قبيل ذبيحة المسيح على الصليب، رفع صلاة حارّة من أجل جميع الذين سيؤمنون باسمه، طالباً من أبيه أن يحفظهم في وحدة إلهية. كلمات المسيح هذه ليست دعوة إلى وحدة خارجية، بل إلى وحدة داخلية مطلقة، شبيهة بوحدة الأقانيم الثلاثة في الثالوث الأقدس، أي إلى الوحدة التي فقدها الإنسان بسبب السقوط. وهي تقوم على أساس الأقانيم الثلاثة وتتمثل بها، وتعني خلاص الإنسان وكماله.
Седамнаесто поглавље – Поновно уједињење Наставите са читањем »
في الفترة التي تلت العصر الرسولي انتقل موقع الرسل في الكنيسة، كما حدَّده الكتاب المقدّس، إلى الأساقفة. كانت سلطة الأسقف في الكنيسة الأولى سلطة المسيح والكنيسة ولم تكن سلطة شخصيّة. وكما أن الرسل كان لديهم “فكر المسيح”، والقرارات التي كانوا يتّخذونها في المسائل الكنسية تتم بإرشاد الروح القدس وليس من لدنهم.
Шеснаесто поглавље – Посебан благослов свештенства Наставите са читањем »
المسيحي كاهن بجسده وكامل وجوده. هو مدعو إلى أن يقدِّم ذاته وجميع أعماله ذبيحة لله، ومعها الخليقة بأسرها. الحياة الشخصية للمسيحي تغدو شهادة لحضور الله وعمله داخل الإنسان حتى أن كل من يرى طريقة حياته يستنتج أن المسيح يحيا فيه، وأنه ليس إنساناً عادياً، بل مواطن في ملكوت الله. وبهذه الطريقة تصبح أعماله وحياته كلها خدمة إلهية دائمة، وتستعيد معناها الأول الذي كان لها في فردوس الله.
Петнаесто поглавље – Положај лаика у Цркви Наставите са читањем »
Горње рођење о коме Христос говори је „умивање другог рођења и обнова од Духа Светога“, односно примање Духа Светога кроз крштење које се дешава у име Свете Тројице. То је присуство Духа Светога који обнавља рађање човека. Ово присуство се дешава унутар Цркве кроз тајну крштења и друге тајне
Четрнаесто поглавље - Придруживање особе Цркви Наставите са читањем »
حقيقة الخلاص بالمسيح ليست حرفاً جامداً يمكن حفظه في كتاب من الكتب. إنها كنز أعطاه الرب للرسل حتى يكون اتّحادهم الضمانة الأكيدة لامتلاكهم حقيقة الخلاص. نقل الرسل هذا الكنز إلى الأساقفة ليكمِّلوا الرسالة، في اتّحادهم بالكنيسة-جسد المسيح، حيث يعمل الروح القدس وهم بذلك لا يعبّرون عن رأيهم الخاص، بل عن مشيئة الروح القدس الحالّ في الكنيسة.
Црква је спона између самих људи, и између њих и Бога, у виду партнерства које постоји између Свете Тројице Црква се сели из Раја на Земљу.
Глава дванаеста – Црква је Тело Христово Наставите са читањем »
Ко негира лични допринос Богородице делу нашег спасења, и не приноси дужну почаст Богородици, не креће се ни у новом корену Христовом ни у новој творевини, него остаје у области пад и трулеж и везује се за стари корен Адамов, односно само за корен греха, јер је за њега рођење Христово као да се није догодило.
Глава једанаеста - Пресвета Богородица Наставите са читањем »
Дух Свети није туђ природи Очеве, јер долази из Његове суштине, што значи да су обојица једне суштине. Човек не може сам доћи до ове истине. Он мора бити вођен самим Духом Светим, а ми му не можемо поставити границе, нити га одвојити од Оца и Сина.
Десето поглавље – Личност Духа Светога Наставите са читањем »
Христос је савршени Бог и савршено људско биће Он је у својој личности спојио суштину божанства и суштину људске природе, све што је узео, тело и разумну душу, све што је узео да би је осветио. . Истина је да је он био савршен, односно поседовао је целокупну божанску природу, а мене је узео у целини, односно узео је целокупну људску природу. Он је сјединио све са свима да би свима подарио спасење, односно целој природи, јер оно што се не узме не може се исцелити.
Видели смо да се сама људска природа преобразила као резултат пада. Сходно томе, Адам је својим потомцима пренео тешко наслеђе, пошто им је завештао болесну и истрошену природу, чији је удео био смрт и поквареност. Како се могу спасти Адамови потомци, односно цело човечанство?
Чим је човек пао, започео је своју велику авантуру. Љубав која га је везивала за Бога и за остало створење била је прекинута и све у њој се поделило. Човек се и сам поделио, и неповратком Богу постао је себично биће.
Човек је дакле створен по лику Божијем, Тројичним Лицима. То значи да је потребно познавати Бога да би се дошло до сазнања праве природе човека и његове посебне природе, јер је Бог узор човеку, а то значи и да човек није узор већ његова слика. .
