Са лансирањем јеванђеља нашег Господа Исуса Христа, јеврејска религија је подељена, најмање, на четири секте, од којих је свака усвојила другачију интелектуалну доктрину унутар једног јудаизма, након што је искључила Самарићане, који су сматрани хариџитима. Јеврејски историчар Флавије Јосиф, који је главни ауторитет за питања Јевреја тог времена, поменуо је ове четири секте: садукеје, фарисеје, есене-есене и зилоте. Две групе фарисеја и садукеја чиниле су оно што можемо назвати званичном јеврејском религијом. Друге две групе биле су мање утицајне на званичном нивоу, иако нису биле мање репрезентативне за широке групе унутар исте религије.

У то време у историји званичног јудаизма доминирало је ривалство између садукеја и фарисеја. Садукеји су били гласноговорник свештеничке аристократије, па су желели да очувају постојећи поредак и били су саучесници у римској окупацији земље. Сигурно је да су они били међу главним онима који су се супротставили Исусу и подстакли намесника Понтија Пилата да донесе одлуку да га разапне. Јосиф Флавије је писао да поричу постојање било каквог будућег живота, а то је јасно рекао и Нови завет када је рекао да су порицали васкрсење. Чини се да садукеји нису много утицали на народ, већ су фарисеји били духовни вође народа у Исусово време.

У Исусово време, јеврејска група фарисеја је бројала око шест хиљада чланова. Реч „фарисеји“, на хебрејском „Фросим“, на арапском значи „раздвојени“, а реч „му'тазила“ се помиње у неким древним арапским рукописима јеванђеља као алтернатива фарисејима. Почеци овог шиита, као и шиита Есена, били су повезани са побуном Макабејаца (други век пре Христа), који су се насилно одупирали паганском утицају на своју матичну религију. Фарисеји су се окупили у строгу, интровертну групу, и то је био облик протеста против апатије њихових грађана. Затим су постепено изашли из своје изолације и могли су да прошире свој утицај на цео јеврејски свет, у Палестини и шире. Након разарања Јерусалима 70. године нове ере, фарисејство и јудаизам су постали једно, и нема сумње да јудаизам свој опстанак до данас дугује фарисејима.

Јеванђеља описују фарисеје као лицемере, који се држе формалности и испитују најситније ствари. Ова претерана и стерилна прецизност гушила је побожност. Због чврстог придржавања слова шеријатског закона, занемарили су његов дух и изједначили главне моралне и хуманитарне дужности са детаљима верских одлука. И, из поноса у познавању закона, поништили су заповест Божију под теретом својих људских предања, и презрели незналице, у име своје личне светости, како стоји у јеванђелском читању за данашњи дан познатом у нашој цркви. као „недеља фарисеја и цариника“ (Лука 18:10-14).

Фарисеји су осудили сваки контакт са грешницима и цариницима и ограничили љубав према Богу унутар граница своје групе. Уместо тога, достигли су тачку да верују да имају права над Богом на основу вршења верских обичаја. Апостол Павле, који је био један од њих пре него што је обраћен у Христа (Дела 26:5), оштро их критикује до те мере да их оптужује да се „због вас похули име Божје међу народима“ (Римљанима 2: 24). Можемо рећи да су фарисеји заиста представљали ону строгу групу везану буквалношћу закона, групу за коју је Господ Исус рекао: „Ви сте као омалтерисани гробови, који изгледају људима извана лепи, а изнутра су пуни кости мртвих и свака нечистота“ (Матеј 23:27).
Али такође треба напоменути да су многи од првих обраћеника на хришћанство били фарисеји који су у Исусу нашли испуњење закона и испуњење Божјих обећања које им је дало доласком Спаситеља. Међу њима помињемо, на пример, апостола Павла и Никодима, који су му долазили ноћу (Јн. 3). Као што се у књизи Дела апостолских помиње „неки који су веровали из науке фарисејске“ (5:15). Међутим, велики број њих се снажно опирао учењу и личности Исуса. Овај отпор је био важан, јер је он карактерисао сукоб и раздвајање између јудаизма и хришћанства. Господ Исус је на многим местима осудио понашање фарисеја и позвао нас рекавши: „Ако ваша правда не буде већа од праведности књижевника и фарисеја, никада нећете ући у царство небеско“ (Матеј 5:20). Фарисејска тенденција да се супротставе духу Јеванђеља траје до данас. Стигму „фарисејства“ носи свако ко се крије иза маске праведности са намером да се ослободи понашања љубави, милосрђа и давања, или признања да није у праву (као у данашњем Јеванђељу), или када ограничава љубав према Богу у оквире свог уског религиозног знања. Фарисејство и даље прети хришћанима до те мере да се хришћани повлаче на ниво придржавања крутог легализма и идентификују се са писмом, заборављајући на животворног Духа.

Из мог парохијског гласила 2006