Наш преподобни отац међу светима, Амфилохије Бохајевски, Богоносац, један је од монаха пустињака и духовних ратника у двадесетом веку. Господ му је дао дар исцељења. Празнује се 29. априла или 1. децембра.
Он је Јаков Холоватјук, рођен 27. новембра 1894. од Варнаве и Ане Холоватјук у украјинском селу Вља Иловица. Био је једно од десеторо деце. Његов отац је радио све што је могао, чак је правио калупе за ципеле и моторне санке. Барнава је такође био стручњак за ортопедију, а Јаков је помогао свом оцу у овој ствари када је био млад.
Јаков је 1912. године служио обавезну војну службу као теренски лекар. У Првом светском рату допринео је спасавању рањеника на бојном пољу. Немци су га ухапсили и одвели на Алпе, где је као заробљеник провео три године радећи код једног властелина. Потом је успео да побегне 1919. године, и вратио се у своје село Иловицу, где је поново започео живот као земљорадник и помагач болесника који су код њега тражили уточиште.
Године 1925. Јаков је ступио у Пушкајевску лавру (манастир) као монах искушеник. Своје дужности у манастиру обављао је марљиво и смирено. Замонашио га је са именом Јосиф 8. јула 1932. године епископ Дионисије, митрополит варшавски и целе Пољске. 21. септембра 1933. године рукоположен је у чин ђакона од епископа Антонија. 27. септембра је замонашен за свештеника.
Његов таленат за удвајање сломљених костију постао је толико познат да су му долазили пацијенти из свих покрајина. Да би умањио узнемиравање које је народ посећивао братији у Лаври, а по благослову игумана манастира, преселио се у једну кућицу на манастирском гробљу. Тамо је двадесет година живео код свештеника монаха Иринарха. Неких дана примао је 500 људи који су тражили физичко и духовно исцељење. Све своје таленте уложио је у то у службу верника
После Другог светског рата, група гангстера га је напала у његовој фритези тражећи нешто за јело. Након што су завршили храну,
Замолили су шеика да их испрати из колибе. Када су стигли до капије, вођа банде му је рекао да ће бити убијен. Суочен са неизбежном смрћу са апсолутном понизношћу, тражио је да му се да само десет минута за молитву. То му је било дозвољено. Почео је да се моли за утеху своје душе и молио се Господњом, молбом Богородици и Символом вере, и било је. Што се тиче његовог колеге, оца Еренаша, он је био забринут због одсуства оца Јосифа, па је изашао да испита ствар, а када га је видео на нишану, молио је нападаче да престану да им прете, али су му они одговорили и отишли не извршивши своју претњу.
Током Хрушчовљевог прогона Цркве крајем 1950-их и 1960-их, монаси су протеривани из манастира и није им било дозвољено да се врате. Шеик је 1962. године, на челу једног броја монаха, успео да одбрани Саборну цркву Свете Тројице у Лаври. Међутим, отац Јосиф је због тога одведен у психијатријску болницу и смештен на одељење за најтеже болеснике. Убризгавани су му лекови који су изазвали отоке по целом телу. Нестали су позиви његове духовне деце да га ослободе као брану. Три месеца након притвора, главни лекар у болници га је питао да ли може да лечи друге на одељењу, а очев одговор је био потврдан. Замолио је да му донесу Библију, крст и свештеничку одећу како би могао обавити параклесију и молити се за освећење воде. Његова молба је одбијена и враћен је у болесничко одељење.
Коначно, отац Јосиф је пуштен на слободу уз посредовање Светлане Алилујеве, ћерке Јосифа Стаљина, коју је отац Јосиф једном излечио од духовне болести. Потом се вратио у своје село, где је живео са једним од својих рођака.
Поново су људи почели да носе своје болесне да траже исцељење које је Господ давао преко оца Јосифа, што је разбеснело тамошње власти. Стога се спремала завера против оца Јосифа уз помоћ једног од његових блиских сарадника, па је он. је намамљен у мочварно подручје поред села, где је претучен и бачен у залеђене мочварне воде и умро је било осам сати између живота и смрти док га један од његових духовних синова није пронашао и успео да га спасе и пренесе. у Почајевску лавру, тамо је отац Јосиф ставио своју анђеоску маску, названу по светом Амфилохију Исонском, коме је помен 23. новембра.
Коначно, шеик Амфилохије се вратио у своје село, а његов дневни распоред био је подељен између свакодневног обављања молитве Параклеси и молитве освећења воде, поред помагања болеснима и молитве за њих, уз одржавање свог аскетског живота. Тако је шеик нашао времена за све.
Анђеоски монах Амфилохије се упокојио у Господу 1. децембра 1971. Његово светитељство је проглашено 23. априла 2002. године.
