Цапитолиас је град у Транс-Јордану (близу јорданског града Ирбида). Сходно томе, Петар је био свештеник који је уживао све привилегије високог статуса и богатства. Оженио се као млад и имао два дечака и две девојчице. Од детињства се фокусирао на проучавање Библије.
Једног дана Петар се састао са муслиманским шеицима, па је пред њима изјавио да верује у Христа и осудио њихово неверовање. Старци су се побунили против њега и хтели да га убију. Због њега је у граду настала пометња.
Муслимани су послали писмо Омару, сину халифе Ал-Валида бин Абдул-Малика (705-715). Тако је Омар послао једног од својих службеника да сазна да ли оптужени има проблема са умом или има пуне менталне способности, у ком случају ће се предузети одговарајуће мере у вези са њим. Име официра је било лажно. Овај човек је отишао код Капитолија и испитивао Петра, који га је затекао будног и свесног, потпуно свесног шта говори. Ставио му је лисице, ставио га под строгу стражу и спречио било кога хришћанина да му приђе. Написао је и текст испитивања и послао га Омару да одлучи о његовој ствари.
Омар је наредио да се Петар свештеник одведе у Дамаск да се појави пред њим. И тако се догодило. Петар је провео више од месец дана у затвору Цапитолиас. Дан по доласку у Дамаск. Омер га је довео до њега и рекао му: „Знао сам да када си био болестан, изговараш грешне речи. Са своје стране, приписао сам ово поремећају у вашем уму. Али сада сте се опоравили. Ипак, и даље залутам. Жалим те, дајем ти шансу да избегнеш казну, па признај да си погрешио. Можете бирати између живота и смрти.”
Међутим, Петеров одговор био је супротан од онога што је Омар желео. Наредио је да га пошаљу код калифа, који је издао наређење да га треба вратити у домовину, како би се позвали становници Капитолије и околине, грађани и странци, мушкарци, жене и деца, почев од деца осуђеника и његових сродника. Онда кад дођу, џелат му ишчупа језик из дубине. Сутрадан му је одсечена десна рука и нога и цео дан је остао у мукама. Затим се трећег дана сакупе хришћани из тих крајева, посебно свештеници и монаси, и пред њима му се ампутирају рука и друга нога, а очи врелим гвожђем пеку. Након тога се пет дана обеси на крст, затим тело, сви одсечени органи, одећа и крст спаљују огњем, а пепео се разбацују по језеру Јармук и уклањају трагове крви тако да хришћани неће имати никаквих остатака од њега да чувају као благо.
Када је дошао час погубљења, казна је прочитана јавно, а Петар је у сав глас одговорио последњим стихом Псалма 95: „...Он долази. Долазим да судим земљи.” Затим је у потпуности изрецитовао Псалам 120: „...Помоћ моја долази од Господа, Творца неба и земље...“
Чим га је завршио, његови џелати су почели да извршавају казну. Наставили су са тим све док нису испунили тачно оно што је калиф наредио.
Причало се да су, када су његови џелати хтели да скину његово тело са крста, неки побожни верници иступили и узели га на своја рамена, али су их војници брзо удаљили.
Мучеништво Светог Петра се испунило тринаестог јануара 715. године. Црква га слави на дан његове мученичке кончине.
