П: Каже се да су чуда за невернике. Зар то не користи и верницима? Поготово што неверници можда не верују увек у чуда, као што се дешавало у данима Исуса Христа?

О: Можда се неки људи питају: да ли је могуће да су чуда забележена у животима многих светаца само мит и облик маште? Можда је говор многих светаца о чудима везан – како неки кажу – за љубав људи према њима и њихову жељу да их одају почаст за оно што су учинили у свом животу за љубав Христову.

У ствари, можемо рећи да се верници, на овом нивоу, деле у две групе:

Категорија простих људи: Ови људи немају питања о могућности или немогућности постојања чуда, верују у чуда без сумње и скепсе и прихватају их у свим детаљима као нешто стварно и само по себи разумљиво. Они обично чине највећи део хришћана. За ову групу људи, чуда су повезана са вестима и изрекама, од којих је већина слична у својим предлозима, а можда се разликују само по именима и временима.

Што се тиче друге категорије хришћана, то су они који верују у Христа, али своје ставове о чудима радије заснивају на вери Цркве и сведочанству Светих Отаца, поткрепљеном библијским доказима и еванђелским доказима. По мом мишљењу, друга група је она са најпоузданијим ставом о чудима.

Став ове групе о чудима је повезан са ставом Библије, а Христ Исус је глава цркве. Све што се у књизи спомиње – у смислу чуда – мора бити доступно у црквеној литератури и списима светих отаца. Свето Писмо садржи све доказе Божје љубави према човеку, Свето писмо најбоље изражава искуство верника које су стекли учешћем у телу Христовом, Цркви.

Нема сумње да су чуда генерално у супротности са кретањем разума и логике. У најједноставнијем случају, то је удаљавање од могућег, и позив да се уздигнемо изнад података разума и логике. Дакле, можемо се запитати: Шта је суштина чуда, и како да укључимо чуда у тајну божанског плана да бисмо их упознали, уочили и разумели њихову сврху и значење?

Верујемо да је Бог створио универзум и дао му законе који њиме управљају са бескрајном прецизношћу. Чудо, у овом смислу, није кршење природних закона, већ пре изражава Божју супериорну моћ у томе да му се закони универзума покоравају. Он није чинио чуда да би показао своју моћ, већ су Његова чуда, у дубини, израз Његове љубави према човеку.

Оно што данас називамо чудом може бити само научни феномен чије карактеристике и елементе наука није открила. Дакле, право чудо не настоји да подстакне запрепашћење или подигне поглед на натприродно. Његова сврха - ако се докаже - је да објави Божју љубав према човеку. Али то није довољно јер ограничавање изражавања божанске љубави према човеку на чуда, укратко, значи да Бог ретко изражава своју љубав, јер се чуда не дешавају у току, већ говори о томе да се дешавају с времена на време. Дакле, чуда су облик изражавања божанске љубави, а божанска љубав према нама није ограничена само на чињење чуда. С тим у вези, један од отаца подвижника каже: „Не чуди ме онај који васкрсава мртве, него онај који се каје за своје грехе.

У Новом завету не налазимо Господа жељног да чини чуда. У искушењу на гори, сатана искушава Господа да направи хлеб од камења, али Господ одбија молбу. Тражи од њега да се баци са крила храма како би људи веровали у њега, али он одбија. Када је подигао девојку из мртвих, није учинио чудо јавно, већ тајно и у присуству њене породице и неких својих ученика. Дакле, чуда не изгледају као масовни догађаји, као што нам Библија показује.

Поред тога, у неким чудима која је Исус чинио, Исус је питао за веру пацијента, као да је тиме хтео да нам каже: Вера је дубља од лечења физичке болести. Такође је извесно – како се појављује у Новом завету – да чуда не воде ка вери. Ако су чуда морала да воде ка вери, Јевреји су требали да верују у Христа кроз чуда која је Он чинио. Он сам потврђује ову изреку у Јеванђељу о Лазару и богатима: „Јер да ко и из мртвих устане, не би веровао. Дакле, чуда Господња позивају на веру и изражавају љубав Божију, али она не расту у зачуђеној и задивљеној гомили, већ су догађај који дубоко сарађује са срцем и развија га.

Чуда не раде за свакога, нити би требало да се допадају свима. Колико је чуда учинио Учитељ у присуству Јуде Искариотског, а ипак, погледајте где је завршио овај јадник? Дакле, чуда немају никакве везе са светошћу. Његово извођење не претвара изгубљене у свеце. Није везан за животе многих светаца (православно гледиште). Колико чудних ствари једна особа прихвата, а друга одбацује. Када је цариградски патријарх, свети Филотеј Кокинос, требало да прогласи светитеља Светог Григорија Паламу, затражио је списак чуда која се врше у његово име. Наравно, овај захтев није упутио да би се уверио и сам Палама, пошто је претходно прегледао своју биографију до њеног краја, али је то учинио, ради оних који су сумњали у њега.

У западној цркви се чуда везују за исцељење од болести, па су чак и услов за проглашење светости, што није прихваћено у православној цркви. Већ смо рекли да многи наши светитељи ни после смрти нису били повезани са чудима.

Осим тога, Католичка црква не признаје свеце православне цркве након раскола. Заиста, Свети Јован Дамаскин се сматра последњим свецем Православне Цркве.

Вернику чуда нису неопходна. Не знам да ли неверник учи из тога. Окружење чуда духом фандома није ни поуздано ни корисно.

Отац Муниф Хомси
О књизи: „Питао си ме, а ја сам ти одговорио“
К9, стр.32

Адреса која се користи из мрежног режима или оригинална адреса је као што је наведено у првом реду на овој страници