Нови завет назива Исуса Христа, међу његовим бројним титулама, „Син Божији“ и сличне титуле „Син“ и „Јединородни Син“. Покушаћемо да разјаснимо значење израза „Једини Син Божији“ у Старом и Новом завету.
У Старом завету, овај наслов се односио на многа створења: Јевреји су израз „синови Божији“ који се спомињу у Постанку 6:2 разумели као анђеле. Што се тиче Израиља (тј. народа Божијег), он је такође син Божији: „И реци фараону: 'Овако говори Господ: Израиљ је мој прворођени син'” (Излазак 4:22), и „Ти синови су Господа Бога твог“ (Поновљени закони 14:1), а познато је да је краљ Давид син Божији. Бог: „Ја ћу му бити отац, а он ће ми бити син“ (2. Царевима 7:14). ).
Значење титуле „Син Божији“ у Новом завету се разликује од значења у Старом завету. Писац Посланице Јеврејима у почетку свог писма потврђује да је Исус Христос, Син Божији, већи од анђели: „Бог нам је коначно проговорио ових дана кроз Сина, кога је поставио наследником свега и кроз кога је створио вечност“ (1,2), одмах након чега истиче да је овај син „већи него анђели сразмерно супериорности имена које је наследио над њиховим именима“ (1,4). Такође, Син је већи од Давида, јер сам Христос каже да га је Давид назвао Господом када је отпевао свој чувени псалам: „Рече Господ Господу мом: седи ми здесна док не ставим непријатеље твоје под ноге ногама твојим“ (Псалам 110: 1 и Матеј 22:42-46). Дакле, Исус Христос Син је већи од свих синова Божијих поменутих у Старом Завету.
Апостол Павле користи титулу „Син Божији“ (само 15 пута у поређењу са 184 пута за титулу „Господ“) да се односи на спасоносно дело Сина: „И када дође пуноћа времена, Бог посла своје Сине, рођен од жене, рођен под законом, да откупиш оне који су били под законом, да добијемо усиновљење“ (Галатима 4:4). Овде је јасно да спасоносно дело Сина Божијег лежи у томе да свако ко верује у Њега постане син Божији. Ово дело крунише Сина у последњи дан, дан општег васкрсења, покоравањем свега Богу: „Тада ће се Син покорити Ономе који му је све покорио, да Бог буде све у свему“ ( 1. Коринћанима 15:28).
Говор о Сину у Новом завету везан је за говор о жртвованом сину који ће бити предан на смрт, па видимо да апостол Павле говори о давању Божијег Сина за спасење света: „Ко није поштеди Сина свога, али га предаде за све нас, како нам неће и он са њим дати све?“ (Римљанима 8:32). Јеванђелист Јован враћа исту слику када потврђује: „Јер Бог тако заволе свет да даде Сина свога јединорођеног, да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни“ (3,16). У Посланици Галатима, Павле у свом говору о божанској жртви не помиње Божју улогу у овој жртви, већ само мисли на улогу Сина када каже да он живи „вером у Сина Божијег, који заволео ме и предао себе за мене“ (2,20).
У Посланици Колошанима постоји важна химна чија је тема дело Сина, „у коме имамо искупљење крвљу Његовом, опроштење грехова“ (1:13-14). Песма почиње назнаком да је Син Божији „слика Бога невидљивог и првенац свега створења“ (15. стих), затим аутор песме потврђује да је „све створено од њега и од њега“ ( 16. стих), завршавајући се истицањем да се Отац измирио са човечанством „кроз њега (тј. кроз Сина). „Свако себи учини мир крвљу крста свога, све што је на земљи и што је на небесима” (стих 20).
Концепт титуле „Син Божији“ апостола Павла, који је концепт у који је веровала рана хришћанска заједница, сажет је у следећим тачкама: Исус Христос распет није само човек кога је Бог васкрсао из мртвих, већ је Он већи од овога: Он је Син Божији, божанско и вечно биће, који је постао човек и својом смрћу и васкрсењем искупио човечанство, подаривши им спасење.
У уводу свог Јеванђеља Јован нам каже: „Бога нико никада није видео. Једини Син, који је у наручју Очевом, јави“ (1,18). Међутим, у многим древним рукописима овај стих има важан додатак који потврђује божанство Сина, па други део стиха постаје следећи: „Једини Син, Бог који је у наручју Очевом, има обзнанио." У лингвистичком смислу, реч „Бог“ у стиху замењује израз „Син Божији“. На овај додатак указују добро познати преводи Библије, које су цитирали велики оци као што су Иринеј Лионски (+202), Климент Александријски (+211) и Григорије Назијански (+391)...
Богослов Јован каже: „Ко верује у Сина има живот вечни, а ко не верује у Сина, неће видети живота, него гнев Божији почива на њему“ (3,36). У Јеванђељу по Јовану се стално истиче да је плод вере у Сина вечни живот који стичемо у овом веку током нашег релативно кратког живота.То је зато што Христос – по сведочењу јеванђелисте Јована - не чини вечни живот будућим пројектом који ће се десити последњег дана, већ доноси вечни живот до данашњег дана и чини га присутним у минутима нашег живота. „Сада и овде“ – не сутра и тамо – верник добија вечни живот ако верује у Сина Божијег као Бога и Спаситеља. Усред нашег свакодневног рада, не треба да одлажемо наш пројекат спасења до сутра које можда неће доћи.
Из мог парохијског гласила 1997. год
