...И рече Господ: „Будите свети, јер сам ја свет“ (1. Петрова 1:16). Позив сеже до дана када је Бог створио човека и створио га на своју слику и прилику... (Постање 1:26).
То је била прва икона, а насликана је прстом Божијим... икона која није начињена људском руком, него од Бога...
Љубљени у Христу... то је био и остаће наш примарни циљ за наш живот у Христу и са Њим: да будемо слични Њему и по лику Његовом, не по телесном и душевном обличју, већ по обличју темељном у дух, у потпуном бићу.
Шта то значи у нашем свакодневном животу? Како да живимо док не дођемо до овог циља подражавања и сличности са Богом?... Која су средства и методе? Како и где?... Нарочито вама, омладини православној, у ово бурно доба, када све око вас вришти: Распни га, распни!... Искриви лик Божији. Није бог. Замутите име и не изговарајте га. Не буди глуп. Реакционари...ово је слика наших дедова и прадедова. Сада говоримо и живимо у другој ери. Имамо нову тачку гледишта... наука... компјутерска технологија... генетика, клонирање... модерна ера... слобода, слобода... брзина. Разбијамо све да бисмо изградили овоземаљско доба лишено Бога: новац, моћ, ауторитет, самопоштовање, нове концепте и изуме...
Љубљени у Христу...постоје два начина размишљања: размишљање по Богу, односно по Светом Писму; И мислећи по свету... Наш Господ је рекао: „Ви нисте од овога света“ (Јн. 15,19). Управо то нам је рекао Господ наш Исус Христос. То није било само у давна времена, пре две хиљаде година, већ касније, сада, сутра и заувек... Зашто? Зар Бог не жели да живимо тамо где нас је Он створио и желео да будемо? Или хоће да будемо у свету који је он сам створио, али да му га врати?!... Ево, ја желим да поставим питање... Зашто зло излази из Божије творевине, из Његове творевине? ...Зашто допушта грех? Са злом, са бесом, гневом и љубомором, са хировима и гнусним поступцима?... Са обожавањем злога, са обожавањем сатане и са обожавањем других негативних сила?!…
„Господе, ти си Бог љубави, смирења, саосећања, праштања, максималног давања и светлости!!... Ти си нас створио по лику своме, и дао нам своје срце. Али погрешили смо што нисмо послушали тебе и твоје заповести, пошто смо били Адам и Ева у рају љубави твоје.
{Адам и Ева су свако од нас, свако од нас носи грех у свом бићу у целини}.
Господе, дај нам да Те волимо љубављу коју си нам дао откако си нас створио.
Господе, научи нас да ти се покоравамо као што си послушао оца свога, и оваплотио си се да нас водиш на зелене пашњаке смирења, милосрђа и саосећања.
Господе, приклони срца наша од безобразлука ка прихватању.
Господе, научи нас да прихватимо, прихватимо и прихватимо све што Ти допушташ у нашем животу.”
Овај рат између анђела светлости и анђела таме кулминирао је оваплоћењем Бога Речи, друге ипостаси Свете Тројице, Господа нашег и Бога Исуса Христа... и за њега можемо наћи решење за све наши проблеми, и одговори на сва наша питања...
То је почетак и крај. Он је тај који је... свеприсутан и моћан.
„Лице твоје, Господе, тражим“ (Псалам 27:8)
„Ево, ја сам слушкиња Господња“ (Лука 1:38).
О љубљени у Христу, ова два тренутка постојања су наш живот... да Га тражимо, да тражимо Спаситеља, постајући, попут Марије, Његов роб... То је став који морамо да заузмемо, и да се поставимо у... Да будем Његов роб, Ономе који нас је створио и изабрао пре него што смо ми изабрали Њега. Морамо прићи к Њему отвореног срца, отворене душе и отворене воље, и рећи Му: „Говори, Господе, јер ћемо чути, а чути значи имати веру, радити, слушати и прихватити...
Наша икона, Марија, Богородица, понизила се да постане његова робиња... Она се понизила, она је изабрана да га носи, да му буде обитавалиште, да буде његов шатор, његов храм, свети сасуд, његов лик који одражава његово лице, и да буде његова светлост, његова реч и његова личност...
Ево, ја сам слушкиња Господња! Тако морамо започети свој однос са Христом у свим временима и генерацијама. Долазимо Богу јер желимо нешто од Њега. Све време од Њега тражимо ствари... успех, част, новац, брак, жену, децу, добар и миран однос са нашим породицама и међу нама, и са нашим свештеником... Једино што је Мајка Бог је учинио да му се она предала безусловно, потпуно и смерно, да би он могао да одлучи о томе и за њу, и за њено постојање, живот и спасење.
Ово потпуно давање себе је увод у Божју љубав...
„Волим те, Господе, и предајем се теби... од мене твојој личности.”
Бити роб Божији значи бити у потпуном прихватању Његове воље и Његових заповести... прихватити, покоравати Му се не споља и површно, већ духом, срцем и бићем. Да постанем као он. То значи, љубљени, да нудимо себе, своја срца и умове, као место Његовог обитавања, као Маријину утробу.
Прво проклетство које је Адам навукао на себе била је непослушност... Зашто? Зато што је себе учинио богом паралелним са Богом, и учинио своје знање супериорнијим од Божијег знања... Али оно што се од нас тражи, у стварности, јесте да прихватимо све методе које Бог користи да нас поново изгради по свом лику који смо искривили када смо ми смо Га били непослушни током пада. Ако не радимо на томе да се испразнимо од греха и старог, непослушног човека у себи, то јест од сопствене воље и свог права на божанство, онда се Бог, из своје љубави, неће бавити нама целог живота, и неће нас довести до Њега да нас исцели, ми ћемо наставити да се суочавамо са искушењима и невољама, све док не видимо наш грех и не напустимо га, и не прихватимо Божји лек за нашу болест, док не будемо исцељени и посвећени. , па да постанемо слични Њему, као Он.
Сва питања која сам ти поставио биле су црне мрље које су искривиле прву слику и прву икону коју је приказала Створитељева рука. Односно, људско биће. Зашто и када је почело ово извртање прве иконе?! Када је човек посумњао у Реч Божију.. када је пао у непослушност. Када престанемо да одговарамо на љубав Божију. Овде мислим на људе који су претходно изабрали Христа за Господа и Бога. Из тога црпе своју енергију за живот, постојање и континуитет.
Овде опет имамо два избора...први је да познајемо Бога и да говоримо о Њему. Окупити се око њега као извора знања, рада и евангелизације и ставити га у оквире за размишљање и формулисање речи. Учинити то својеврсним поводом, професијом и начином живота, у којем може постати црквена институција са црквеним слоганима, сабором и светским црквеним сабрањем...
Друга опција је живот у њему, од њега и са њим, који води на крст и смрт пре васкрсења... живот у духу у човековом давању себе, своје крви и зноја Богу, једноме. који нам је од почетка дат и у нечему за наше спасење и живот вечни.
Љубљени у Христу...ми смо народ Божији. Ми смо црква. Црква светаца, а не црква теорија, речи и говора институција... и трговине речима.
Пут који је пред нама, сада, уи око овог састанка, је тежак... Многи од вас почињу да постављају питања и осећају забринутост. Не очајавај...
Поента је, причати о томе или живети.
Зар не можемо обоје?! То могу само светитељи, који се потпуно, свакодневно предају у животу по заповестима, у сваком смислу те речи... Његове заповести су водиле и воде ка стицању Духа Светога... Његовог Светог Духа. Говор о Богу, у нашем наслеђу, суштински је повезан са виђењем Бога.
У ком духу се данас сусрећемо? У ком духу желите да ваш живот буде и да се настави?
Ви сте апостоли трећег миленијума после Христа, и могу рећи, са оцима; Пошто смо у осмом миленијуму, а то за њих значи, крај векова, можда смо сада у последњим данима... Да ли примате Његову реч, Његову радосну вест и Његове заповести, и да ли сте испуњени Његова љубав, бол, и спремност да завапи у лице Ироду, основним истинама Господа твога?! Или сте разводнили своју веру, своја прогона, своје заточење и крст, и претворили их у науке и речи?!…
Верујте ми; Једна је вера, један крст и један пут у животу: светог Јована Крститеља. Други пут у животу је пут Септуагинте, Синхедрина.
Хтели или не, човек је после пада морао да пређе подвижнички пут – да, подвижништво, по дубини, јесте за свакога – да би човек стигао до спасења, и да би постао носилац Духа Светога, постао икона Богочовека Господа нашег Исуса Христа.
Живи свој живот по заповестима:
Ово је мудрост коју морамо тражити. Ово је знање које морамо научити. Ово је живот који морамо да зарадимо. Дан по дан, сат по сат, тренутак по тренутак... Да, живот у Христу мора постати наш стил живота... Много – о, толико комбинација! Хришћанске богомољачке групе, па чак и православне групе, које се окупљају у име Христово, да би задовољиле потребу, жеђ за хришћанским начином живота, завршавају се апсолутним замрзавањем Христа, унутар институционалног и доктринарног оквира?!…
Нисмо ту да било кога критикујемо, већ смо ту да се вратимо себи, да испитамо своја срца и своје чежње, у вези са оним што се зове православље, а како ви себе називате, православни омладински покрети, у покушају да потврдимо и активирај своју веру.
Самоспознаја је први корак, да дубоко у себи знамо да смо грешници – умом, телом, срцем, духом, мишљу и делом... Веома је важно да свој живот у Христу започнемо са вапајем. Светог Јована Крститеља: „Покајте се“ (Матеј 3:2).
Можете рећи: „Ми радимо и живимо по Његовој речи?“
Али питам се: да ли су те овај рад и овај живот довели до понизности?... до праштања?... до више љубави и себедарја? Да ли сте спремни да одустанете од својих позиција и својих идеја, ради других, а првенствено Христа ради? Да ли сте спремни да послушате? Зато што се понизите? Да ли сте спремни да се одрекнете света и свих његових богатстава и славе? Да ли сте спремни да се потпуно придржавате Његове речи, и да се испразните као што се Он сам испразнио својом вољом и постао роб?
„Ја сам грешник“… Ако приметите ово стање палости у себи, пожелећете да се покајете и вратите нашем Господу… кроз молитву и исповест… кроз духовно вођство.
Наша Црква је Црква Отаца (и Мајка), Црква пустињака и светих који су се трудили да живе целовито, свим својим срцем, по Речи Божијој, неокаљани љубављу овога света... Да, тј. истина!; Не можете волети два бога, обожавати или чак припадати два света: свету Божијем и свету палог човека.
Љубљени у Христу... ако вас окупљање православне омладине не наведе да проглашавате име Исусово у свету који га одбацује, и да прихватите неку врсту моралног сведочења за њега, ако не и материјалног, на срамни живот , како је живео; На крст како је био распет; На смирење као што се понизио, и на самоодрицање, и постаћеш оруђе у рукама новог савета седамдесетих који гаси огањ Духа Светога и претвара га у облике, речи, састанке и празне скупове.
Познавати Христа значи живети његов живот...
молитва:
Једно последње питање. Да ли се ваш свакодневни живот врти око Христа? Односно, да ли своју свакодневицу, свој дан, започињете молитвом? Читањем поруке и Јеванђеља дана? Молећи неколико бројаница? Са сеџдама? Викавши му: „Господе, води ме у овај дан који ти приносим?“ Молитвом из срца које свом снагом својом, бићем својим и својом вољом воли свог Бога?!...Тражиш ли помоћ од светитеља дана?
Његово име носиш у души по цео дан и ноћ? „О Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“… „Помилуј нас“ и „Помилуј сав свет свој?“ Где год да кренете.
Да ли своје свакодневне послове обављате у духу Јеванђеља и заповести Христових, а то су смирење, трпљење, љубав и самопражњење?
Да ли носите „Исусову молитву“ – која се назива и „Молитва срца“. У вашим срцима по цео дан и ноћ?…
Кажете ли у својим душама и мислима: Могу ли, у ствари, да урадим то и то од онога што радим, и да кажем сада, да ли је то Богу мило? Тај и тај поступак, па и мисао, могу ли то да изјавим пред Богом?!... Или, више од тога, могу ли тако да поступам, мислим, говорим?! Јер је наш Господ са нама у Духу Светоме, све време?!…
Како дан завршава и долази ноћ, зар падамо у ноћ надмености и њен мрак, и у самољубље?! Да ли се понашамо једни према другима онако како бисмо волели да се понашамо према нама?! Да ли смо били искушани чежњом Духа, и да ли ходимо под вођством Духа Светога? У „Љубав, радост, мир, стрпљивост, доброта, доброта, нежност и чедност?...“
Да бисмо достигли ове лепоте духа, морамо, најпре, да одбацимо телесне жеље и своје самозадубљење, о чему је говорио апостол Павле у свом писму Галатима. То су: „Блуд, нечистоћа, раскалашност, идолопоклонство, враџбине, непријатељство, свађа, љубомора, гнев, фракције, раздори, јереси, завист, убиство, пијанство, весеље и слично“ (Галатима 19:19-26).
Шта је са твојим духовним студијама?... Колико времена проводиш са светитељима који су ти утрли пут ка спасењу и потпуном сједињењу са Христом?!... Колико нас свакодневно чита житије светитеља и светитеља?! коме Црква враћа? Да ли су ти светитељи постали наши заштитници и заступници пред престолом Божијим? Да ли их узимамо као пример за следење? Да ли су они живи у нашој савести или су постали две стотине у архиви? Такође, пуштамо ли Богородицу да уђе са нама у врт наше душе, да нас научи најважнијој и највећој лекцији, а то је „самоодрицање“?
„Ево, ја сам слушкиња Господња, нека ми буде по твојој речи“ (Лука 1:38).
Ја, драги моји, највећа је препрека пред Створитељем, Сликаром. У свима нама. Приликом цртања иконе, сликар, према православном предању, у светитељима црта „црте” Христа и црте Госпе, Богородице. У човековом подобију Богу. Али шта омета ову сличност?! То је пала душа; Људски „его” и наша индивидуалност, за разлику од „љубави” на икони Свете Тројице.
У овом сусрету љубави, свака личност Свете Тројице се креће ка другој ипостаси и усмерава пажњу на њу... Нико од „три лица“ се не окреће и не скреће пажњу на себе. Сваки се испразни у другог, и тако се сваки испуни другим, испразнивши себе, али одржавајући своју ипостас. У овој тројственој љубави, свака особа живи према „оној“ љубави која је једно од својстава Бога... потпуно давање; Потпуна смрт у и за другог; потпуно пражњење; Потпуно стварање и поновно стварање свега постојања, љубави у њеној суштини, у љубави „Бог је љубав“... (1. Јованова 4:16).
Божја љубав је потпуно давање и потпуни загрљај, до умирања за другога, за његово спасење. Док индивидуализам, који је плод нашег греха у наше време; То је гроб, где људска душа доживљава смрт и пакао у љубомори, у ропству другог да га преправи по нашем лику, по палом лику који смо узели, и такозвана болест и рак нашег времена: очај. .
сертификат:
Љубљени у Христу, бити православан значи бити мученик... Нећу да ширим ову тачку... али се питам: Ко у наше дане прихвата дубину, једноставност и озбиљност скривеног огња Духа Светога? у духу, речима и делима правог хришћанина?
Бити прави православац значи бити против хришћанства, које је искривљено у већини својих преовлађујућих трендова око нас...
Бити прави православац значи бити ратник против пале људске природе у себи, сваког минута свог дана и ноћи. Да отргнете свој дух, душу и тело од особина „старог” човека, да поцепате одећу коју смо носили у греху и да шијете, дан за даном, нове, славне беле хаљине „новог” човека, нови Адам, који је Исус Христос, наш Господ, Бог и Створитељ, оно што чекамо, чезнемо и покоравамо се у љубави, у Његовој љубави, јесте љубав небеске природе, а не у пракси људских жеља званих. љубав, од љубави Искривило је људско биће.
Пражњење од себе је први корак ка стицању Божје љубави. Тада долази Бог и испуњава нас својим присуством. Дакле, живот укључује процес пражњења нас самих, а затим испуњавања себе Њиме, све док не постанемо слични Њему, док цртамо слику у нашим душама и срцима сваког дана нашег живота.
Док радимо на борби против нашег „старог“ човечанства, Господ шаље Свога Светога Духа да нас поучи, уз подршку Своје Мајке, Госпе Богородице, свих Његових светих, и очева и мајки у Његовој Цркви. Како да му постанемо икона, сликана и пресликана његовом руком, Амин.
Икона као личност Икона као дете Божије
Мајка Марија (Захеј)
Цитирано из часописа Ортходок Херитаге Магазине
