Под Божјим непријатељима мислим на „Јеховине сведоке“. То је зато што се боре са стадом Његовог Јединородног Сина, док упадају у домове верника – посебно оних који су неискусни и слаби душе – и нарушавају њихову светост, и дозвољавају себи да иду около искривљујући право веровање, и да говоре шта им се допада о стварима о Тројици, о божанству Учитеља и о поштовању Богородице, о заступништву светих и о светом васкрсењу...

Неки људи их примају – нажалост – под изговором љубазности и доброг гостопримства, или жеље да слушају реч Божију... И то је зачуђујуће, јер не налазимо у свету никога ко прими у свој дом или сараднике. са неким за кога се зна да је девијант, или ко вређа своју жену и децу, па шта је са оним који... Бог проклиње нашег Бога, своје свете, и наша веровања жеља да Га чује. Истина је да Јеховини сведоци носе Библију када путују унаоколо и тврде да њихова учења потичу из ње, међутим, постоји разлика између лопова и полицајца, јер свако има своју сврху у ношења оружја. а то је зато што је прва брига да опљачка људе и да их убије, док полицајац брани слабе и беспомоћне од таквих лопова. Не мора, дакле, свако ко носи Свету Књигу са собом носити исправно схватање, и из тог разлога морамо испитати сваког посетиоца кога не познајемо и његову жељу, да не напуштамо своје домове, или прихватамо тог некога кога чинимо. не уздајте се да долазите од Бога да нам говорите о тајнама Божијим, односно не њему. Члан једне, свете, саборне и апостолске Цркве Божије, само прави члан упућен у реч спасења зна како треба. утоли жедне душе слатком водом живота.

Нема сумње да је вера залог од Бога, и та поштеност мишљења не би дошла до нас да нису страдали многи који су волели Господа Исуса и били одани вери православној. Дакле, свако занемаривање материје вере и њених израза је непоштовање самога Бога, и гажење крви мученика и светаца који су дали своје животе у одбрани праве вере да би се Бог прославио и да бисмо живели. , а самим тим и непознавање поверења које нам је указано, које захтева да свако од нас носи праву, чисту веру својој деци и онима који долазе после њега.

Сви знамо да су ови иноватори преузели лекцију као професију, и свакодневно је користе по неколико сати на специјализованим састанцима и на себи, да би постигли свој циљ и растргали стадо Христово. Зато, пре свега, из мудрости треба да избегавамо да се с њима бавимо и да се спријатељимо са њима – као што нема пријатељства између вука и јагњета – и да улазимо у расправе и расправе са њима од којих нема никакве користи, посебно пред слабим људима чија савест може бити повређена и они се могу спотакнути.

Видимо да је аргумент неких ентузијаста који у своје домове примају сведоке неверице да желе да их одврате од својих заблуда. Нема сумње да је овај разлог – ако му није циљ утврђивање душе и њене способности – свети разлог. Међутим, интелигентна и скромна особа не би се такмичила у спорту, на пример, са спортистом без претходне специјализације или обуке, а свака специјализација захтева искусног тренера и дуге обуке. Желети да некога побијете погрешно је став који вас тера да прво будете упознати са речју живота, и да унапред схватите да ваш противник прихвата да је његов став, у који жели да вас увери, отворен за дискусију и промене, и то уопште није могуће за оне које смо назвали непријатељима Божијим. Како можете преварити некога ко у потпуности схвата да је његов посао да вас доведе на своју страну? Зар нисте знали да сваки минут који проведе са вама плаћају његови запослени? Сви знамо да су Јевреји ти који то користе и да раде на остварењу свог пројекта где год кроче, а то се не поништава занемаривањем или порицањем неких чланова Јеховиних сведока.

Апостол Павле нас је упозорио да избегавамо: „безумне расправе... и спорове о закону“, јер су „неисплативи и ташти“, и да се окренемо од „човека јереси“ након што га опомиње „изнова и изнова“, знајући да је „који је такав постао погрдан и у греху је, осуђујући себе на себе“ (Титу 3:9-11). Ова изрека нас, у истом контексту, обавезује да будемо чврсти према овим иноваторима и њима сличнима, да не улазимо у расправе са њима, већ их као грешнике упозоравамо и одвајамо се од њих. Можда Павлове речи сугеришу – а он се посебно тиче Тита, који је одговоран за Цркву на Криту – да не смемо занемарити контактирање свештеника како бисмо спречили да ови „вукови отимачи“ нападну наше парохијане, јер их има у парохијама – или архиепископских домова – који умеју да са разумевањем и начелима опомињу. Оно што заиста морамо схватити је да смо сви одговорни једни за друге, посебно за слабе и ниже међу нашим поданицима, да их заштитимо од напада покварених непријатеља који „не штеде стадо“. , останите будни, мобилизирајте се и учите више, да не би брат упао у њихове замке и да ћемо имати сјајан суд.

Домови верника су продужетак цркве, њена мисао и њен морал, дакле, она је светлост за оне који мрзе мрак овога века, ослонац и помоћ, и огањ који спаљује оне који служе. циљеви злога.

Недеља, 30. новембар 1997, број 48