Да ли смо ми прави хришћани? Зар немамо дубок осећај да смо купљени од Господа? Ако је одговор да, онда нећемо волети себе себично. Сва наша љубав и наша воља биће са Спаситељем, јер ако нашу вољу не привлачи Христос, каква је онда корист од крсташке жртве која је принесена за нашег купца? Када само волимо Христа, могуће је да се наше душе ослободе сваке туге, јер нећемо чинити ништа што је у супротности са вољом Божијом. Радост коју окусимо биће велика, натприродна радост, божанска, неизрецива и неописива. Ко је роб греха и роб човечанства биће тужан, али слуга Христов неће, него ће се радовати потпуном радошћу. Роб људи прати свог купца са болом, муком и тугом, јер је онај ко купује грешан, захтеван и осуђен злочинац. Што се тиче слуге Христовог, он се ослобађа туге. Како не би? Он је онај иза извора радости и среће.
Људи који су куповали робове плаћали су за њих новац, не да би им чинили добро, већ да би профитирали од њиховог рада, труда и невоља. Робови су то знали. Знали су да су радна машина чија је једина сврха да ради како би они који су их купили могли удобно да живе. Било је природно да роб буде у стању туге и туге у време када се њихов господар радовао и уживао. Што се тиче нас хришћана, као слугу Христових, ствар је обрнута. Господар је учинио све за нас и за нашу срећу и смрт. Он је дао своју драгоцену крв у замену, не да би могао да ужива у нашим трудовима, већ да би нас учинио сарадницима и доприносима његовим добрим делима. Спаситељу ништа не нудимо. Господар је за нас велика, вечна и непроцењива добит.
Ми који смо спасени од оних који су нас купили, и који смо ослобођени од ропства греха и постали слуге Христове, треба да аплаудирамо са радошћу и радошћу јер су сиромаштво заменили за нетрулежно богатство, ропство за вечно царство и дрскост и нискости за венац славе који не вене.
Роб људи по закону је био роб који није имао слободу и тежину. Био је у ропском стању целог живота осим ако његов господар није пристао да га одвеже. Што се тиче слугу Христових, они уживају своју пуну истинску слободу и постају наследници Христови ако прихвате да доживотно носе његов јарам купио нас да Спаситељ свакога ко постане удеоник његове радости назива добрим слугом: „Слуго добри и верни, уђи у Господа свога обрадован“ (Матеј: 25-21) јер си остао веран и веран слуга и ниси раздерао инструмент којим сам те купио. Уживајте сада у радости Господа и Спаситеља вашег.
Спаситељ није хтео да се диви себи, него се за нас, слуге Своје, родио, живео и умро. Када се вазнео на небо и сео на престо са десне стране Оца, сео је за нас људе. Он је вечни Утешитељ и наш посредник код Оца. Ако имамо оваквог мајстора, наша љубав треба да буде усмерена према њему, а не према сопственој души. Јован Крститељ је пример ове љубави. Није био тужан када се Господ јавио и слава Његова избледела. Радовао се и проповедао Спаситеља народу који га није познавао. Он је осетио истинску радост када је видео како се све више смањивао, а Господ је био поседнут горућом, горућом чежњом да упозна Господа него гомили. Хтео је да скрене пажњу на себе, као што се невестина пажња скреће на њено обрезање. Јован је био одушевљен што је чуо глас обрезања, и та жеља је представљала његову велику радост и духовно уживање.
Апостол Павле је тражио Христа и ствари Христове. Због њега се заборављао и све је тако подносио. Желео је да се одвоји од Христа због своје велике љубави према њему. Желео је да буде раздвојен заувек ради својих сународника Израелаца и њиховог спасења и тако би Христос био још прослављенији. Желео је овај губитак ради самог Христа, кога је волео. Његова воља је била у савршеном складу са вољом Господњом. Зато је увек био срећан и никад тужан. Када је писао да стење и мучи се због Израиљаца који су били далеко од Христа, бол је био такве врсте да му није одузео радост из срца, радост која је проистекла из његове љубави према Христу. Његов бол је био пун радости јер је био плод љубави и самопоноса. Овај бол није унео ништа у његово срце, ни горчину, ни суровост, ни малодушност. Из његове проповеди хришћанима се чини да је био у стању непрестане радости: „Увек се радујте у Господу, и опет кажем: радујте се“ (Филипљанима 4:4). Ту радост је показао на делу. Докажи то пре било кога другог. Желео је да сви увек имају радост.