Човек који је просветљен божанским, нествореним поступцима „светли у срцу своме познање славе Божије, те славе која је на лицу Христа“, и постаје „учесник у слави божанској“ и „учесник у светости Божијој Хришћанин који живи у благодати Божијој постаје „уд тела Христовог“, односно део од оваплоћеног тела Божијег, он живи истим животом као и Христос и зрачи божанском светлошћу“.

Чим је човек пао, започео је своју велику авантуру. Љубав која га је везивала за Бога и за остало створење била је прекинута и све у њој се поделило. Човек се и сам поделио, и неповратком Богу постао је себично биће.

Када говоримо о Божијем делу у времену, не мислимо да је стварање директно дело Божије суштине. Другим речима, творевина коју је створио Тројични Бог у времену није резултат божанске суштине, већ плод воље Тројичног Бога.