаје. Не дај Боже да му нешто фали! Због тога Бог не може имати љубав и страст у себи (ако су ови људски изрази дозвољени за употребу). Бог је добар по својој природи, а то значи да је Његова природа љубавна – добра!
Али хришћанство је религија љубави и слободе. Љубав према Богу и људској слободи. Обе речи (љубав, слобода) значе да је Бог покретљив а не статичан и да нас тражи као да ми тражимо Њега. Прати наше слободне кораке. Ово праћење не исписује судбину, већ више пута лута иза вољене особе изгубљеним стопама ове друге, а други пут сврсисходно. Божја љубав је страст према човеку, па је то нежна „потрага“! Бог је такође туриста.
Бог се увек окреће ка нама и тражи, а када се окренемо Њему и сретнемо га, ми достојно живимо свој живот и тада се постиже „Црква“!
Тамо, у цркви, двоје туриста се сусрећу у љубави, и Бог даје благодат, а човек нуди чистоту.
Ово је путовање између неба и земље, у оба смера.
[/див3]
