Након што су се бракоразводне пресуде умножавале генерацију за генерацијом, неки људи су почели да верују да су православци група за разводе и да они који пате од потешкоћа у породичном животу одлучују и добијају развод. Оно на шта треба обратити пажњу је да се неко ко има проблем не одлучује на развод кад год то сања и из било ког разлога. Долазе нам и кажу: Дошли смо да лансирамо. Тиме се заборавља да је поништавање брака у нашој цркви веома тешко јер је ова црква црква брачног јединства и верујемо да је човек везан за вечни брак. Ако је Бог рекао: „Што је Бог спојио, нико нека не раставља“, мора се мислити да разбијање породице није стављено у руке људи.
Овде желим да истакнем да ко пожури да каже да је способан за развод не разуме да смо чланови Цркве Христове, која превазилази пожуду. Жеља за разводом је жеља палог човека који није окусио благодат. За нас је породица место благодати и освећења, а верник се одазива на благодат и не очајава. Она је у стању да га подигне и помогне му да превазиђе тешкоће. Ниједна озбиљност, ма колико велика, не може нас бацити у очај. Али као полазну тачку, морамо веровати у светост брака у лику заједнице која постоји између Спаситеља и Његове Цркве.
Човек се припрема за благодат кроз зрелост, зрелост душе и личности. Нестална особа која није спремна за људско партнерство засновано на савезу није квалификована да се ожени женом. Човек-дете, који није способан да доноси слободне и одговорне одлуке, излаже свој породични живот штети. Доживотни ангажман значи предвиђање потешкоћа. Ова особа не жури да пожели брак кад год се суочи са компликованим проблемом. Човек се суочава са компликацијама кроз молитву, стрпљење, познанство са својим сапутником и прихватање његовог сапутника, док сноси мане, недостатке и грехе који се појављују на њему. Грех мужа или жене је део живота. Не постоји савршено људско биће на овој земљи. Конкретно, удате се за слабу особу и волите је упркос његовој слабости и волите је изнад његових недостатака. Завршетак је кроз стрпљење, тим пре што је онај који рађа чедан да би се одгајао и жртвовао зарад своје деце и да их не би оставио на плену развода који их мучи целог живота.
Једна од слабости коју примећујемо је да породица мужа или жене често жели да контролише породицу у настајању као да је њихов син уопште малолетан. Желе да он остане у њиховим границама, у њиховом клану и под њиховим окриљем, и праве се као васпитачи за свог ожењеног сина или судије. Често смо виђали родитеље како се убацују у нову породицу, иако је Господ рекао: „И оставиће човек оца и мајку и прилепити се уз жену своју. Неким породицама пупчана врпца није пресечена. Оне компликују ствар и јавља се интензиван сукоб између свекрве и њене снахе, као да свекрва не може да поднесе другу жену у животу свог сина. Увек желим да га ухватим чак и ако остари. Исто тако, ако свекар жели да буде доминантан, он не дозвољава свом сину да достигне природну самосталност са којом може да створи нову породицу. Ми хришћани немамо кланове на челу са дедом који шири свој утицај на своју децу и унуке. Језгро су мушкарац, његова жена и њихова деца. Осим тога, то је патолошка тиранија која елиминише природни раст у људском животу. Мужевљев отац или мајка нису ни његови заменици ни адвокати. Свекар долази код вас да објасни свој случај и не даје му да говори. Он узбуђује свог сина или узбуђује своју ћерку. Жена мора рећи свекрви: „Остави ме мужа. Он је онај за кога сам се удала. "Нисам се удала за клан."
Нема зрелости без независности, а нема независности без суочавања и превазилажења потешкоћа. Ако осећате неслагање у новој породици, помирите своје синове и њихове жене и поново их спојите. Присилите своје синове да се врате својим женама, или своје кћери да се врате својим мушкарцима. Хришћански брак је удаљавање од племена.
митрополит Ђорђе Кадер
О мом парохијском гласилу
Недеља, 19. фебруар 1995. године
