Јеховини сведоци кажу да је наша једина референца Библија, а одбацују црквено тумачење ове књиге и одбацују свете саборе који су разјаснили веру и тврде да су „свештеници који себе називају хришћанима они који су предавали вери. " Истина је да је Учитељ својим ученицима давао усмену поуку, али их није записао, и да је Црква постојала пре појаве Новог Завета. Прва три јеванђеља написана су између 55. или 60. године, што значи да су први хришћани живели око тридесет година и нису имали књигу. Јеванђеље по Јовану је објављено крајем првог века, што значи да га нису читали они који су живели 60 година после Васкрсења Спасовог.

Када Павле каже: „Ја сам вас родио кроз Јеванђеље“ (1. Коринћанима 4:15), он мисли на усмено учење јер књига Јеванђеља у то време није била написана. Када каже у својој посланици Галатима 1:11: „Јеванђеље које сам проповедао није после човека“, мислио је на јеванђеље које је дао, а не на писану књигу. Јеванђеља су створена само да потврде учење које су дали апостоли. Исто тако, када је Петар стајао после Педесетнице и говорио народу, „они који су примили његове речи су се крстили“ (Дела 1:41). Живели су од речи. Ови људи „одани учењу апостола“ (Дела апостолска 1:42), који су га примили проповедањем.

Стога су Јеховини сведоци погрешили када су рекли да Библија није лингвистички дата групи апостола. Они су добили усмене инструкције Тимотеју, Титу и другима. То је оно што називамо традицијом, односно доктрином коју су претходници пренели наследницима. У том смислу, Павле је рекао свом ученику: „Тимотеју, чувај оно што ти је поверено“ (1. Тимотеју 6:20).

Солуњанима Павле каже: „Чувајте предања која сте примили од нас, усмено или писмено“ (1. Солуњанима 2:14). У свом првом писму Коринћанима 3:15, он пише: „Предао сам вам изнад свега оно што сам и примио, а то је да је Христос умро за наше грехе. Павлово сазнање о Спаситељевој смрти и васкрсењу потиче од апостола који су дошли пре њега. Исто тако, прва ствар коју су хришћани знали о Тајној вечери није дошла до нас из јеванђељског описа, већ из Павловог првог писма Коринћанима, које заузврат бележи једно усмено учење које је Апостолу стигло од првих сведока. и било је изражено овако: „Примио сам од Господа оно што сам вам предао. То је да је Господ Исус, оне ноћи у којој је био предан, узео хлеб и захвалио“ (1. Коринћанима 11:23 и 24). Значење је да сам примио традицију која је једнака завету Господњем.

Предање је апостолско предање, односно оно што су Дванаесторица примили од Самог Господа и нама редом предали. Ми им се покоравамо јер су они послушали Њега који је рекао: „Ко вас слуша, мене слуша. И ко се од вас окрене, од мене ће се одвратити, и ко се од мене одврати, одвратиће се од онога који ме посла“ (Лк. 10:21). Апостол је имао „Христов ум“ (1. Коринћанима 2:16), а апостоли су били у праву јер их је подржао Дух Свети: „Он ће вас научити свему и подсетити вас на све што сам вам рекао“ ( Јован 14:26). Дух Свети, то је лозинка. Он је тај који чини цркву оданом Христу и чувар речи апостолских. Она је та која има мудрост Божију, а кроз Цркву су се анђели научили мудрости Божијој (Еф. 3,10).

Рана црква је верско окружење из којег је настао Нови завет. Прва генерација су били очевици, а међу њима је и Лука тражио вести о њему да напише своје Јеванђеље, али он није био један од Дванаесторице. Нека од његових Јеванђеља потичу из друге руке. Када је апостол Павле пренео извештај о Тајној вечери, као што смо горе споменули, он је испричао текст од Господа који је био пренет на мису за време владавине његових претходника међу апостолима. Исто тако, крштење у име Оца, Сина и Светога Духа, које Матеј помиње у 28:19, одвијало се у цркви пре него што је пренета било која од речи Господњих из његових уста у систем у цркви, а ова фраза је остала у крштењу. Пренето наслеђе депоновано је у књизи.

То не значи да је у Новом завету све речено на потпуно јасан начин. Крштење три погружења није изричито помињано, али су се тако понашали од почетка. Знак крста није поменут у тексту у Библији, али су се тако понашали и изражавали веру у моћ распетог. Оно што су нам стари свуда имали по правилу. Од почетка смо примили апостолско наслеђе које не можемо занемарити стари су га преносили руком, а оно што су записивали и називали Јеванђељем, сматрали су правилом вере, а оно што су сачували у суштини богослужења и богослужења. суштину црквеног уређења, сматрали су и правилом. Ако погледамо три положаја у свештенству: положаје ђакона, свештеника и епископа. Присутне су титуле: ђакон, пастир (свештеник), епископ, а међу нама међу ученицима апостолским, као што је Тимотеј, су и они који надгледају више од једне цркве у Малој Азији. Тада се одговорност епископа јасно појављује у писмима светог Игњатија Антиохијског, који је страдао 117. године. Одакле Игњатију рано овај посао? Није ли он био један од његових предака који је познавао апостоле у Антиохији и познавао Јована Миљеног у оближњој области у данашњој Турској? Није могуће направити разлику између новозаветних књига и првих пракси.

Хришћани су се прво молили, а затим писали. Оно што су имали у молитви нису измислили. Суштина њиховог обожавања дошла им је од предака. Када свети Јустин, чувени философ средином другог века, описује начин мисе пре његовог обраћења, то значи да сеже до претходних генерација везаних за апостоле. Није ли миса у суштини апостолско наслеђе?

Имамо једно наслеђе које је у почетку било записано или практиковано, али није записано у почетку јер се оно што се практиковало зна и не треба увек да се записује. О томе смо касније писали јер су јеретици то порицали. Важно је да је Дух Свети говорио на разне начине и бирао писани и неписани начин.

У цркви не престаје кретање једног Духа Светога из којег је настала књига и системи црквеног живота. Свети Дух ствара сведоке за Себе у свако време. Светост са којом су живели и здраво учење које су предавали сведоче о Књизи и Књига сведочи о њима. То је њихов темељ и они то јасно наводе. Цело дрво које расте било је у семену, а семе предсказује појаву дрвета.

Тако су дошли свети сабори да разјасне Свето писмо силом божанског духа. Дух је враћао наше очеве Јеванђељу, и они су сами окусили да су дахови Духа у Новом завету били њихови ако су говорили. У том смислу, апостоли су рекли на сабору у Јерусалиму: „Угодило се Духу Светом и нама“ (Дела 15:28). У комплексу они и Дух раде заједно. Тако на Првом Никејском сабору, који је донео Устав вере, у коме изјављујемо своје веровање у Тројицу. Оцима који су се сабрали у Никеји 325. године да држе веру православну, говорио је онај једини Дух Свети који је говорио у Јеванђељу.

Православна вера није ништа друго до Јеванђеље разјашњено и откривено у дубини нараштаја за поколењем на језику људи тог века.

Недеља, 16. фебруар 1992, број 7