Од тајне трпезе напредујемо да постанемо причасници чистог тела и драгоцене крви Господње. Хришћанин произилази из божанског причешћа духовни живот својом великом снагом. Човек не може да замисли вишу срећу од среће учешћа у овој великој мистерији. Овде се не мисли само на најбољи живот, већ на оно што је највише. Кроз Свето Причешће ми не примамо неке дарове од Духа Светога, него васкрслог Господа, великог добротвора, храма који садржи све божанске благослове и таленте. Нема сумње да је Христос присутан у свим тајнама наше Цркве. Он је присутан у онима који у томе учествују и благосиља на различите начине, али када верника доведе до тајне божанске захвалности и да његовом телу духовну храну и крв, он преображава човека. Човек остаје глина до Причешћа, али после Причешћа више не остаје глина. Она поприма краљевски облик, постајући тело Христа Цара. Каква је већа срећа од тога?
Христос, по обећању које је дао, пребива у нама и ми у њему кроз Свето Причешће: „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаје у мени и ја у њему“ (Јн. 6, 56). А када Христос обитава у нама увек, када обитава у нашим срцима, шта нам је више потребно? Можемо ли бити лишени било каквог стварног добра? Христос је наше пребивалиште и становник. Срећни смо што имамо овакву кућу. Такође смо срећни што се Христос у нама удомаћио. Која добра нам нису на дохват руке? Која нам духовна добра недостају ако смо везани овом везом са Учитељем? Када достигнемо овај духовни сјај, можемо ли да бринемо о хероју света и његовој покварености? Какво зло, какво лукавство се може супротставити богатству духовних добара? Ако је Христос у нама, ни једно зло неће ући у наша срца импулс, јер Он жели да испуни целу кућу са собом. У нама не обитава део Христа, него цео Христос, нити неколико светлости и специфичних духовних зрака, него целокупно духовно сунце. Постајемо један дух са Христом, а кроз Христа тело, душа и силе постају духовни. Да узвишене божанске силе превладавају над ниским људским моћима. Дешава се оно што апостол Павле каже о васкрсењу: „Да се живот погази смрт“ (2. Коринћанима 5:4) или „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Галатима 2:20).
Каква велика и несхватљива тајна! Ми се сједињујемо са Христом у заједници у којој Христов ум постаје наш ум, Његова воља наша воља, Његово тело наше тело, а Његова крв наша крв. Колико се наш ум уздиже у стварности када њиме доминира ум Христов, а колико се уздиже наша воља ако се потчини Његовој благословеној вољи? Колико је наше тело очишћено као глина када се нађе у пламену Христовом! Можемо ли постићи такву везу са Христом? Апостол Павле одговара на ово јер је могао да свој ум учини Христовим умом, а своју вољу својом вољом и својим животом „ми смо ум Христов“ (1. Коринћанима 2:16), „и од Христа који говораше у мени тражи доказ“ (2. Коринћанима 13:3) „И верујем да имам Духа Божијег“ (1. Коринћанима 7:40), „и чезнем да имам Христа у свима вама“ (Филипљанима 1:). 8).
Из свега се закључује да је Апостол Павле имао Христову вољу, и он ту истину отворено објављује када пише и каже: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“. Како је велика света тајна благодарења! Она води човека ка врхунцу добрих дела и чини коначну реч за људско уздизање јер се Бог кроз ову тајну сједињује са нама у потпуно и коначно сједињење.