Посланица Јеврејима каже да је Исус Христ „свештеник заувек по реду Мелхиседековом“ (5:6). Што се тиче Мелхиседека, он је свештеник Бога Свевишњег који је благословио Аврама, а овај му је дао десетину од свега (1. Мојс. 14,18). Оно што је вредно пажње јесте да Мелхиседеково свештенство временом претходи левитском свештенству које је Бог одредио за Мојсија. Његов принос састојао се од хлеба и вина, који се односио на Христову последњу вечеру са својим ученицима, а потом и на Божанску мису.
Бог је заповедио Мојсију да поставља свештенике искључиво из породице Левијеве: „И доведите к себи Арона, брата твог, и синове његове с њим из редова синова Израиљевих, да ми служе као свештеници“ (Излазак 28:1). Затим је замолио Мојсија да их помаже: „И помажи Арона и његове синове, и посвети их, да ми служе као свештеници“ (Излазак 30:30). Књиге Изласка, Левитског законика, Бројева и Поновљених закона детаљно су детаљно описане дужности свештеника, укључујући приношење жртава, молитве прошње за покајање и мир, итд., као и прослављање празника и времена за њихово поштовање. .. Након што је Соломон саградио јерусалимски храм на основу Божије заповести, овај храм је постао једино место одређено за богослужење и тако заменио Скинију Ковчега завета.
Сви ови концепти су се променили након доласка Христа са његовим оваплоћењем, пошто је тело Христово постало храм (Јн. 2, 13-22), односно место где је приношена жртва, дакле, црква је тело Христово. , односно једино место на коме Христос дели принос. Као што су људи постали храм Бога живога, „и ви се као живо камење сазидате дом духовни и свештено свештенство, да принесете духовне жртве угодне Богу кроз Исуса Христа“ (1. Петрова 2:5). ).
Христос није само храм Божији, већ је Он оваплоћени Бог који је принео Себе на жртву да спасе свет, био је велики свештеник и савршена жртва у исто време. Христос је принео себе на крсту као жртву угодну Богу, устао из мртвих и узнео се на небеса. После тога више није било никаквог свештенства осим Његовог свештенства, нити друге жртве осим Њега. Ове речи су јасне у Посланици Јеврејима, која се даље односи на Христово свештенство, њен писац каже: „Не крвљу јараца и телади, него својом крвљу једном уђе у светиње“ (9. :12). Он такође каже: „Али Христос се појавио једном на крају векова.“ Да уклони грех жртвом самога себе“ (9:26). Жртва је на крсту принесена једном за свагда, и њоме је дошло спасење свету. Зато писац истог писма каже: „Ми смо посвећени приношењем тела Исуса Христа једном заувек“ ( 10:10). Нема потребе да се Христ представља много пута, јер „као што је људима једном било суђено да умру, тако је и Христос једном принет да понесе грехе многих“ (9,27-28).
Ако је Христос једини свештеник и једина жртва, онда је цела Црква Христова заједница царског свештенства: „А ви сте род изабрани, свештенство царско, народ свети и народ стечени, да објавите Узвишености Онога који вас позва из таме у своју чудесну светлост“ (1. Петрова 2:9). Ово опште царско свештенство сваки верник стиче на дан свог другог рођења, мислимо на крштење, којим крштени постаје члан цркве и учествује у свим њеним богослужењима, а самим тим и врши свештенство. Што се тиче свештеника (свештеника), они су постављени да доврше црквене функције које је преузело свештенство Христово за изградњу његовог тела. Прва од ових функција је служење сакрамента захвалности (божанска миса), кроз коју примаоци постају тело Христово. Обављање свих мистерија и богослужења, вођење молитви и праћење верника у бризи и вођењу такође спадају у оквире дужности.
У долазећем Царству небеском, Христос – Јагње – цароваће заувек.Онај који „био мртав и оживео“ (Откривење 2,8) цароваће над свим створењима: „И свако створење на небу и на земљи и под земљом и у мору, и све што је у њима, чуо сам га како говори: Ономе који седи на престолу и Јагњету хвала и част и слава и власт у векове векова“ (Откривење 5,13). Сву ову славу Исус је узео јер је био Јагње које је заклано да откупи својом крвљу „људе из сваког племена и језика и народа и нације“ (Откривење 5:9). Слика жртвеног јагњета је метафора из Старог завета која се односи на Христа „као јагње на клање, и као јагње пред стригачима које ћуташе и уста своја не отвараше“ (Исаија 53:7) и такође се заснива на симболу Пасхалног Јагњета (Излазак 12:3-6). То значи да је Исус Јагње умро и узео на себе грех људи да их искупи, и он је сам био тај који је принео ову жртву и ту лежи његова основна свештеничка улога.
Храм, свештенство и жртве Старог Завета довршени су у Господу Христу, и Он је исти храм, свештеник и жртвено Јагње које царује на небесима, и Он је тај који нас је „учинио царство и свештеници Богу, Оцу његовом“ (Откривење 1:6). Ако је главна улога свештеника била приношење жртава, онда је Христос као свештеник принео себе на жртву за спасење света. Своје краљевско свештенство изводимо из његовог свештенства. Хајде да то вежбамо.
Мој парохијски гласник
Недеља 18.10.1998
број 42
