Васкршњи поздрав („Христос Васкрсе“) је поздрав који верник упућује својим суверницима при сваком сусрету, у трајању од четрдесет дана, односно од дана Васкрса до његовог испраћаја.
У ствари, овај поздрав – и његов одговор („Ваистину васкрсе“) – није, у суштини, замена за поздрав (Добро јутро, добро вече...) који људи размењују обичним данима, а који сви кажу народи и који бонтон друштава претпоставља, већ је то заповест живог Христа Који је тражио од Цркве да сведочи о његовој победи над смрћу, једином човековом непријатељу (наводи се да је свети Серафим Саровски поздрављао вернике. са фразом: „Христос васкрсе, радости моја“, сваког дана у години). То је добра вест. Какав сладак поздрав који изражава радост која је променила ток историје, радост која се открива јавности и о којој се „не ћути“ (Дела 4:20).
Четири јеванђелиста се слажу да је Христос, који је ускрснуо из мртвих са великом славом, позвао своје ученике да ову радосну вест (његово васкрсење) пренесу целом свету. Матеј каже да је анђео Господњи замолио „Марију Магдалену и другу Марију“, које су дошле „да виде гроб“, да брзо оду до ученика и кажу им: „Он (Исус) је васкрсао из мртвих“ (28:1-8; упореди са Марком 16: 1 - 8; Луком 24: 1 - 10 и Јованом 20: 1 18), затим (Матеј) је објаснио да се Исус јавио својим ученицима у Галилеји, и заповедио им, говорећи: „Идите и научите све народе...“ (16-20). То је исто што и други јеванђелисти говоре, као што читамо у Марку да је Исус рекао својим ученицима: „Идите по свему свету и проповедајте радосну вест свему створењу...“ (16:15-18). Лука наводи да се Господ сусрео са својим ученицима после свог васкрсења и подсетио их на све што им је рекао док је био са њима („Све што је написано о мени мора да се испуни...“) и отворио „њихов ум да разумете Свето писмо“, што значи, „да ће Христос пострадати и устати из мртвих трећег дана…“, а прича се завршава тиме што је Исус задужио своје ученике да сведоче о његовом васкрсењу (24:44-48). Четврти јеванђелист (Јован) крунише вест о јављању васкрслог Господа ученицима истим задатком коју су дали јеванђелисти који су му претходили (20,21).
Видимо да су овај задатак ученици преузели на најбољи могући начин, јер је васкрсење које је захтевало мучеништво било предмет мучеништва. Странице Дела Апостолских (и Посланица Новог Завета) испуњене су вестима о новој цркви која је захватила свет вестима о Васкрсењу, а читаоцу се дубоко чини да Васкрсење и покајање и обнављање које то подразумева је једина добра вест (Прочитајте: Дела апостолска 1:22, 2:22-32, 3:13 - 15, 4:1-2 и 8-10, 5:29-32, 10:24- 43, 13:26-31, 17:1-3 и 31 (26:22 и 23...).
Васкрсење Господње из мртвих је темељна тема вере Цркве и тајна њеног свакодневног живота. Стога је била њена дужност – и остаје – да сведочи, у прихватљиво и неприхватљиво време, да се Свето писмо испунило у доласку Христа, који је својом смрћу и васкрсењем завршио управљање свог Оца. Ово се тиче сваког човека који је у свом крштењу умро са Христом и васкрсао са њим. Прави хришћанин не може бити неутралан пред овим одлучујућим догађајем. Васкрсење, које захтева свесно укључивање у заједницу Божију у историји, захтева да верници сведоче о овој победи речју и животом.
Ускршњи поздрав потиче од ове свести ко другоме каже да „Христос васкрсе“, у ствари, укључује и себе у редове апостола и Цркве сведока. То је зато што Васкрсење није празник који примамо у календару или који завршавамо на одређени дан. То је „празник празника и годишњих доба“, што значи да је то догађај који се наметнуо у обредима који се дистрибуирају. сваке недеље и сезоне да би верници могли да окусе његову дубину и да је практикују у сведочењу, љубави и оданости Ономе који је „узео наше немоћи“ и умро о нама. Хришћанство је религија сведочења љубави или не хришћанства. Павле је рекао коринтским хришћанима: „Ако Христос није васкрсао, узалуд је и наша проповед и узалудна је вера ваша“ (1. Коринћанима 15:14). Црква је, у том смислу, „апостолска“ – и то је један од њена четири атрибута у Уставу вере: једна, саборна, света и апостолска Црква – а то значи да потиче од вере оних који су јој претходили и да је она носилац поруке у свету (и задужена је да носи, у свако време и на сваком месту, вест о васкрсењу живог Христа проширила се на све људе.
Сведочење, у својој дубини и обиму, није ограничено само на речи, како се појављује и дешава у животима и посвећености верника. Ко дође у цркву на празник и пропусти га целе године, у илузији је да је схватио тајну живог Христа или да је то празник за Васкрс Ко се боји смрти, не верује у васкрсење. Онај ко је задовољан својим гресима и не осећа њихов бол, не може да види васкрслог Христа или да се клања Светом Господу Исусу, који је невин само у греху...“ И то ако не промени своју погубни положај и помири цркву, исцели сломљеност у њему и замоли Бога, топлим сузама, да га исцели од сваке отуђености и издаје.
Ако кажемо „Христос васкрсе“ или одговоримо: „Ваистину васкрсе“, увек се сетимо да дубина овог поздрава подразумева усађивање у Цркву сведочењу и љубав према Христу, који нас је својим васкрсењем пренео“ од смрти до живота и од земље до неба“, љубав која је, у стварности, извор радости која не може бити.
О мом парохијском гласилу
Недеља, 09.05.1999
