Антониос Аливизопулос, о

Истинска природа човека и истински живот не произилазе из земаљских података, већ из Бога, Самог Тројичног Лица, јер је човек слика Божија. Ако желимо да трагамо за правим људским животом, морамо приступити Богу и окусити Његов живот. Живот у близини Бога је једини „природни“ живот, то јест, одговарајући на праву природу човека. Што се тиче држања подаље од Бога, то је „неприродан“ живот.

Живот светих је живот самог Христа, који се наставља кроз векове. С њима смо сједињени на основу људске природе коју је Христос реформисао својим оваплоћењем, смрћу и васкрсењем. У Божанственој Литургији, посебно у Тајни благодарења, учествујемо у животу Христовом и његовим догађајима и у житијима светих, јер смо сви, Христос, свети, и ми, једно тело, и сви смо „ једно у Христу Исусу“.

Реч Божија, друга ипостас Свете Тројице, ушла је у срце света, осветила га и учинила да заживи нову еру или нову еру, еру Царства Божијег. Сам Господ је потврдио да Царство Божије није везано само за будућност, већ да је хришћански верник живи од сада. Али садашње време је другачије од свеобухватног Царства Божијег, и оно је само слика или увод у њега. Царство ће засијати у свом сјају у последња времена, када дође Господ.

Смрт је резултат новог стања у које се човек преселио након пада, а узрокована је грехом. Тако је постао човеков непријатељ. Али овај живот је само хотел. У њега улазимо и у њему проводимо цео свој садашњи живот. Али трудимо се да га напустимо са добром надом. Овде не смемо оставити ништа што би нам тамо могло недостајати.

Црквени рат, дакле, није против тела, већ против њених жеља. Ако се човек нове творевине ослободи својих покварених жеља, његова чула и цело тело постаће чисти и светли, и све око њега ће зрачити љубављу и славом Божијом. У житијима светих наше Цркве налазе се примери ослобођења од ропства страсти

Постаје јасно да претходне старозаветне референце указују не само на догађај Христовог распећа, већ и на сам знак крста, односно „знак Сина Човечијега“, који ће бити дефинитивна застава. победе при победоносном доласку Господњем. Крст Господњи је истовремено израз неограничене љубави Божије и човекове неограничене вредности. Нема већег израза Божје љубави од Крста, и нема већег напретка за човека од његовог вазнесења до стварности Крста. .

Људима Старог Завета било је забрањено да праве и обожавају идоле. Постоји неколико текстова који појашњавају ову ствар, али неки јеретици одвајају први део тих текстова од другог и искривљују његово тумачење. У Старом Завету, Бог се јављао кроз дела и говорио је кроз уста пророка. У Новом завету се оваплотила Реч Божија, „и видели смо славу његову“, и он је успоставио лични однос са нама, тако да можемо да прикажемо личност Христа на икони.

Човек који је просветљен божанским, нествореним поступцима „светли у срцу своме познање славе Божије, те славе која је на лицу Христа“, и постаје „учесник у слави божанској“ и „учесник у светости Божијој Хришћанин који живи у благодати Божијој постаје „уд тела Христовог“, односно део од оваплоћеног тела Божијег, он живи истим животом као и Христос и зрачи божанском светлошћу“.

Човек је створен по лику Божијем и од почетка је био пар, односно мушкарац и жена. Као што Бог, Тројична Личност, није био јединствен, није ни човек. Учење о Светој Тројици, које се изражава у јединству у суштини и тројству у ипостасима, јесте темељна истина која изражава и истину човека. Дакле, човек је од почетка створен као пар, односно мушкарац и жена.

Тајна миропомазања није везана само за лечење тела, већ и за лечење душе. Кроз тајну миропомазања добијамо духовну снагу, а опраштају нам се греси које смо заборавили и које нисмо могли да исповедимо. Међутим, њен примарни значај остаје молитва за здравље тела. Стога, православна црква повезује ова два сакрамента, и позива оне за које се врши тајна миропомазања да се и исповеде.

Крштење уводи човека у духовну арену, па је позван на борбу против сила зла које га споља нападају кроз његова чула, која рађају страсти. Стога, он мора оставити по страни све што га удаљава од љубави Божије и све што га води ка себичним манифестацијама које искривљују љубав према Богу и браћи, како би могао да остане победник у својој борби против себичних жеља и склоности.

Црква се образује и јавља у утврђивању тајне божанског благодарења и нашег учешћа у њој, јер је она тајна која заједницу, односно парохију, претвара у цркву. У тајни божанског благодарења, парохија постаје васељенска црква, јер је у њој присутан сам Христос. Верници морају да знају да се сваки пут када се окупе да одслуже литургију „њихова црква окупља“, односно цела црква. Сваки члан парохије је члан васељенске православне цркве.