” ..وصُلِبَ عَنّا عَلَى عَهْدِ بِيلاطُس اَلْبُنْطِى وتَأَلّمَ وقُبِرَ وَقَامَ مِنْ بَيْن الأمْوَاتِ في اَلْيَوْمِ اَلثَالِثِ كَمَا هُوَّ في اَلْكُتُبِ. وَصَعَدَ إِِلَى اَلسَمَوَاتِ وَجَلَسَ عَنْ يَمِينِ اَلآبِ. وَأَيْضاً يَأْتِى في مَجْدِهِ لِيَدِينَ اَلأحْيَاءَ واَلأمْوَاتِ. الذي لَيْسَ لِمُلْكِهِ إِنْقِضَاء.”

1. الصلب

إن الفداء إمتداد وتكملة لعمل التجسّد. هذا الفداء الذي بلغ بالصليب قمته يمكن أن يُنظر إليه من ثلاث وجهات نظر:

• بالصليب حطم المسيح حواجز أنانيتنا.
• بالصليب أخذ المسيح على ذاته خطيئتنا.
• بالصليب انتصر المسيح على الألم والموت بدخوله فيهما.

* بالصليب حطم المسيح حواجز أنانيتنا :

بالتجسّد أصبح الله حاضراً في الإنسان ليجدّده ويشفيه ويشركه في حياته الإلهية. ولكن بقى أن يُزال الحاجز الذي أقامته الخطيئة في صميم الإنسان بينه وبين خالقه. هذا الحاجز هو كما رأينا إنغلاق الإنسان وإنطواؤه على نفسه دون الله، هو عبادة الأنا التي حكمت على الإنسان بعزلة مميتة. كان ينبغي إذاً تحطيم هذا الحاجز لتتدفق في الإنسان حياة الله، لأن الإنسان الممتلئ من ذاته لم يعد لله مكان فيه. لذلك عندما اتخذ ابن الله طبيعة الإنسان، داوى أنانيتها بالانفتاح الكامل والعطاء الكامل اللذين حققهما في إنسانيته.

فإنه طيلة حياته علي الأرض، لم يرد أن يتمتع بالمجد الإلهي الذي كان كامنا فيه. فإنه : [ أَخْلَى نَفْسَهُ، آخِذاً صُورَةَ عَبْدٍ، صَائِراً فِي شِبْهِ اَلنَّاسِ ] [ فيليبي 2: 7 ].أخلى ذاته من التمتع بالمجد الإلهي وقبل طوعا بوضع “العبد”. فضّل العطاء على التمتع، ومع أن كل شيء كان في متناول يده، أراد أن يبذل لا أن يأخذ: [ كَمَا أَنَّ اِبْنَ الإِنْسَانِ لَمْ يَأْتِ لِيُخْدَمَ بَلْ لِيَخْدِمَ وَلِيَبْذِلَ نَفْسَهُ فِدْيَةً عَنْ كَثِيرِينَ ] [ متى 20: 28 ]. إنه : [ اَلْمَسِيحَ أَيْضاً لَمْ يُرْضِ نَفْسَهُ بَلْ كَمَا هُوَ مَكْتُوبٌ: تَعْيِيرَاتُ مُعَيِّرِيكَ وَقَعَتْ عَلَيَّ ] [ رومية 15: 3 ]. ولكن حياته كلها كانت قربانا لله الآب وللبشر الذين صار أخا لهم. فقد وُلد فقيراً في مذود البهائم وتشرّد عند إضطهاد هيرودس له، وعاش معظم حياته عاملاً مجهولاً: [ أَلَيْسَ هَذَا هُوَ اَلنَّجَّارَ اِبْنَ مَرْيَمَ ] [ مرقس 6 : 3 ]. وطاف يبشّر فيما [ لِلثَّعَالِبِ أَوْجِرَةٌ وَلِطُيُورِ السَّمَاءِ أَوْكَارٌ وَأَمَّا ابْنُ الإِنْسَانِ فَلَيْسَ لَهُ أَيْنَ يُسْنِدُ رَأْسَهُ ] [ متى 8: 20 ]. ورفض أن يصنع آية في السماء ليبهر بها البشر [ وَجَاءَ إِلَيْهِ اَلْفَرِّيسِيُّونَ وَاَلصَّدُّوقِيُّونَ لِيُجَرِّبُوهُ فَسَأَلُوهُ أَنْ يُرِيَهُمْ آيَةً مِنَ اَلسَّمَاءِ.. جِيلٌ شِرِّيرٌ فَاسِقٌ يَلْتَمِسُ آيَةً وَلاَ تُعْطَى لَهُ آيَةٌ إِلاَّ آيَةَ يُونَانَ اَلنَّبِيِّ ] [ متى 16: 1، 4 ]. ولكنه كان يصنع العجائب رأفة بالمعذبين و[ َأَحْضَرُوا إِلَيْهِ جَمِيعَ اَلسُّقَمَاءِ الْمُصَابِينَ بِأَمْرَاضٍ وَأَوْجَاعٍ مُخْتَلِفَةٍ وَالْمَجَانِينَ وَالْمَصْرُوعِينَ وَالْمَفْلُوجِينَ فَشَفَاهُمْ ] [ متى 4 : 23 ]. وقد احتمل عدم إيمان الكثيرين، حتى أقاربه الذين كانوا ينعتونه بالجنون وتلاميذه الذين لم يفهموا رسالته حق الفهم والذين تركوه كلهم وفرّوا حين تسليمه، وباعه أحدهم وأنكره آخر. وصبر على كل إهانات وشتائم وإضطهادات أعدائه الذين كانوا ينعتونه [ فَقَالَ اَلْيَهُودُ : أَلَسْنَا نَقُولُ حَسَناً إِنَّكَ سَامِرِيٌّ وَبِكَ شَيْطَانٌ؟ ] [ يوحنا 8: 48 ]. ولم يرد أن ينتقم منهم بل إنتهر يعقوب ويوحنا عندما طلبا إنزال نار من السماء لإحراق قرية رفضت أن تستقبله: [ وَحِينَ تَمَّتِ اَلأَيَّامُ لاِرْتِفَاعِهِ ثَبَّتَ وَجْهَهُ لِيَنْطَلِقَ إِلَى أُورُشَلِيمَ. وَأَرْسَلَ أَمَامَ وَجْهِهِ رُسُلاً فَذَهَبُوا وَدَخَلُوا قَرْيَةً لِلسَّامِرِيِّينَ حَتَّى يُعِدُّوا لَهُ. فَلَمْ يَقْبَلُوهُ لأَنَّ وَجْهَهُ كَانَ مُتَّجِهاً نَحْوَ أُورُشَلِيمَ. فَلَمَّا رَأَى ذَلِكَ تِلْمِيذَاهُ يَعْقُوبُ وَيُوحَنَّا قَالاَ: { يَا رَبُّ أَتُرِيدُ أَنْ نَقُولَ أَنْ تَنْزِلَ نَارٌ مِنَ اَلسَّمَاءِ فَتُفْنِيَهُمْ كَمَا فَعَلَ إِيلِيَّا أَيْضاً؟ } فَالْتَفَتَ وَاِنْتَهَرَهُمَا وَقَالَ: { لَسْتُمَا تَعْلَمَانِ مِنْ أَيِّ رُوحٍ أَنْتُمَا! لأَنَّ اِبْنَ اَلإِنْسَانِ لَمْ يَأْتِ لِيُهْلِكَ أَنْفُسَ اَلنَّاسِ بَلْ لِيُخَلِّصَ }. فَمَضَوْا إِلَى قَرْيَةٍ أُخْرَى ] [ لوقا 9: 51 – 59 ]. وزجر بطرس عندما أراد أن يدافع عنه بالسيف: [ رُدَّ سَيْفَكَ إِلَى مَكَانِهِ. لأَنَّ كُلَّ اَلَّذِينَ يَأْخُذُونَ اَلسَّيْفَ بِالسَّيْفِ يَهْلِكُونَ ] [ متى 26: 52 ]. وصلّى من أجل قاتليه: [ يَاأَبَتَاهُ اِغْفِرْ لَهُمْ لأَنَّهُمْ لاَ يَعْلَمُونَ مَاذَا يَفْعَلُونَ ] [ لوقا 23: 34 ]. وأراد، وهو المعلّم والسيّد، أن يكون وسط تلاميذه كالخادم: [ لأَنْ مَنْ هُوَ أَكْبَرُ؟ أَلَّذِي يَتَّكِئُ أَمِ اَلَّذِي يَخْدِمُ؟ أَلَيْسَ اَلَّذِي يَتَّكِئُ؟ وَلَكِنِّي أَنَا بَيْنَكُمْ كَالَّذِي يَخْدِمُ ] [ لوقا 22: 27 ]. وأن يغسل أرجلهم: [ قَامَ عَنِ الْعَشَاءِ وَخَلَعَ ثِيَابَهُ وَأَخَذَ مِنْشَفَةً وَاتَّزَرَ بِهَا ثُمَّ صَبَّ مَاءً فِي مِغْسَلٍ وَاِبْتَدَأَ يَغْسِلُ أَرْجُلَ التّلاَمِيذِ وَيَمْسَحُهَا بِالْمِنْشَفَةِ اَلَّتِي كَانَ مُتَّزِراً بِهَا ] [ يوحنا 13: 4، 5 ].

هذا العطاء الذي به أراد المسيح أن يستأصل أنانيتنا، بلغ ذروته في الصليب. كان في وسع المسيح أن لا يموت بالنظر لللاهوت الكامن فيه. ولكنه ذهب في تخليه عن ” الأنا” إلى أقصى الحدود، باذلاً ذاته للموت. وهكذا قدّم حياته على الصليب قربان محبة للآب، وتعبيراً عن تخلّيه التام عن مشيئته الذاتية، كما قال بنفسه في بستان جسيمانى: [ يَا أَبَتَاهُ إِنْ أَمْكَنَ فَلْتَعْبُرْ عَنِّي هَذِهِ اَلْكَأْسُ وَلَكِنْ لَيْسَ كَمَا أُرِيدُ أَنَا بَلْ كَمَا تُرِيدُ أَنْتَ.. يَا أَبَتَاهُ إِنْ لَمْ يُمْكِنْ أَنْ تَعْبُرَ عَنِّي هَذِهِ اَلْكَأْسُ إِلاَّ أَنْ أَشْرَبَهَا فَلْتَكُنْ مَشِيئَتُكَ ] [ متى 26: 39، 42 ]. وكما ورد عن لسانه في الرسالة للعبرانيين، مخاطباً الآب: [ ذَبِيحَةً وَقُرْبَاناً لَمْ تُرِدْ، وَلَكِنْ هَيَّأْتَ لِي جَسَداً. بِمُحْرَقَاتٍ وَذَبَائِحَ لِلْخَطِيَّةِ لَمْ تُسَرَّ. ثُمَّ قُلْتُ: هَئَنَذَا أَجِيءُ. فِي دَرْجِ الْكِتَابِ مَكْتُوبٌ عَنِّي، لأَفْعَلَ مَشِيئَتَكَ يَا أَللهُ ] [ عبرانيين 10: 5 – 7 ].

هكذا تمرّد آدم، وأطاع المسيح. تكبّر آدم، فتواضع المسيح. اكتفي آدم بذاته، فتخلّى المسيح عن ذاته: [ وَضَعَ نَفْسَهُ وَأَطَاعَ حَتَّى اَلْمَوْتَ مَوْتَ اَلصَّلِيبِ ] [ فيليبى 2: 8 ]. وهكذا بإنسانيته المبذولة، المعطاة، أعطى البشرية الدواء الشفي لداء الأنانية الذي فصلها عن الله.

* بالصليب أخذ المسيح على ذاته خطيئتنا :

ومن وجهة نظر أخرى، نرى أن الرب يسوع المسيح، لكى ينقذنا من الخطيئة التي أصبحنا نئن تحت وطأتها، شاء أن يأخذها على نفسه، لا أن يأخذها هي بلّ أن يحتمل في ذاته نتائجها المريعة حباً بنا. إن المحب يود لو أنه يستطيع أن يأخذ على نفسه مرض المحبوب ليخلصه من وطأته. ولكن ما لا يستطيع أن يفعله الحب البشرى، استطاع أن الرب يسوع المسيح أن يتممه إذ أنه، لأجل محبته لنا، أخذ على نفسه مرضنا لينقذنا منه: [ لَكِنَّ أَحْزَانَنَا حَمَلَهَا وَأَوْجَاعَنَا تَحَمَّلَهَا0 وَنَحْنُ حَسِبْنَاهُ مُصَاباً ‏مَضْرُوباً مِنَ اَلْلَّهِ وَمَذْلُولا ] [ أشعياء 53: 4 ]. و [ لِكَيْ يَتِمَّ مَا قِيلَ بِإِشَعْيَاءَ النَّبِيِّ: هُوَ أَخَذَ أَسْقَامَنَا وَحَمَلَ أَمْرَاضَنَا ] [ متى 8: 17 ].

فإنه وهو البريء من كل خطيئة، أخذ على نفسه كل الشقاء الذي جرّته الخطيئة على الجنس البشري: [ نَبَتَ قُدَّامَهُ كَفَرْخٍ وَكَعِرْقٍ مِنْ أَرْضٍ يَابِسَةٍ لاَ صُورَةَ لَهُ وَلاَ جَمَالَ ‏فَنَنْظُرَ إِلَيْهِ وَلاَ مَنْظَرَ فَنَشْتَهِيهِ. وَهُوَ مَجْرُوحٌ لأَجْلِ مَعَاصِينَا مَسْحُوقٌ لأَجْلِ آثَامِنَا0 تَأْدِيبُ سَلاَمِنَا ‏عَلَيْهِ وَبِحُبُرِهِ شُفِينَا ] [ أشعياء 53: 2، 5 ]. وكانه متروك من الله نفسه: [ إِلَهِي إِلَهِي لِمَاذَا تَرَكْتَنِي؟ ] [ متى 27: 46 ]، حاصلاً في ظلمة وحزن مميتين: [ نَفْسِي حَزِينَةٌ جِدّاً حَتَّى اَلْمَوْتِ ] [ متى 26: 38 ].

هكذا تجسّمت في المسيح – وهو لم يعرف خطيئة – كل مأساة خطيئة البشر: [ كُلُّنَا كَغَنَمٍ ضَلَلْنَا. مِلْنَا كُلُّ وَاحِدٍ إِلَى طَرِيقِهِ وَالرَّبُّ وَضَعَ عَلَيْهِ إِثْمَ ‏جَمِيعِنَا ] [ أشعياء 53: 6 ]. وكأنه صار هو “خطيئة” على حد تعبير الرسول بولس: [ لأَنَّهُ جَعَلَ اَلَّذِي لَمْ يَعْرِفْ خَطِيَّةً، خَطِيَّةً لأَجْلِنَا ] [ 2 كورونثوس 5: 21 ].

وهكذا فإن يسوع المسيح على الصليب ظهر لله الآب مجسماً في جسده الجريح، الممزّق، المختنق، وفي نفسه المنسحقة، بشاعة كل خطيئة البشر التي أخذها على نفسه فصار شفيعا للخطأة أجمعين عندما وحد ذاته معهم: [ لِذَلِكَ أَقْسِمُ لَهُ بَيْنَ اَلأَعِزَّاءِ وَمَعَ اَلْعُظَمَاءِ يَقْسِمُ غَنِيمَةً مِنْ أَجْلِ أَنَّهُ ‏سَكَبَ لِلْمَوْتِ نَفْسَهُ وَأُحْصِيَ مَعَ أَثَمَةٍ وَهُوَ حَمَلَ خَطِيَّةَ كَثِيرِينَ ‏وَشَفَعَ فِي اَلْمُذْنِبِينَ ] [ أشعياء 53: 12 ]. ذلك أن الآب لم يعد ينظر إلى الخطأة إلا من خلال هذه الصورة، صورة ابنه الوحيد الحبيب المصلوب الذي جعل نفسه كواحد منهم. وبهذا المعنى يتابع الرسول بولس: [ لأَنَّهُ جَعَلَ اَلَّذِي لَمْ يَعْرِفْ خَطِيَّةً، خَطِيَّةً لأَجْلِنَا، لِنَصِيرَ نَحْنُ بِرَّ اَلْلَّهِ فِيهِ ] [2 كورونثوس 5: 21 ]. أى أن الله تصالح مع البشر الخطأة وغفر خطاياهم وبرّرهم وضمهم إليه من خلال شخص الابن الوحيد الحبيب الذي وحّد ذاته معهم.

هكذا كان الحمل الذي كان يُذبح في الهيكل صباحا ومساءً تكفيراً عن خطايا الشعب رمزاً وإشارة إلى المسيح الذي قال عنه يوحنا المعمدان: [ هُوَذَا حَمَلُ اللَّهِ اَلَّذِي يَرْفَعُ خَطِيَّةَ الْعَالَمِ ] [ يوحنا 1: 29 ].

* بالصليب انتصر المسيح على الألم والموت بدخوله فيهما:

وهناك أخيراً، معنى ثالث بالغ الأهمية يتجلّى في الصليب. لقد دخل البشر بالخطيئة في مملكة الموت ( وبلغة الكتاب والآباء تُدعى ” الجحيم” ). وساد عليهم الحزن والألم والضعف والفناء. لقد أصبحوا كمن اُغلَّق عليهم في سجن مظلم رهيب. لقد كان بإمكان الله أن يحرّرهم من الخارج، بكلمة منه فقط، بإرادته الفائقة. ولكن محبته دفعته أن يشارك البشر أولاً مصيرهم لكى يوحّد ذاته معهم. المحبة تدفع المحبّ إلى مشاركة المحبوب في آلامه. هكذا محبة الله “الجنونية” للإنسان، كما نعتها كاباسيلاس، لم تدفعه إلى إجتياز الهوة الفاصلة بين الخالق والمخلوق وحسب – وهذا هو التجسّد – بل إلى مشاركته أيضاً في جحيم بؤسه.

فالإله بتجسّده: [ فَإِذْ قَدْ تَشَارَكَ الأَوْلاَدُ فِي اللَّحْمِ وَالدَّمِ اشْتَرَكَ هُوَ أَيْضاً كَذَلِكَ فِيهِمَ. ] [ عبرانيين 2: 14 ]. شاء أن يصير شبيها في كلّ شيء بالبشر الذين إتخذهم إخوة له: [ مِنْ ثَمَّ كَانَ يَنْبَغِي أَنْ يُشْبِهَ إِخْوَتَهُ فِي كُلِّ شَيْءٍ، لِكَيْ يَكُونَ رَحِيماً، وَرَئِيسَ كَهَنَةٍ أَمِيناً فِي مَا لِلَّهِ حَتَّى يُكَفِّرَ خَطَايَا الشَّعْبِ ] [ عبرانيين 2: 17 ]. أن يشاركهم أيضاً بكلّ ما تعرّض له هذا اللحم والدم، من جرّاء الخطيئة، من حزن وضيق وآلام وموت. هكذا إكتمل التجسّد ودخل ابن الله إلى صميم الطبيعة الإنسانية، مختبراً إياها بكلّ شقائه، حتى يشعر الإنسان في حزنه وبؤسه، في آلامه الجسدية والمعنوية، في نزاعه وموته، إنه محبوب، وأن الله نفسه شاركه في ذلك كلّه. لقد جعل الله نفسه طريح الألم لكى لا يشعر الإنسان أنه يعانيه وحده بلّ برفقة الإله المتجسّد الذي عاش آلام الإنسان في نفسه وجسده، بمعيّة ذاك الذي كُتب عنه: [ لأَنَّهُ فِي مَا هُوَ قَدْ تَأَلَّمَ مُجَرَّباً يَقْدِرُ أَنْ يُعِينَ الْمُجَرَّبِينَ ] [ عبرانيين 2: 18 ].

هكذا دخل يسوع المسيح، حباً بالإنسان، مملكة الموت التي كان غريباً عنها إطلاقاً، ليس فقط من حيث إلوهيته التي هي ينبوع الحياة، بلّ من حيث إنسانيته أيضاً. فإنسانية يسوع المسيح لم تعرف الخطيئة البتة ولذلك فقد كانت بالكليّه غريبة عن مملكة الموت، ذلك الموت الذي إنجرف إليه الإنسان بالخطيئة. مملكة الموت هي مملكة الشيطان الذي قتل الناس بالخطيئة، ولم يكن للشيطان شيء في إنسانية يسوع المسيح البريئة من كل عيب، ولذا قال يسوع لتلاميذه قبل تسليمه بقليل: [ لأَنَّ رَئِيسَ هَذَا الْعَالَمِ ( أي الشيطان الذي تسلّط على العالم بالخطيئة ) يَأْتِي ( أي أن يسوع سوف يدخل بالموت إلى مملكته ) وَلَيْسَ لَهُ فِيَّ شَيْءٌ ] [ يوحنا 14: 30 ]. في تلك المملكة التي كان غريباً عنها بالكلّية، مملكة الموت والشيطان الذي له [ سُلْطَان اَلْمَوْتِ ] [ عبرانيين 2: 14 ]. دخل يسوع حباً بالإنسان سجين ذلك العالم الرهيب.

ولكن مملكة الموت لم يكن بوسعها أن تضبط سيد الحياة والقدّوس البريء من الخط. لذا كان دخول يسوع فيها مقدمة لتحطيمها وتحرير الإنسان منها. هكذا لما شاركنا الرب في الآلام والموت أعتقنا من الموت والآلام، ولمّا أسلم ذاته لذلك العالم الرهيب الذي أوجدته الخطيئة ضرب قوى الخطيئة الكامنة فينا ضربة قاضية. عندما طرح نفسه في ظلمتنا، أضاءها بنوره، وعندما شاركنا في موتنا أعطانا حياته. هكذا تحققت نبؤة أشعياء التي ردّدها الإنجيل مطبقا إيّاها على يسوع: [ اَلْجَالِسُونَ فِي أَرْضِ ظِلاَلِ اَلْمَوْتِ أَشْرَقَ عَلَيْهِمْ نُورٌ ] [ أشعياء 9 : 2 ]. و[ الشَّعْبُ الْجَالِسُ فِي ظُلْمَةٍ أَبْصَرَ نُوراً عَظِيماً وَالْجَالِسُونَ فِي كُورَةِ الْمَوْتِ وَظِلاَلِهِ أَشْرَقَ عَلَيْهِمْ نُورٌ ] [ متى 4: 16 ]. هذا ما عبّرت عنه الرسالة إلى العبرانيين: [ فَإِذْ قَدْ تَشَارَكَ الأَوْلاَدُ فِي اللَّحْمِ وَالدَّمِ اشْتَرَكَ هُوَ أَيْضاً كَذَلِكَ فِيهِمَا، لِكَيْ يُبِيدَ بِالْمَوْتِ ذَاكَ الَّذِي لَهُ سُلْطَانُ الْمَوْتِ، أَيْ إِبْلِيسَ ] [ عبرانيين 2: 14 ].

* أسئلة

1. كيف كان الصليب واسطة لتحطيم حواجز الأنانية التي تفصل الإنسان عن الله؟ أليست قيمة الصليب هي في البذل الكامل الذي يعبر عنه؟ (أنظر متى 26: 25، فيليبي 2: 28، عبرانيين 10: 5-7).
2. ألم يكن بإمكان المسيح أن يتمتع بالمجد الإلهي الكامن فيه؟ هل قبل بهذا التمتمع أم اتبع طريق “أفراغ الذات”؟ (أنظر فيليبي 2: 6 و7 ورومية 15: 3). بيِّن أنه اتبع هذه الطريق في كل مراحل حياته (أنظر على سبيل المثال مرقس 6: 3 ومتى 8: 20 ويوحنا 8: 48 ولوقا 22: 27 ويوحنا 13: 4 و5 ويوحنا 18: 11…).
3. ألا يشاء المحب أن يأخذ على نفسه مرض المحبوب ليخلصه من وطأته؟ ألم يفعل المسيح ذلك بالنسبة لنا، نحن البشر الخطأة؟ (أنظر أشعياء 53: 4 و6 ومتى 8: 17). كيف تم ذلك على الصليب؟ ألم يكن المسيح عند ذاك -وهو لم يعرف خطيئة- مجسماً في ذاته كل مأساة الخطيئة (أنظر أشعياء 53 ومتى 27: 46)؟
4. ألم يصبح المسيح هكذا شفيعاً للخطأة؟ (أنظر أشعياء 53: 12 و2كورنثوس 5: 21). أليس ذلك لأن الله لم يعد ينظر إلى الخطأة إلا من خلال ابنه المصلوب الذي وحّد نفسه معهم؟ كيف تفهم على ضوء ذلك عبارة يوحنا المعمدان عن يسوع الواردة في يوحنا 1: 29؟
5. لقد دخل الإنسان بالخطيئة مملكة الشقاء والموت. ألم يكن يسوع غريباً عن هذه المملكة؟ لماذا قبل إذاً أن يدخل فيها بالصليب؟ ألا يدفع الحب إلى مشاركة المحبوب في آلامه؟ ألم يكن دخول يسوع مملكة الموت قضاء مبرماً عليها؟ (أنظر عبرانيين 2: 11-18 وأشعياء 9: 2 ومتى 4: 16).

* ملحق :

1 – القديس مكسيموس المعترف هو أحد كبار معلمى الكنيسة، عاش راهباً في القرن السابع ودافع عن استقامة الرأي بكتاباته بجرأة دفعت الأمبراطور البيزنطي الذي كان يرعى بدعة المشيئة الواحدة أن يأمر بقطع يده ولسانه، فلقب هكذا بالمعترف، لأنه تألم من أجل الإيمان. في المقطع الذي نثبته فيما يلي، يصف القديس مكسيموس، مستخدماً صوراً رمزية، كيف أنقذنا المسيح من عبودية الشيطان بدخوله في مملكته بالموت.

” لقد عَلّق السيد جسده الإنساني كطعم بصنارة ألوهيته، كأنه يريد بذلك أن يجتذب الشيطان. وبالفعل هذا التنين العقلي، النهم إلى جسد الإنسان فغر فاه حول هذا الطعم، حاسباً إيّاه، من جرّاء طبيعته الإنسانية، سهل المنال. وهكذا علق بصنارة الألوهة. بعد ذلك أرغمه جسد الكلمة المقدّس أن يلفظ كلياً الطبيعة الإنسانية التي كان سبق فابتلعها. وهكذا فالذي كان قد أغوى الإنسان مؤملاً إيّاه بالتأليه وابتلعه على هذا المنوال، أُجْتذِبَ بدوره بجسد الإنسان ذاته وأُرْغِم على لفظ ما كان قد ابتلعه. هكذا تجلّت القدرة الإلهية بشكل ساطع: فقد انتصرت على قوة الغالب مستخدمة بمثابة سلاح ضعف الطبيعة المغلوبة. منذ ذلك الحين أصبح الله الظافر بطبيعته الإنسانية وليس الشيطان بوعده الإنسان بالطبيعة الإلهية”.

2 – يسوع المسيح، ابن الله الوحيد، وحّد ذاته مع البشر العصاة إذ احتمل بالصليب كل لعنة الخطيئة، و”أحصي مع الأثمة”. لذلك أصبح للبشر الخطاة الدالة أن ينادوا الآب ” أبانا” من خلال الابن الوحيد الذي صار واحداً منهم. هذا ما عبّر عنه الشاعر باغي Charles Péguy بالسطور التالية:

• ” أبانا الذي في السموات، لقد علمهم ابني هذه الصلاة…
• ” أبانا الذي في السموات، لقد كان يعرف ماذا يصنع، في ذلك اليوم، ابني الذي كان يحبهم بهذا المقدار.
• ” الذي عاش بينهم، الذي كان واحداً مثلهم.
• ” الذي كان يسير مثلهم، ويتكلّم مثلهم، ويعيش مثلهم.
• ” الذي كان يتألم.
• الذي تألم مثلهم، الذي مات مثلهم…
• ” ابنى الذي أحبهم بهذا المقدار، الذي يحبهم أبدياً في السماء.
• ” أبانا الذي في السموات، تلك الثلاث وألأربع كلمات…
• ” تلك الكلمات التي تسير أمام كل صلاة كما تسير يدا المتوسّل أمام وجهه.
• ” كما أن يديّ المتوسّل المضمومتين تتقدّمان أمام وجهه و دموع وجهه.
• ” هذا ما أخبرهم ابني عنه، لقد سلم إليهم ابني.
• ” سرّ الدينونة نفسها.
• ” والآن هكذا يبدون لي، هكذا أراهم.
• ” هكذا أنا مرغم أن أراهم.
• ” كما أن أثر سفينة جميلة لا يزال يتسع حتى يتلاشى.
• ” ولكنه يبدأ برأس، وهو رأس السفينة ذاته.
• ” هكذا موكب الخطأة الهائل لا يزال يتسع حتى يتلاشى.
• ” ولكنه يبدأ برأس، وهذا الرأس يأتي إليّ، متجهاً نحوي.
• ” يبدأ برأس هو رأس السفينة ذاته.
• ” والسفينة هي ابني نفسه، حاملاً كل خطتايا العالم.
• ” ورأس السفينة هو يدا ابني المضمومتان.
• ” وأمام نظرة غضبى وأمام عدالتي.
• ” اختفوا كلهم وراءه…
• ” أبانا الذي في السموات، لقد اخترع ذلك.
• ” لقد كان معهم، لقد كان مثلهم، لقد كان واحداً منهم.
• ” أبانا، كمثل رجل يلقى معطفا كبيراً على كتفيه.
• ” ارتدى، متجها نحوي.
• ” معطف خطايا العالم..”.

Charles Péguy: Le Mystère des Saints Innocents

2 – القيامة

القيامة إنفجار قوة الفداء المحيية. ويمكننا لجلاء معانيها أن نتأملها من وجهتى النظر التاليتين:

* القيامة فيض الحياة الإلهية في إنسانية يسوع المنفتحة إلى الله بعطاء كامل :

إن الرب يسوع بالصليب بلغ قمّة التخلّي عن إرادته الذاتية وقدّم ذاته بكلّيته إلى الله الآب. تقدمة محبة كاملة وعطاء لا تحفظ فيه. هكذا أصبحت إنسانية يسوع منفتحة كل الانفتاح على الله الآب في شركة حب كاملة معه، لذا تدفقت فيها الحياة الإلهية كلها وتحولت بالمجد الإلهي. لقد كان مجد الألوهة بالطبع حالاً في المسيح منذ تجسّده، إذ لم يزل إلها بعد أن إتّخذ جسدنا، إلا أن هذا المجد كان مستتراً، محجوباً وراء الطبيعة البشرية التي إتّخذها ابن الله بحدودها وشقائه. لذا جاع المسيح وعطش وبكى وتألّم. لقد كانت الألوهة مستقرة في قلب كيانه ولكنه كان يبدو في الظاهر إنسانا كبقية الناس. ولكن عندما اكتمل عطاء يسوع المصلوب إجتاح المجد الإلهي الكامن فيه والمحتجب وراء طبيعته الإنسانية هذا الناسوت كله وملأه بقوة الله وحياته وجماله.

عند الفجر تكون الشمس أولاً متخفية وراء الأفق، يتراءى نورها خفيفً، ناعمً، لا يُبهر الأنظار، ثمّ ينفجر النهار ويغمر النور الكون كله ويضفي على الأشياء كلها بهاءاً ساطع. هكذا ألوهة الرب يسوع المسيح المستمدّة أزلياً من الله الآب فاضت بالصليب في ناسوته المنفتح كلياً إلى الآب، فتمجّد هذا الناسوت وانتصر على الموت.

لقد كانت حادثة التجلّى (أنظر مثلاً متى 17: 1 – 9 ولوقا 9: 28 – 36) مقدمة وصورة للقيامة كما يتّضح من توصية يسوع بعد الحادثة (أنظر مثلاً متى 17: 9). فعلى جبل التجلّي فاض نور الألوهة المستقرّ في الرب يسوع المسيح، في جسده، فتغيّر منظره وصار وجهه مضيئاً كالشمس وثيابه بيضاء كالثلج، لامعة كالنور. وقد حدث هذا التحوّل عندما كان موسى وإيليا، اللذان ظهر، يتحدّثان مع يسوع: “عن خروجه (أي عن موته) الذي كان مزمعاً أن يتممه في أورشليم” (لوقا 9:31). لقد تجلّى يسوع عندما كان يتحدّث عن موته، وفي ذلك إشارة إلى أن إنسانية يسوع كانت سوف تتمجّد بالموت.

تلك العلاقة الوثيقة بين الصليب وتمجيد يسوع، قد أوضحها الكتاب المقدّس في مواضع مختلفة. ففي إنجيل يوحنا نرى يسوع يقول لتلاميذه قبل آلامه بفترة وجيزة: [ وَأَمَّا يَسُوعُ فَأَجَابَهُمَا: قَدْ أَتَتِ اَلسَّاعَةُ لِيَتَمَجَّدَ اِبْنُ الإِنْسَانِ ] [ يوحنا 12: 23 ]. وأضاف موضحا كيف يتم التمجيد:[ اَلْحَقَّ اَلْحَقَّ أَقُولُ لَكُمْ: إِنْ لَمْ تَقَعْ حَبَّةُ اَلْحِنْطَةِ فِي الأَرْضِ وَتَمُتْ فَهِيَ تَبْقَى وَحْدَهَا. وَلَكِنْ إِنْ مَاتَتْ تَأْتِي بِثَمَرٍ كَثِيرٍ] [ يوحنا 12: 24 ]. تمجيد يسوع هذا، إذاً، في موته. كذلك في الصلاة التي تفوّه بها يسوع قبل خروجه مع تلاميذه إلى بستان جسيماني حيث أسلم ذاته، قال: [ أَيُّهَا الآبُ قَدْ أَتَتِ اَلسَّاعَةُ. مَجِّدِ اِبْنَكَ لِيُمَجِّدَكَ اِبْنُكَ أَيْضاً ] [ يوحنا 17: 1 ]. ” الساعة” التي أتت هي ساعة الصليب والموت كما يتضح من مكان آخر: [ فَطَلَبُوا أَنْ يُمْسِكُوهُ وَلَمْ يُلْقِ أَحَدٌ يَداً عَلَيْهِ لأَنَّ سَاعَتَهُ لَمْ تَكُنْ قَدْ جَاءَتْ بَعْدُ ] [ يوحنا 7: 30 ]. ” أتت الساعة، فمجد ابنك” يعني، إذً، أن ساعة الموت كانت بالنسبة للرب يسوع المسيح هي ساعة المجد.

الصليب، إذً، كان يحمل كلّ طاقة القيامة: لقد دخل يسوع المجد ( الذي له منذ الأزل وهو في حضن الآب ) عندما قبل بإجتياز الموت ولم يبق بعد ذلك إلا أن يظهر هذا المجد بنهوضه من بين الأموات. بالصليب، إذً، تحققت القيامة، لذلك فقد كانت آلة العار هذه بالنسبة ليسوع عرش المجد والظفر. لذا، شبهها الرسول بولس بتلك المركبة التي يقف عليها قادة روما الظافرون ويدخلون بها إلى المدينة جارين وراءهم رؤساء الأعداء مقيدين. هكذا إعتلى المسيح الصليب كمركبة ظفر وربط بها الأرواح الشريرة مقيّدة ذليلة: [ إِذْ مَحَا الصَّكَّ الَّذِي عَلَيْنَا فِي الْفَرَائِضِ، الَّذِي كَانَ ضِدّاً لَنَا، وَقَدْ رَفَعَهُ مِنَ الْوَسَطِ مُسَمِّراً إيَّاهُ بِالصَّلِيبِ، إِذْ جَرَّدَ الرِّيَاسَاتِ وَالسَّلاَطِينَ أشْهَرَهُمْ جِهَاراً، ظَافِراً بِهِمْ فِيه] [ كولوسى 2: 14، 15 ]. لذا نرى الفن البيزنطي يرسم أحياناً المصلوب متوجاً. وللسبب عينه كان المسيحيون قديماً في آسيا الصغرى، تبعاً لتقليد أخذوه عن يوحنا الحبيب، يعيّدون للقيامة يوم الجمعة العظيمة، وفي أيامنا هذه، عندما تحتفل الكنيسة الأرثوذكسية بحزن وخشوع في سحر الجمعة العظيمة بذكرى الصلب منشدة ذاك النشيد المؤث: “اليوم عُلِّقَ على خشبة الذي عَلَّقَ الأرض على المياه…”، تهتف في آخره: “نسجد لآلامك أيها المسيح، فأرنا قيامتك المجيدة”، مظهرة هكذا أنه حينما بلغت الظلمة أشدها بموت المسيح، انفجر النور في صميمها ولم يبقَ لنا إلا انتظار ظهوره في صباح الفصح. كذلك  في خدمة “جناز المسيح”، التي يُحتفل بها بتذكار دفن المسيح، تنشد مع المراثي ترانيم القيامة.

* القيامة تفجير لمملكة الموت بدخول سيد الحياة فيها:

ومن جهة أخرى فقد رأينا أن الرب يسوع المسيح دخل في مملكة الموت ( وبعبارة أخرى في الجحيم ) لكى يشارك الإنسان بؤسه وشقاؤه. ولكن الموت لم يكن بإمكانه أن يضبط من هو بلاهوته سيد الحياة ومصدرها. لذلك فقد كان دخول المسيح في الموت حكماً مبرماً على الموت بالزوال. والموت نتيجة الخطيئة، ثمرتها السامة، لذا تحطيم مملكة الموت يعني أيضاً تقويض سلطة الخطيئة. لقد دخل الرب يسوع المسيح بموته في السجن الذي كنّا مقيّدين، مستعبدين، نئن تحت نير الشر والبؤس والموت، فدكّ هذا السجن الرهيب وحطمه من أساسه. فأطلق الموت يسوع وأطلق معه البشرية جمعاء التي وحد يسوع ذاته بها. لذا تنشد الكنيسة معبّرة عن الخلاص بصورة شعرية: ” أيها الرب، أيها الرب، أن أبواب الموت قد انفتحت لك من الخوف، ولما أبصرك بوابو الجحيم ارتعدو، لأنك حطمت أبوابه النحاسية وسحقت أقفاله الحديدية وأنقذتنا من ظلمة الموت وإدلهمامه وقطعت قيودنا”. وأيضاً: “جمع الملائكة انذهل متحيراً لمشاهدتهم إياك محسوباً بين الأموات أيها المخلص وساحقاً قدرة الموت ومنهضاً آدم معك ومعتقاً إيّانا من الجحيم كافة”.

هكذا تحققت بقيامة المسيح النبوة التي كان قد تفوّه بها هوشع النبى: [ مِنْ يَدِ الْهَاوِيَةِ أَفْدِيهِمْ. مِنَ الْمَوْتِ أُخَلِّصُهُمْ. أَيْنَ أَوْبَاؤُكَ يَا مَوْتُ؟ ‏أَيْنَ شَوْكَتُكِ يَا هَاوِيَةُ؟ تَخْتَفِي النَّدَامَةُ عَنْ عَيْنَيَّ ] [ هوشع 13: 14 ]. تلك النبوة ردّد الرسول بولس صداها بعدما تحققت بالمسيح منشداً بنشوة الظفر الذي جعلنا يسوع مساهمين فيه: [ وَمَتَى لَبِسَ هَذَا الْفَاسِدُ عَدَمَ فَسَادٍ وَلَبِسَ هَذَا الْمَائِتُ عَدَمَ مَوْتٍ فَحِينَئِذٍ تَصِيرُ الْكَلِمَةُ الْمَكْتُوبَةُ: { ابْتُلِعَ الْمَوْتُ إِلَى غَلَبَةٍ }. أَيْنَ شَوْكَتُكَ يَا مَوْتُ؟ أَيْنَ غَلَبَتُكِ يَا هَاوِيَةُ؟ ] [ 1 كورونثوس 15: 54، 55 ]. وأضاف: [ أَمَّا شَوْكَةُ الْمَوْتِ فَهِيَ الْخَطِيَّةُ وَقُوَّةُ الْخَطِيَّةِ هِيَ النَّامُوسُ. وَلَكِنْ شُكْراً لِلَّهِ الَّذِي يُعْطِينَا الْغَلَبَةَ بِرَبِّنَا يَسُوعَ الْمَسِيحِ. ][ 1 كورونثوس 15: 56، 57 ].  معلناً أن إنتصار المسيح على الموت هو في الآن نفسه إبادة للخطيئة فينا، تلك الخطيئة التي تُنتِج الموت.

هكذا صار المسيح القائم من بين الأموات محرّر الإنسانية الحقيقي الأوحد لأنه لم يكتف بمعالجة بعض مظاهر مأساة الإنسان لكنه جابه المأساة في أعماقها وأصولها وجعل فينا طاقة تجاوزها. إنه جابه قوى الموت الكامنة في الإنسان ( أي قوى التفكك التي مزّقت الإنسان نفساً وجسماً ) ومن ورائها تلك القوة الرهيبة التي استخدمتها لاستعباد الإنسان أعني بها قوة الشيطان. لقد جابه يسوع الشيطان في عقر داره، إذا صحّ التعبير، وضع نفسه بين براثنه ليحطمه ويخلّص منه البشر. دخل إلى مملكته المظلمة ليقيّده ويُبطل قوته. وقد علّمْنا الرب يسوع نفسه هذه الحقيقة بمثل عندما قال: [ حِينَمَا يَحْفَظُ اَلْقَوِيُّ دَارَهُ مُتَسَلِّحاً تَكُونُ أَمْوَالُهُ فِي أَمَانٍ. وَلَكِنْ مَتَى جَاءَ مَنْ هُوَ أَقْوَى مِنْهُ فَإِنَّهُ يَغْلِبُهُ وَيَنْزِعُ سِلاَحَهُ اَلْكَامِلَ اَلَّذِي اِتَّكَلَ عَلَيْهِ وَيُوَزِّعُ غَنَائِمَهُ] [ لوقا 11: 21. 22 ].

هكذا انتصر المسيح على الموت لما إجتاز ظلمته، لقد “وطئ الموت بالموت” كما تنشد الكنيسة. لقد فتح باب النور والحياة بيديه الداميتين. ولكنه أحرز هذا الظفر من أجلنا نحن، ليجعلنا مساهمين فيه: نحن ظافرون إذاً على قدر إتحادنا بالمسيح الظافر. نعم، إننا لا نزال نخطئ ونتألّم ونموت، ولكن طاقة الحياة الظافرة قد زُرِعَتْ في أعماقنا. من يمرّ على حقل بعد أن زُرعت فيه البذور يخاله جامدً، ميتً، ولكن الحياة كامنة في أعماقه تتحفز للوثوب وسوف تنتصب بعد فترة تحت السماء سنابل ذهبية تتماوج في النور. عندما كان يسوع موضوعاً في القبر، كان يبدو ميتا كبقية الموتى ولكن الحياة كلها كامنة في هذا الجسد الساكن، كقنبلة مؤقتة كان لابد لها أن تفجّر الموت وتدحْرج حجر الضريح. هكذ، فالمتحدون بيسوع يحملون في أجسادهم المائتة ونفوسهم التي لم تتحرّر بعد كلياً من ضعفه، طاقة قيامة ربهم التي سوف تحوّلهم في اليوم الأخير على صورة السيد الناهض من بين الأموات. [ لأَنَّ هَذَا الْفَاسِدَ لاَ بُدَّ أَنْ يَلْبَسَ عَدَمَ فَسَادٍ وَهَذَا الْمَائِتَ يَلْبَسُ عَدَمَ مَوْتٍ ] [ 1 كورونثوس 15: 53 ]. وقد كتب الرسول يوحنا بهذا المعنى، مظهراً كيف أننا في آن حاصلون على التجدّد ومنتظرون إعلانه الكامل فينا: [ أَيُّهَا الأَحِبَّاءُ، نَحْنُ الآنَ أَوْلاَدُ اللهِ. وَلاَ نَعْلَمُ حَتَّى الآنَ مَاذَا سَنَكُونُ، لَكِنَّنَا نَعْلَمُ أَنَّهُ مَتَى أُظْهِرَ الْمَسِيحُ، سَنَكُونُ مِثْلَهُ، لأَنَّنَا سَنَرَاهُ عِنْدَئِذٍ كَمَا هُوَ! ] [ 1 يوحنا 3: 2 ].

بالقيامة تحقق الخلاص الذي شاء الرب أن يتممه بتجسّده وصلبه. القيامة، إذاً، علامة نجاح خطة الله لإنقاذ الإنسان. إنها برهان خلاصنا. ولذلك، فهي الركيزة الأساسية للبشارة المسيحية. فقد كان الرسل قبل كل شيء شهوداً لقيامة الرب يسوع المسيح: [ فَيَنْبَغِي أَنَّ اَلرِّجَالَ اَلَّذِينَ اِجْتَمَعُوا مَعَنَا كُلَّ اَلزَّمَانِ اَلَّذِي فِيهِ دَخَلَ ‏إِلَيْنَا اَلرَّبُّ يَسُوعُ وَخَرَجَ. مُنْذُ مَعْمُودِيَّةِ يُوحَنَّا إِلَى اَلْيَوْمِ اَلَّذِي ‏اِرْتَفَعَ فِيهِ عَنَّا يَصِيرُ وَاحِدٌ مِنْهُمْ شَاهِداً مَعَنَا بِقِيَامَتِهِ‏ ] [ أعمال الرسل 1: 21، 22 ]. وكتب الرسول بولس إلى أهل كورونثوس: [ وَإِنْ لَمْ يَكُنِ الْمَسِيحُ قَدْ قَامَ فَبَاطِلَةٌ كِرَازَتُنَا وَبَاطِلٌ أَيْضاً إِيمَانُكُمْ ] [ 1 كورونثوس 15: 14 ]. القيامة قلب الإيمان المسيحي والحياة الروحية. إنها أيضا محور الترتيب الطقسي، فكل يوم أحد تذكار للقيامة، وكل قدّاس إلهي هو إستمرار له، والصوم الكبير إستعداد للفصح، والفصح “عيد الأعياد وموسم المواسم” كما تسميه الطقوس، و”قلب الأرثوذكسية” كما دعاه اللاهوتي الأرثوذكسي المعاصر الأب بولغاكوف، فيه تنشد الكنيسة متهللة بفرح يفوق الأرض: “اليوم يوم القيامة، فسبيلنا أن نتهلل أيها الشعوب، لأن الفصح هو فصح الرب، وذلك لأن المسيح إلهنا قد أجازنا (كلمة فصح معناها: اجتياز، عبور) من الموت إلى الحياة ومن الأرض إلى السماء، نحن المنشدين لنه نشيد النصر والظفر” (قانون سحر الفصح).

* أسئلة:

1. إذا كان الموت قد نتج عن إنغلاق الإنسان على ذاته دون الله، فكيف كانت قيامة المسيح مرتبطة بإنفتاحه الكلي بالصليب إلى الآب؟
2. ألم تكن حادثة التجلي (إقرأها في متى 17: 1-9 ولوقا 9: 28-36) مقدمة وصورة للقيامة؟ (أنظر متى 17: ). كيف يظهر ذلك؟ ألا يظهر ارتباط بين هذه الحادثة وموت المسيح؟ (أنظر لوقا 9: 31). إلى ما يشير هذا الإرتباط؟
3. تمجيد يسوع، وإن أُعلن بعد الصليب بنهوض السيد من بين الأموت، إلا أنه تم بالصليب الذي صار بالنسبة ليسوع مرادفاً للمجد. كيف يظهر هذا الترادف في الإنجيل (أنظر يوحنا 12: 23 و24، ويوحنا 17: 1) وفي طقوس أسبوع الآلام (تأمل مثلاً في ترتيمة: “اليوم عُلِّقَ على خشبة…”) وفي حدمة “جناز المسيح”؟
4. إذا كان رب الحياة قد دخل طوعاً بموته إلى مملكة الموت، فهل كان بإمكان تلك المملكة أن تضبطه؟ (أنظر هوشع 13: 4 و1كورنثوس 15: 54 و55). ماذا نتج إذاً عن دخوله فيها بالنسبة له ولنا؟
5. تحطيم الموت ألا يعني أيضاً تحطيم قوى الخطيئة التي هي أصل الموت؟ (أنظر 1كورثنوس 15: 56 و57).
6. ألا يعني أيضاً القضاء على قدرة الشيطان الذي كان يستعبدنا بالخطيئة والموت؟ (أنظر لوقا 11: 21 و22).
7. هل ظفر يسوع من أجل نفسه أم من أجلنا؟ كيف التوفيق بين كوننا مساهمين في ظفره وكوننا لا نزال نشقى ونخطئ ونموت؟ (تأمل في وضع المسيح عندما كان طريح القبر وفكّر، على سبيل الصورة، بحقل طُمرت فيه البذور).
8. ماهي القيامة بالنسبة للإيمان المسيحي؟ (أنظر أعمال الرسل 1: 21 و22 و1كور 15: 14). ما هي أهميتها في الترتيب الطقسي؟

* ملحق – عظة للقدّيس يوحنا ذهبى الفم بمناسبة أحد الفصح المجيد:

من كان حسن العبادة ومحباً لله فليتمتع بحسن هذا الموسم البهيج. من كان عبداً شكوراً فليدخل إلى فرح ربه مسروراً. من تعب صائماً فليأخذ الآن أجرته ديناراً. من عمل من الساعة الأولى فلينل اليوم حقه بعدل. من قدِم بعد الساعة الثالثة فليعيّد شاكراً. من وفي بعد الساعة السادسة فلا يشك فإنه لا يخسر شيئاً. من تأخّر إلى الساعة التسعة فليتقدّم غير مرتاب. من وصل الساعة الحادية عشرة فلا يخف الإبطاء فإن السيد كريم جوّاد، يقبل الأخير مثل الأول، ويربح العامل من الساعة الحادية عشرة مثل العامل من الساعة الأولى. يرحم الأخير ويرضى الأول. يعطي ذاك ويهب هذا. يقبل الأعمال ويسر بالنية. يُكرم الفعل ويمدح العزم. فإدخلوا إذاً كلكم إلى فرح ربكم. أيها الأولون والأخيرون خذوا أجوركم. أيها الأغنياء والفقراء أطربوا معا فرحين. أمسكتم وتوانيتم أكرموا هذا النهار. صمتم ولم تصوموا أفرحوا اليوم. المائدة ملآنة فتمتعوا كلكم. العجل سمين وافٍ فلا يخرجن أحداً جائعا. تمتعوا كلكم بوليمة الإيمان. تمتعوا كلكم بوليمة الصلاح. لا ينوحنّ أحد عَن فقر فإن المملكة العامة قد ظهرت. لا يندبنّ أحد على إثم فإن الصفح قد بزغ من القبر. لا يخف أحد الموت فإن موت المخلص قد حرّرنا. فإنه قد أخمد الموت حين قبض الموت عليه، وسبى الجحيم بنزوله إليه. مرمره لما ذاق جسده. هذا ما سبق أشعياء ونادى به قائلاً: تمرمر لما إلتقاك أسفل. تمرمر لأنه بطل. تمرمر لأنه هُزئ به. تمرمر لأنه قد أميت. تمرمر لأنه قد أبيد. تمرمر لأنه قد رُبط. تناول جسداً فصادف إله. تناول أرضاً فألفاها سماءاً. تناول ما نظر، فسقط من حيث لم ينظر. أين شوكتك ياموت؟. أين غلبتك يا جحيم؟. قام المسيح وأنت صرعت. قام المسيح والشياطين تساقطت. قام المسيح والملائكة جذلو. قام المسيح والحياة انبعثت. قام المسيح ولا أحد ميت في القبر. قام المسيح من الأموات فصار باكورة الراقدين. فله كلّ المجد والعزّة إلى دهر الداهرين. آمين.

3 – إشتراكنا في صليب الرب وقيامته

* إن ما فعله الرب بإجتيازه الموت الذي قاده إلى القيامة، إنما فعله من أجلنا.

ذلك أن الإنسان كان عليه، كي يُخلّص من شقائه وتفككه،أن يقبل بالتخلّي عن تعبده للأنا، فيلاقي الله من جديد وينعم بحياته. ولكن الإنسان الساقط لم يعد قادراً على هذا التخلّي لأن في ممارسته شعوراً بالإنسلاخ والفراغ وضياع الذات. وبعبارة أخرى، إذا شاء الإنسان أن يعرض عن إتخاذ الأنا محوراً لكل شيء، شعر وكأنه يموت، كأن حياته تفلت منه. لذا يتمسّك الإنسان بأنانيته مخافة من الموت. ولكنه بذلك يبقى بعيداً عن الله، ينبوع الحياة، وبالتالي يبقى أسير الموت (بمعناه العام، أي بمعنى التفكك الكياني الذي ليس الموت الجسدي سوى مظهر من مظاهره). إذً، الإنسان يبقى أسير الموت بداعي خوفه من الموت. تلك هي المفارقة الكبرى التي هي في صميم مأساة الإنسان والتي يمكن لكلّ واحد منا أن يختبره.

فلنتساءل: لماذا نخطئ، فنجعل حاجزاً بين الله وبيننا؟. الجواب العميق عن هذا السؤال هو أننا نخطئ مخافة من الموت. لماذا يسرق الإنسان؟. لأنه مثلاً يخاف من الحرمان، والحرمان نوع من الموت. لماذا يكذب؟ لأنه مثلاً يخاف من العقاب، والعقاب نوع من الموت. لماذا يزني؟ لأنه في كثير من الأحيان يخاف من العزلة، والعزلة نوع من الموت. لماذا يتباهى؟. لأنه يخاف أن لا يعجب به الناس، أن يهملوه، وإهمال الناس له نوع من الموت. مجمل الكلام أننا نستعبد أنفسنا للخطيئة، وبالتالي للموت، الذي هو على حدّ تعبير الرسول بولس: [ أَجْرُ اَلْخَطِيْئَةِ ] [ رومية 6: 32 ]. (لأن الخطيئة تفصل عن الله مصدر الحياة)، بسبب خوفنا من الموت. هذا ما عبّر عنه الكتاب المقدّس في الرسالة إلى العبرانيين بقوله: [ وَيُعْتِقَ أُولَئِكَ الَّذِينَ خَوْفاً مِنَ الْمَوْتِ كَانُوا جَمِيعاً كُلَّ حَيَاتِهِمْ تَحْتَ الْعُبُودِيَّةِ ] [ عبرانيين 2: 15 ].

ولنا نموذج لذلك في علاقتنا البشرية. كل إنسان يحلم بأن يعيش صداقة كاملة وحباً كاملاً، لأن قلبه يتوق إلى شركة إنسانية كهذه يروى بها عطشه إلى حياة كاملة. ولكن الصداقة الكاملة والحب الكامل أمران يسعى إليهما الإنسان دون أن يتمكّن من إدراكهما كلياً. إنه في أحسن الإحتمالات يقترب من تحقيقهما ولكنه، حتى في هذه الحال، يبقى على شيء كثير من العطش والعزلة. إن إتحاده بمن يحب لا يمكن أن يكون كامل. لماذا؟ لأن إتحاد الإنسان بمن يحبه لا يتم إلا إذا قبل الإنسان بأن لا يكون أناه محوراً لوجوده، بأن يتخلّى عن تملّك ذاته، بعبارة أخرى إذا قبل الإنسان بأن يمر بخبرة الموت. ولكن الإنسان في وضعه الساقط، وأن قبل جزئياً بتلك الخبرة، لا يستطيع أن يقبلها كلياً وفي الصميم. أنه يخاف الموت ولذا يبقى أسير العزلة وبالتالي أسير الموت.

* يسوع المسيح وحده تمم بناسوته ما لم يكن بوسع أى إنسان أن يتممه.

الإنسان يسوع المسيح استطاع وحده أن يتخلّى بالحقيقة عن تملّك ذاته، وبعبارة أخرى استطاع وحده أن يقبل الموت بالكلية وفي الصميم. ولذ، استطاع وحده أن يلج بإنسانيته إلى مجد الله.لقد كان رئيس الكهنة عند اليهود يدخل مرة في السنة إلى قدس الأقداس ( الذي كان يمثل السماء ) حاملاً دم الذبائح. الرسالة إلى العبرانيين تقول لنا أن ذلك كان رمزاً للمسيح الذي كان في الآن نفسه الكاهن والذبيحة، وقد دخل بدمه المسفوك إلى مجد الله: [ وَأَمَّا الْمَسِيحُ، وَهُوَ قَدْ جَاءَ رَئِيسَ كَهَنَةٍ لِلْخَيْرَاتِ الْعَتِيدَةِ، فَبِالْمَسْكَنِ الأَعْظَمِ وَالأَكْمَلِ، غَيْرِ الْمَصْنُوعِ بِيَدٍ، أَيِ الَّذِي لَيْسَ مِنْ هَذِهِ الْخَلِيقَةِ. وَلَيْسَ بِدَمِ تُيُوسٍ وَعُجُولٍ، بَلْ بِدَمِ نَفْسِهِ، دَخَلَ مَرَّةً وَاحِدَةً إِلَى الأَقْدَاسِ، فَوَجَدَ فِدَاءً أَبَدِيّاً ] [ عبرانيين 9: 11، 12 ]. هذا الدخول إلى مجد الله إنما ظهر بالقيامة.

* ولكن يسوع المسيح قد أتمّ هذا العطاء الكامل لا من أجل نفسه بلّ بالنيابة عن البشر أجمعين.

عندما قبل الموت كلياً إنما قبله كممثل عن البشر الذين لا يستطيعون هم قبوله. هذا ما عبّر عنه الرسول بولس بقوله: [ لأَنَّ مَحَبَّةَ اَلْمَسِيحِ تَحْصُرُنَا. إِذْ نَحْنُ نَحْسِبُ هَذَا: أَنَّهُ إِنْ كَانَ وَاحِدٌ قَدْ مَاتَ لأَجْلِ اَلْجَمِيعِ. فَالْجَمِيعُ إِذاً مَاتُوا ] [ 2 كورونثوس 5: 14 ]. عطاؤنا ناقص لا يمكن أن نبلغ به إلى الله، إنه مشوب بالأنانية المستحكمة فينا بسبب خوفنا من الموت.  ولكننا نستطيع أن نلج إلى الله من خلال عطاء يسوع المسيح الكامل. يسوع، بما أنه قربان كامل لله، يشفع بضعفنا وعجزنا ويقرّبنا من الله، كأننا طيور مكسورة الأجنحة يحملها نسر قوي ويحلّق بها إلى أقصى الفضاء: [ لأَنَّهُ كَانَ يَلِيقُ بِنَا رَئِيسُ كَهَنَةٍ مِثْلُ هَذَا، قُدُّوسٌ بِلاَ شَرٍّ وَلاَ دَنَسٍ، قَدِ انْفَصَلَ عَنِ الْخُطَاةِ وَصَارَ أَعْلَى مِنَ السَّمَاوَاتِ ] [ عبرانين 7: 25 ]. بذبيحة الرب يسوع إذاً، تلك الذبيحة التي تبلغ وحدها السماوات، ننال القيامة التي هي تدفق الحياة الإلهية في كياننا المتفكك، المائت.

* ولكن الفداء لا يفعل فينا بشكل سحري.

الله لا يُخلّص الإنسان بالاستقلال عن إرادة الإنسان لأنه يحترم حريته. لذا لا ينال القيامة من يرفض الإشتراك في صليب المسيح، أي من لا يقبل أن يدخل في طريق الموت عن الذات سلكها يسوع حتى النهاية. لقد علّمنا الرب صراحة أنه لا يسعنا الإشتراك معه في الحياة الإلهية ( أي في قيامته ) إن لم نسلك في أثره طريق الموت:

[ إِنْ أَرَادَ أَحَدٌ أَنْ يَأْتِيَ وَرَائِي فَلْيُنْكِرْ نَفْسَهُ وَيَحْمِلْ صَلِيبَهُ وَيَتْبَعْنِي فَإِنَّ مَنْ أَرَادَ أَنْ يُخَلِّصَ نَفْسَهُ يُهْلِكُهَا وَمَنْ يُهْلِكُ نَفْسَهُ مِنْ أَجْلِي يَجِدُهَا ] [ متى 16: 24، 25 ]. وقد علّمنا الرسول بولس أن إشتراكنا في الصليب ضروري إذا شئنا أن نكون منتمين إلى المسيح وبالتالي أبناء القيامة: [ وَلَكِنَّ اَلَّذِينَ هُمْ لِلْمَسِيحِ قَدْ صَلَبُوا اَلْجَسَدَ ( أى الخطيئة، أى عبادة الذات ) مَعَ اَلأَهْوَاءِ وَاَلشَّهَوَاتِ ] [ غلاطية 5: 24 ]. و[ فَإِنْ كُنَّا قَدْ مُتْنَا مَعَ اَلْمَسِيحِ نُؤْمِنُ أَنَّنَا سَنَحْيَا أَيْضاً مَعَهُ ] [ رومية 6: 8 ]. و[ حَامِلِينَ فِي الْجَسَدِ كُلَّ حِينٍ إِمَاتَةَ الرَّبِّ يَسُوعَ، لِكَيْ تُظْهَرَ حَيَاةُ يَسُوعَ أَيْضاً فِي جَسَدِنَا ] [ 2 كورونثوس 4: 10 ]. و[ لأَعْرِفَهُ، وَقُوَّةَ قِيَامَتِهِ، وَشَرِكَةَ آلاَمِهِ، مُتَشَبِّهاً بِمَوْتِهِ، لَعَلِّي أَبْلُغُ إِلَى قِيَامَةِ اَلأَمْوَاتِ ] [ فيليبى 3: 10، 11 ].

* إننا في وضعنا الساقط لا نستطيع بالطبع أن نقدّم ذواتنا بالكلية، ولكن المطلوب منا أن نجتهد في هذا السبيل.

أن ننوى بصدق السير في طريق نكران الذات وراء المعلم. تلك هي التوبة في الأساس. إنها سير في طريق إسلام الذات لله. وهذا السير يدوم الحياة كلها لأن عطاءنا يبقى ناقصا ما حيين. لذا فالكنيسة ليست كنيسة الصديقين بلّ كنيسة التائبين أي العائدين من عبادة ذواتهم إلى عبادة ربهم. ولنا في هذا السير دافعان يشددان عزمنا:

أ. محبة المسيح لنا:

لقد تجلّت محبة المسيح لنا بشكل باهر في بذله ذاته من أجلنا. وقد قال هو عن نفسه: [ لَيْسَ لأَحَدٍ حُبٌّ أَعْظَمُ مِنْ هَذَا أَنْ يَضَعَ أَحَدٌ نَفْسَهُ لأَجْلِ أَحِبَّائِهِ ] [ يوحنا 15: 13 ]. وأيضا: [ أَمَّا أَنَا فَإِنِّي الرَّاعِي الصَّالِحُ وَأَعْرِفُ خَاصَّتِي وَخَاصَّتِي تَعْرِفُنِي، كَمَا أَنَّ الآبَ يَعْرِفُنِي وَأَنَا أَعْرِفُ الآبَ. وَأَنَا أَضَعُ نَفْسِي عَنِ اَلْخِرَافِ ] [ يوحنا 10: 14، 15 ]. هذا الحب المبذول يثير حبنا ويدفعنا إلى أن نحيا فيما بعد لا لذواتنا بل للذى مات عنّا حباً. بهذا المعنى كتب بولس الرسول: [ لأَنَّ مَحَبَّةَ اَلْمَسِيحِ تَحْصُرُنَا. إِذْ نَحْنُ نَحْسِبُ هَذَا: أَنَّهُ إِنْ كَانَ وَاحِدٌ قَدْ مَاتَ لأَجْلِ اَلْجَمِيعِ. فَالْجَمِيعُ إِذاً مَاتُوا. وَهُوَ مَاتَ لأَجْلِ اَلْجَمِيعِ كَيْ يَعِيشَ اَلأَحْيَاءُ فِيمَا بَعْدُ لاَ لأَنْفُسِهِمْ، بَلْ لِلَّذِي مَاتَ لأَجْلِهِمْ وَقَام ] [ 2 كورونثوس 5: 14، 15 ]. وفي مكان آخر كتب: [ مَعَ الْمَسِيحِ صُلِبْتُ، فَأَحْيَا لاَ أَنَا بَلِ الْمَسِيحُ يَحْيَا فِيَّ. فَمَا أَحْيَاهُ الآنَ فِي الْجَسَدِ فَإِنَّمَا أَحْيَاهُ فِي الإِيمَانِ، إِيمَانِ ابْنِ اللهِ، الَّذِي أَحَبَّنِي وَأَسْلَمَ نَفْسَهُ لأَجْلِي ] [ غلاطية 2: 20 ]. أي أنني أسلّم ذاتي ( هذا هو المعنى العميق للإيمان ) لذلك الذي أسلَم ذاته لأجلي. هكذا فالحب الذي تثيره فينا محبة المسيح المبذولة لنا حتى الموت يساعدنا على التغلّب على الخوف من الموت، ذلك الخوف الذي يحول دون تقدمة ذواتنا. هذا ما تنشده الكنيسة عن الشهداء: { لأن المحبة قد غلبت الطبيعة ( أى مخافة الموت المتأصلة في طبيعتنا ) وجعلت العاشق أن يتّحد بواسطة الموت بالمعشوق } ( خدمة عيد القديس جورجيوس ).

ب. ثقتنا بانتصار المسيح على الموت:

ومن جهة أخرى فإن حدّة الخوف من الموت تخف فينا لمعرفتنا أن المسيح قهره بمروره فيه. فيما كان يتحدّث عن قيامة السيد، هتف الرسول بولس بلهجة الانتصار: “أين شوكتك ياموت؟” (1 كورونثوس 15: 55). ونحن إذا شئنا التخلّي عن أنانيتنا ومررنا من جراء ذلك في خبرة الموت يهدأ جزعنا لعلمنا أننا لسنا نجتاز هذه الخبرة وحدنا، بل بمعيّة ذاك الذي إجتاز الموت قبلنا وقهره: [ أَيْضاً إِذَا سِرْتُ فِي وَادِي ظِلِّ اَلْمَوْتِ لاَ أَخَافُ شَرّاً لأَنَّكَ أَنْتَ مَعِي. عَصَاكَ وَعُكَّازُكَ هُمَا يُعَزِّيَانِنِي ] [ مزمور 23: 4 ].

* إننا نتمرّس، إذاً، على تقدمة ذواتنا مدفوعين بالحب الذي تثيره فينا محبّة الرب لنا وبثقتنا بانتصاره على الموت. ولكن الرب أيضاً يعين ضعفنا.

ذلك أننا إذا قبلنا أن نشترك في صليبه، فإن تقدمتنا هذه، وإن كانت لا تزال ناقصة، مشوبة بالأنانية، تبلغ إلى الله محمولة على أجنحة تقدمته هو، كما رأينا. وبعبارة أخرى فإن قبولنا الإشتراك في صليب المسيح يجعلنا مشتركين في قيامته أيضاً، أي في الحياة الإلهية التي إحتاجت إنسانيته المقرّبة إلى الله. وإذا تدفقت الحياة الإلهية فينا، أصبحنا أكثر قدرة على المحبّة والعطاء. تلك هي النعمة الإلهية التي تجدّدنا باستمرار بفعل صليب الرب وقيامته.

* هذا ما يجرى خاصة عند إقتبالنا الأسرار الإلهية.

فعند إقامة سر الشكر مثلاً، في القدّاس الإلهي، يأتي المؤمنون إلى الله بتوبتهم ( أي بعزمهم على إسلام ذواتهم لله ) ولكن هذه التقدمة لا تبلغ إلى الله إلا لكونها تندمج في التقدمة الكاملة الوحيدة، تقدمة المسيح المصلوب التي يشكّل كل قداس إمتداداً له. إستحالة الخبز والخمر ( اللذين يمثلان تقدمة البشر ) إلى جسد ودم المسيح معناها أن المسيح إتخذ توبة البشر الناقصة ودمجها بتقدمته هو ليوصلها إلى الآب. هكذا يبلغ المؤمنون بالمسيح إلى الله وينالون بتناول القرابين الحياة الإلهية فيصيرون مشاركي القيامة التي تجدّدهم وتؤهلهم لأن يكونوا بدورهم قرابين.

* هكذا بالتوبة التي هي عملية تستمر العمر كلّه – لأن طاعتنا لله ناقصة ما حيينا –

وبالأسرار، نشترك أكثر بصليب المسيح وقيامته. بالتوبة والأسرار يتصور المسيح أكثر فأكثر فينا على حدّ تعبير الرسول، أي نصبح أكر فأكثر مساهمين في انفتاحه التام للآب وفي تدفّق الحياة الإلهية فيه. وهكذا شيئاً فشيئاً نصبح على حد تعبير الرسول: “أمواتاً للخطيئة” (رومية 6: 11). وشيئاً فشيئاً نستطيع أن نتبنى قول الرسول:  “أني قد صلبت مع المسيح، فلست أنا حياً بعد بل المسيح يحيا فيّ” (غلاطية 2: 19، 20).

أسئلة:

1. هل بإمكان الإنسان لو ترك نفسه، أن يتخلى عن عبادة الأنا ليعيد الاتصال بالله ويستعيد الحياة الإلهية؟ ما الذي يحول بينه وبين هذا التخلي؟
2. أليست إذاً التقدمة الوحيدة الكاملة التي تبلغ وحدها إلى الله هي تقدمة المسيح؟ (أنظر عبرانيين 10: 5 و7 و9: 11 و12).
3. ولكن هل تمم المسيح العطاء من أجله هو أم بالنيابة عن البشر أجمعين؟ (أنظر كورنثوس 5: 14).
4. ألا يعني ذلك أن تقدمتنا الناقصة تبلغ إلى الله محمولة على جناحي تقدمة المسيح الكاملة؟ (أنظر عبرانيين 7: 25).
5. ولكن هل يمكننا أن نستفيد من الفداء إن لم نكن مزمعين على الاشتراك في تقدمة المسيح؟ (أنظر متى 16: 24 و 25، غلاطية 5: 24، 2 كورنثوس 4: 10 و11 ورومية 6: 8).
6. أليست التوبة (وهي تعني في العربية: عودة) إذاً هي في الاساس هذا السير في طريق تسليم الذت لله مع المسيح؟ هل ينتهي هذا السير طالما نحن على قيد الحياة؟
7. كيف تدفعنا محبة المسيح الذي بذل ذاته لأجلنا (أنظر يوحنا 15: 13، يوحنا 10: 14 و15) إلى السير في هذا الطريق؟ (أنظر 2 كورنثوس 5: 14 و15 وغلاطية 2: 20).
8. في طريق نكران الذات، الذي فيه شيء من خبرة الموت، ألا تشدد ثقتنا بإنتصار المسيح على الموت عزائمنا؟ (أنظر مزمور 22: 4 و 1كورنثوس 15: 55).
9. إذا كانت التوبة تفتح لنا باب القيامة لأنها تشركنا بصليب المسيح، أليس صحيحاً من جهة أخرى أن قوة القيامة إذ تسربت إلينا تجعل توبتنا أكمل؟
10. أليست الأسرار -التي لا تفعل فينا إلا بالتوبة- إشتراكاً في صليب المسيح وقيامته؟ كيف يتم ذلك في المعمودية؟ (انظر رومية 6: 3-11). كيف يتم ذلك في سر الشكر؟

4 – الفداء ومحبة القريب

* محبة الفادي لنا تلهم محبتنا للناس:

محبة الفادي التي تجلّت في بذله ذاته عنّا هي بمثابة النار التي لا بدّ أن تُلْهب ما حولها. إنها حَرِيّة بأن تُضرم فينا بدورنا نار المحبة. لقد قال الرب بهذا المعنى: [ جِئْتُ لأُلْقِيَ نَاراً عَلَى اَلأَرْضِ فَمَاذَا أُرِيدُ لَوِ اِضْطَرَمَتْ؟ ] [ لوقا 12: 49 ]. الحب يستدعي الحب. لقد بيّن علم النفس الحديث أن الطفل يستمد من محبة والديه له المقدرة على أن يحب بدوره الناس، وبعبارة أخرى إن حب والديه له يوقظه إلى الحب، يفجّر فيه طاقة الحبّ. هكذا المحبة الفائقة التي أبداها الرب نحونا تنتزعنا من إكتفائيتنا لتلقى بنا بدورنا في مجازفة الحب. هذا الجواب الحي على محبّة السيّد يتّخذ، كما رأينا، شكل الحب لشخصه، ولكنه يتّخذ أيضاً شكل محبّة البشر. ذلك لأنه لا يسعنا، إذا كنّا مؤمنين، إلا أن نرى في كل إنسان، أيّاً كان: [ فَيَهْلِكَ بِسَبَبِ عِلْمِكَ اَلأَخُ اَلضَّعِيفُ اَلَّذِي مَاتَ اَلْمَسِيحُ مِنْ أَجْلِهِ ] [ 1كورونثوس 8: 11 ]. عند ذاك يصبح كل إنسان، في نظرنا، ذا قيمة لا تقدّر، قيمة الدم الإلهي الذي سكب من أجله.

* إن محبة الفادي لنا تعين نوعية محبيتنا للناس:

محبّة الفادي لا تُلْهِم محبتنا للناس وحَسْب، ولكنها أيضا تعين نوعيته. ذلك أنه ينبغي لنا أن نحبّ الناس بالمحبّة التي أحبهم بها المسيح. تلك هي وصية السيد في خطابه الوداعي: [ هَذِهِ هِيَ وَصِيَّتِي أَنْ تُحِبُّوا بَعْضُكُمْ بَعْضاً كَمَا أَحْبَبْتُكُمْ ] [ يوحنا 15: 12 ]. هذا يعنى أنه ينبغي أن تكون لمحبتنا للناس الصفات التالية:

أ – مبنية على بذل الذات:

يُكْثر الناس من استعمال كلمة ” أحبّ”، ولكنها هيهات أن يكون الحب الذي يتحدّثون عنه في كثير من الأحيان هو الحب الأصيل الذي عاشه السيّد. ” أحب التفاح” يعني أننى أتلف التفاح من أجل لذتي. ” أحبّ” إنسانا يعنى في كثير من الأحيان، إذا شئت أن أواجه حقيقتي، أنني أريد تسخيره وإستغلاله لشهوتي ومصلحتي. أمّا المسيح فقد أحبّنا من أجل أنفسنا وعوض أن يُسَخّرنا له سَخّرَ نفسه لأجلنا. لقد إعتبر أن لنا من الأهمية ما يُبرّر سفك دمه الإلهي عنّا. فأتاح لنا هكذا أن نكتشف المحبّة الحقة التي تقوم على العطاء. ولذا نرى الرسل يحثونا على إقتفاء آثتار السيّد في محبتنا للناس، فقد قال الرسول يوحنا: [ وَمِقِيَاسُ الْمَحَبَّةِ هُوَ الْعَمَلُ الَّذِي قَامَ بِهِ الْمَسِيحُ إِذْ بَذَلَ حَيَاتَهُ لأَجْلِنَا. فَعَلَيْنَا نَحْنُ أَيْضاً أَنْ نَبْذُلَ حَيَاتَنَا لأَجْلِ إِخْوَتِنَا ] [ 1 يوحنا 3: 16 ]. “أن نبذل نفوسنا”: يسوع لم يعطِ فقط أشياء مما له، إنما أعطى ذاته للناس، طيلة حياته أولاً، التي كانت مسخّرة لخدمتهم، ثم في تقدمته الكبرى على الصليب. ما يُطلب منّا أن لا نكتفي نحن أيضاً بإعطاء بعض الوقت والمال للغير، بلّ أن يكون الغير شغلنا الشاغل وموضوع إهتمامنا الدائم. المطلوب أن لا نعود نحن مركز إهتمام ذواتنا بلّ أن يصبح الغير هم مركز الإهتمام، كما كتب الرسول بولس: [ فَيَجِبُ عَلَيْنَا نَحْنُ الأَقْوِيَاءَ أَنْ نَحْتَمِلَ أَضْعَافَ اَلضُّعَفَاءِ وَلاَ نُرْضِيَ أَنْفُسَنَا. فَلْيُرْضِ كُلُّ وَاحِدٍ مِنَّا قَرِيبَهُ لِلْخَيْرِ لأَجْلِ اَلْبُنْيَانِ. لأَنَّ اَلْمَسِيحَ أَيْضاً لَمْ يُرْضِ نَفْسَهُ بَلْ كَمَا هُوَ مَكْتُوبٌ: تَعْيِيرَاتُ مُعَيِّرِيكَ وَقَعَتْ عَلَيَّ ] [ رومية 15: 1 – 3 ].

Б – Манифестује се учешћем:

Христос је, волећи нас, поделио наш живот, наш бол и нашу смрт. И наша љубав се мора делити. Саосећање може узвисити друге, и тако може повредити људе и додати нови бол и горчину њиховом болу. Али учешће лечи ране јер смо кроз њега са особом која пати, а не изнад њега. Зато је књига заповедала: [Радујте се са онима који се радују и плачите са онима који плачу] [Римљанима 12:15]. И такође: [Сећајте се оних који су у оковима као да сте оковани с њима, и оних који су злостављани као да сте и ви у телу] [Јеврејима 13:3]. Апостол Павле је живео љубав до те мере да је дубоко учествовао у трагедијама које је осећао: [Ко је слаб, а ја нисам слаб? Ко се спотиче, а ја се не распаљујем? ] [2. Коринћанима 11:29].

Ц - Правац воље и акције:

Али ово учешће је безвредно ако не прелази ниво емоција. Можемо јефтино олакшати своју савест, задовољавајући се „осећајем“ са људима. Али наша осећања Богу нису битна. Да је важна наша воља. Христос се није желео забављати лирским исказима љубави, већ ју је проживео кроз зној и борбу, и на крају предајући се смрти. Стога није важно да се према људима „осећам“ са љубављу, већ да своју вољу заправо усмеравам ка томе да им служим. Ово нас је учио апостол Јован када је рекао: [Децо, наша љубав не сме бити само претварање у речима и језиком, већ треба да буде права практична љубав] [1. Јованова 3:1 8].

Д - Бесплатно, безусловно:

Бог је био покретач љубави, као оваплоћени Бог дао Себе за нас без обзира на наше непријатељство према Њему, без обзира на наше одбацивање Њега. Волео нас је слободно, безусловно, ни због чега другог до своје слободне љубави. О томе нам је говорио апостол Павле када је рекао: [Јер док смо још били слаби, Христос је у одређено време умро за безбожнике. Јер тешко ће неко умрети за праведника. Можда би се неко и усудио да погине због онога што је добро. Али Бог показује своју љубав према нама тиме што је Христос умро за нас док смо још били грешници. ] [Римљанима 5:6-8]. У истом смислу је и апостол Јован писао: [И у томе видимо праву љубав, не нашу љубав према Богу, него љубав Његову према нама. Из своје љубави послао је свог Сина да буде помирење за наше грехе [1. Јованова 4:10]. Дакле, наша љубав према људима треба да буде слободна као и Исусова љубав према нама. Морамо да их волимо, без обзира на њихове карактеристике, без обзира на њихову хармонију или несклад са нама, без обзира на њихов однос према нама и њихово понашање према нама: [А ако волите оне који вас воле, која вам је заслуга? Јер и грешници воле оне који љубе њих. А ако чините добро онима који вама чине, какву заслугу имате? И грешници чине исто. А ако позајмљујете онима од којих се надате да ћете добити назад, какав кредит имате? Јер и грешници дају у зајам грешницима да би то исто од њих примили. Него, волите непријатеље своје, чините добро и позајмљујте не очекујући ништа, и награда ће ваша бити велика, и бићете деца Вишњега, јер је Он милостив према другима. Благодарни и зли] (Лука 6:32- 35].

Хришћанин је увек покретач љубави, као што је Христос покретач љубави према нама. Били смо му странци, изгубљени у лавиринтима самообожавања, али Он је дошао к нама – и наставља да долази – и зближио нас преплавивши нас Својом преобилном љубављу. Тако нас је научио ко је близу. Јевреји су веровали да је комшија кога су дужни да воле онај који дели њихову расу и веру. Једног дана, један од учитеља закона упита Исуса: „Ко је мој ближњи? Он му није директно одговорио, већ му је испричао параболу – Милостиви Самарјанин – оног Јеврејина кога су разбојници ранили између Јерусалима и Јерихона и оставили полумртвог. Затим су прошли јеврејски свештеник и левит (тј. свештенички помоћници). од њега и занемарио га, али се за њега побринуо Самарићанин, иако му је био странац по раси и вери. Тада је Исус упитао учитеља закона: „Кога од ове тројице сматраш сродником онај који је пао међу лопове?" Он је одговорио: „Онај који му је показао милост.“ Тада му је Исус рекао: „Иди и учини тако“ (види Лука 10:25-37). Овде је Исус експлодирао заповест љубави која је постојала у Старом завету, јер јој је дао огромне димензије и учинио да превазиђе све границе. Сазнали смо да сродник није онај који је мој рођак, односно онај са којим ме вежу везе од крви и меса, везе наклоности и интереса, везе једног мишљења и једне заједнице. Мој ближњи је онај коме се зближавам љубављу према њему. Комшија је неко са ким се зближим у љубави. Постајем близак са сваком особом – и сваки човек постаје мој рођак – ако га волим, чак и ако нема људске везе између ове особе и мене. Штавише, ако је човек мој непријатељ, моја безусловна љубав према њему га чини блиским, као што ми је Христ постао близак, а ја сам био његов непријатељ, као што се он предао за мене.

Е - Посебно намењен онима који пате:

Та љубав према ближњем мора укључивати, посебно, људска бића која страдају, којима је то посебно потребно. Ако волимо Христа, онда можемо у свим мучитељима земље видети његово крваво лице овенчано трњем, његово растргано тело, његово достојанство које газе људи, и његову тужну душу до смрти. То је зато што је Сам Господ учинио ову саобразност између страдалног народа и Себе, па је успоставио јединство између Себе и гладних, жедних, голих, туђинаца, болесних и заточених: [Јер сам био гладан, а ви дао ми храну. Био сам жедан и напојио си ме. Био сам странац и ти си ме примио. Био сам наг и ти си ме обукао. Био сам болестан и посетио си ме. Био сам у затвору и дошао си к мени] [Матеј 25:35, 36]. Ево шта ће Господ рећи праведнима у последњи дан, додајући: [Тада ће цар одговорити: Заиста вам кажем, као што учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте. ] [Матеј 25:40]. Ови малишани су несрећни и слаби, који су посебно браћа Исусова, јер Господ није поделио са људима њихову славу и богатство, него је благоволео да подели са њима њихову беду и сиромаштво. Они који страдају продужетак су страдалног Христа. Зато је један од духовника говорио: „Ако данас желиш да додирнеш ране Христове као што их је Тома дотакао, довољно је само да дођеш у контакт са бедном особом.

Дакле, наш став према јадницима никако не може бити супериоран и наклоњен, већ је то став дубоког поштовања према онима који, чак и ако то не знају, па макар и хуле, у својој ружноћи су слика Онога који је пристао да постане: Он нема облика ни лепоте на коју бисмо могли да гледамо, нити било каквог изгледа да бисмо желели. Презрели су га и одбацили људи, човек туге и упознат са тугом, и од кога су наша лица скривена. Био је презрен, а ми га нисмо ценили“ (Исаија 53:2, 3). О Светом Јовану, који је почетком седмог века био патријарх александријски и који се звао „Јован Милостиви“, прича се да је, када је преузео своју патријарашку одговорност, замолио своје помоћнике да му припреме списак имена његових „ мајстори.” Када су га изненађено питали, ко би могли бити ова господа? Одговорио им је да су александријски сиромаси. Ово је аутентични хришћански став.

Али љубав према јадним и ускраћеним не може сама попримити карактер индивидуалног деловања, јер би тада била непотпуна. Наша хришћанска љубав према бедницима позива нас да одбацимо све што у економском, политичком и друштвеном систему одржава њихов очај и ускраћеност. Та љубав нас позива да се боримо за успостављање друштва које обезбеђује правду и услове за пристојан живот бедницима на земљи. То схвата све већи број хришћана у наше време, који се на свим крајевима света боре за правду и људско достојанство, мотивисани не само хуманитарним разлозима, већ и уверењем да је свака неправда која се човеку нанесе убојте Христа у срце: „Што год учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ … Што год нисте учинили једном од ове моје најмање браће, нисте учинили ни мени .” Пред крвљу која тече из рана лишених овога света, хришћани не могу а да се не сете чувене Паскалове фразе: „Христос је у сукобу до краја времена, па како да спавамо?“

* Из васкрсења Христовог црпимо способност да волимо ближње:

Али љубав према ближњем, како смо је дефинисали, јесте она безусловна љубав која се обраћа другоме ради себе и жртвује себе ради њега.Та љубав није у складу са захтевима „старца“ у нама, тај пали човек, заробљеник ега, који себе сматра центром универзума и не гледа на Другога само као на средство за задовољење својих жеља и као на препреку за постизање свог циља.

Хришћанска љубав захтева да се угледамо на Божји морал, а то се за нас не може постићи осим нашим учешћем у васкрсењу Христовом, којим постајемо придоноситељи Божјег живота, а тиме и Божјег морала. Хришћанска љубав је плод Васкрсења у коме учествујемо, као што смо видели, кроз покајање и Свете Тајне. „Старац“, који вреба у свакоме од нас док смо живи, нема способност хришћанске љубави јер је далеко од Бога, у распаду и смрти. Ако се божански живот улива у наше биће, он ствара у нама ново људско биће, враћајући лик свог Творца, и тако нас чини способним да волимо ближње. Зато је апостол Јован писао хришћанима, рекавши им да је љубав која их спаја доказ њиховог изласка из смрти у живот, односно доказ њиховог доприноса васкрсењу Христовом: [Љубав наша према браћи показује нам да ми прешли из смрти у живот. Ко не воли своју браћу, остаје у смрти (1. Јованова 3:14).

Исти Апостол је такође писао: [Вољени, љубимо једни друге: јер љубав долази од Бога. Дакле, свако ко воли рођен је од Бога и познаје Бога (у библијском смислу: то јест сједињен са Богом). А ко не воли, никада није познао Бога јер Бог је љубав! ] [1. Јованова 4:7, 8]. Дакле, Црква Васкрсење везује за љубав према људима, па на васкршњој служби пева: „Данас је Васкрсење... рецимо <يا إخوة> У васкрсењу све опраштамо онима који нас мрзе“, као да нас подсећа да је наше учешће у васкрсењу извор наше љубави према другима.

Али ако је љубав према браћи плод нашег учешћа у васкрсењу, онда је, с друге стране, упражњавање и настојање да је стекнемо суштински аспект тог труда, напора покајања, кроз које, као што смо видели , прихватамо учешће у крсту Господњем и постајемо учесници у његовом васкрсењу. Напор да се предамо Господу неодвојив је од стремљења ради љубави према ближњем: [И сами смо искусили љубав којом нас је Бог подарио, и у њу смо се уздали. Бог је љубав. И ко пребива у љубави, остаје у Богу, и Бог у њему [1. Јованова 4:16]. Укратко, љубав према ближњем је и плод васкрсења и пут до васкрсења.

Зато је филозоф атеиста Сартр написао чувену реченицу у једној од својих драма: „Пакао су други људи“. Верује се да је тој представи присуствовао хришћански филозоф Габријел Марсел, а када је поменута фраза изговорена, један од оних који су седели поред њега чуо је како промрмља: „Не!“ Небо је за друге. Препознавање другог као особе независно од наших хирова и интереса је само по себи важно. Другим речима, препознати га као другог а не само продужетка моје личности. Ово признање које намеће хришћанска љубав је заиста „пакао“ за „старца“ у мени, људском бићу.Пожуда, заточеник самообожавања. То је лињање и смрт. Али пре него што прође ову смрт, он учествује у Христовом крсту и достиже Бога кроз своју отвореност према другима, тако да се „небо“ постиже у његовом срцу.

أسئلة:

Прочитајте Луку 10:25-37 и Матеја 25:31-46.

1. Како Искупитељева љубав према нама инспирише нашу љубав према људима? (Види Лука 12:49 и 1. Коринћанима 8:11).
2. Није ли Господ тражио од нас да квалитет наше љубави према људима буде исти као и квалитета његове љубави према нама? (Види Јован 15:12).
3. Да ли је све што људи називају љубављу љубав у правом смислу? Није ли ова фраза често скривена иза жеље да се људи упрегну и искоришћавају? Није ли хришћанска љубав радикално другачија од овакве „љубави“? (Види 1. Јованова 3:16, Римљанима 15:1-3).
4. Зар хришћанска љубав не захтева учешће људи? Зар учешће не негира то уздизање које често искривљује саосећање? (Видети Римљанима 12:15, Јеврејима 13:3 и 2. Коринћанима 11:29).
5. Може ли хришћанска љубав бити само емоција? (Види 1. Јованова 3:18 и Лука 10:34, 35).
6. Да ли је Христова жртва самога себе за нас била условљена нашим положајем према Богу? (Видети Римљанима 5:6-8 и 1. Јованову 4:10). Не значи ли то да и наша љубав према људима треба да буде слободна? (Види Лука 6:32-35).
7. Зар ово не резултира новим концептом ко је близак? Јевреји су веровали да је рођак који су морали да воле њихова сопствена раса и вера. Није ли Христос поништио овај концепт у свом препричавању параболе о самилосном Самарјанину (Лука 10:25-37)? Која је дефиниција сродника према овој пословици? (Види Луку 10:36 и 37). Зар то не значи да љубав нема граница?
8. Није ли се Христос сјединио са свим мучитељима на земљи (види Матеј 25:40)? Шта то значи за наш став о њима? Да ли је могуће да у тој позицији постоји неки степен узвишености и љубазности? Да ли се наша љубав према онима који пате заустављају на пружању индивидуалне помоћи њима? Зар нам то не намеће друштвену борбу?
9. Да ли су хришћанска љубав и захтеви „старца“ у нама, односно у складу са захтевима обожавања ега, укорењени у нашој палој природи?
10. Зар из овога не следи да је љубав резултат нашег обнављања кроз наше учешће у васкрсењу, које нам улива нови живот и тако нас прожима Божјим моралом? (Види Јован 3:14 и 4:7, 8).
11. Није ли, пак, истина да је бављење љубављу, удаљавањем од самообожавања, пут ка сједињењу са Богом, односно васкрсењу? (Види Јован 4:16).

*Слепо црево:

1 – Он је био Јован ЗлатоустиЦариградски патријарх (који је лишио патријаршију све манифестације луксуза, живео тамо у сиромаштву, а 407. године умро у изгнанству због укора царева) се смело обраћа богаташима свог времена, изјављујући да њихово занемаривање сиромашних ради њихов луксуз је занемаривање самог Христа, и међу његовим изрекама:

• „Бог ти је дао кров без кише, а не да га окитиш златом док сиротиња умире од глади. Дао ти је одећу да те покријеш, а не да је раскошно носиш, док наги Христос умире од хладноће. Дао ти је кућу, не да живиш у њој сам, већ да примаш друге и земљу, не да би трошила њене ресурсе на робиње, играче, глумце и свираче на флаути и харфи, већ да би пружила помоћ. гладнима и жеднима.”
• „Каква корист од украшавања Христове трпезе златним посудама ако он сам умире од глади?“ Прво га насити када је гладан. Касније ћеш размислити да добровољним молитвама улепшаш његову трпезу“.
• "Не украшавајте цркве ако је то зато што занемарујете свог брата у невољи. Овај храм је величанственији од тога."
• „Док се ваш пас засити, Христос умире од глади.
• „Поштујете овај олтар када тело Христово сиђе на њега, али занемарујете и остајете равнодушни када пропадне оно што је тело Христово.

2 – У наше време, исти дух се и даље односи на хришћане који желе да разумеју Јеванђеље у његовим дубинама. Они виде Христа у жртвама политичких и друштвених неправди, чак и ако су починиоци ових неправди „хришћани“ и њихове жртве не припадају хришћанској вери. Године 1754, када су Мароканци који су се борили за независност своје земље били мучени од стране француске полиције, познати француски хришћански писац је рекао: Францоис Мауриац, добитник Нобелове награде за књижевност, одржао је предавање пред две или три хиљаде људи у Паризу поводом Недеље католичких мислилаца под насловом: „Угледајући се на Христове џелате“, у коме је с болом рекао:

„Каква год да су наша оправдања и изговори, кажем да се, после деветнаест векова хришћанства, Христос никада не појављује, данашњим џелатима, у мучитељу, а његово свето лице никада се не открива пред Арапином на кога се полицијски комесар обрушава својим песница. Зар вам није чудно да они никада, посебно пред једним од ових смеђих лица са узвишеним цртама лица, никада не помисле на свог Бога везаног за стуб и предатог војницима, што не чују, кроз плач и јауке њихове савести, Његов обожавани глас је рекао: „Учинићеш ми то. Тај глас који ће једног дана одјекнути, а онда неће бити молитеља, и викаће на њих и викаће на све нас који смо прихватили, а можда и подржали ове ствари: „Био сам тај младић који је волео своју земљу и борио се за свог краља. Ја сам био тај брат кога сте хтели да натерате да изда свог брата.” Како се ова милост никада није могла дати једном од ових крштених џелата? Како то да војници дивизије понекад не одбаце бич и клекну пред ноге онога кога шибају?

3 – Срце хришћанства је вера да је Син Божији добровољно узео у себе наше страдање да би нас ослободио патње. Хришћанство није, како неки кажу, религија која позива на потчињавање болу и неправди. Хришћанство није религија патње, већ религија искупљења. По нашем мишљењу бол нема никакву вредност осим ако се не прихвати, онако како га је Христос примио, из љубави према Богу и другима. Хришћанин, ако жели да иде путем свог Учитеља, мора бити спреман да издржи бол и смрт да би ослободио патње, потлачене и поробљене, мора се борити до крви за правду. То је оно што је професор објаснио.”Алберт Лаххам„У предавању које је одржао на либанском симпозијуму у оквиру циклуса предавања „Правда у хришћанству и исламу“. Испод је његов одломак:

„У средини крила посвећеног хришћанству у Музеју атеизма у граду Лењинграду стоји велика статуа Христа који страда под тежином тешког крста. Ова статуа је, каже вам водич, симбол хришћанства, које позива људе да носе крст, покоре се неправди, прихвате бол и предају се тиранији, чекајући загробни живот. Ова карикатурална дефиниција хришћанства ме подсећа на оно што је рекао апостол Павле: [Јер је реч о крсту лудост за оне који пропадају, а нама који се спасавамо сила је Божија] [1. Коринћанима 1:18] . Крст није знак понижења, летаргије и предаје. Уместо тога, то је титула божанске, искупљујуће љубави. Апсолутна солидарност са свим људима. И пуно учешће оних који пате од неправде и тираније. И храбар ризик смрти да их све ослободи. Јер, као што каже Посланица Јеврејима: [Јер пошто су деца заједничари од крви и тела, и он је сам био удео у томе, да смрћу уништи онога који је имао власт смрти, то јест ђавола. , и ослобађа оне који су из страха од смрти сви били у ропству целог живота (Јеврејима 2]:14, 15).

Ако је хришћанин привржен циљу политичке правде у свом друштву, то је зато што иде стопама Онога који је био привржен нашој беди и беди док је узео нашу природу и борио се са нама, као један од нас, битку смрти и живота, и отворио нам својим крстом пут победе и наде. Он је рекао: [Али ја сам дошао да имају живот и да имају „Боље им је“ (Јован 10:10).“
Албез Лахам: Политичка правда у хришћанству (часопис „Предавања на симпозијуму”: двадесета година, Билтен 11-12, 1966, стр. 44).

4- Ово нису само теорије, већ стварност коју су живели и живе хришћани који су желели да буду верни поруци свог Господа. Василије Велики и Јован Златоусти су се храбро борили за социјалну правду, а Филип, митрополит московски, је убијен по наредби руског цара Ивана Грозног јер га је прекоревао због тираније.У наше дане све већи број хришћана се бори, понекад трпи увреде, затварање и смрт, за учитеље земље који су жртве политичке тираније, друштвене или расне.

5 – Хришћанске позиције које сведоче о праву потлачених на достојанствен живот умножавају се и интензивирају у наше време, и теже да „изграде нови свет у коме нема ни тлачитеља ни потлачених, у складу са Божјим планом”. У свим крајевима земље, све већи број хришћана се суочава са прогоном, затвором, мучењем и самом смрћу, као сведочанство Христове љубави и његовог доприноса Његовом делу ослобођења. Али Латинска Америка је привилеговано место за то сведочанство, јер се тамо изнова исписују дела првих мученика, словима крви и светлости. Број епископа, свештеника, монаха и монахиња који су затворени, мучени, убијени или киднаповани, а којима се губи траг, у Латинској Америци, између 1968. и почетка 1978. године, процењен је на осамсто педесет (према мексичке новине УНО МАС, издате 3. марта 1978.). Међу њима су бискуп Анерко Анђелели, надбискуп Ла Риохе у Аргентини, који је 4. августа 1976. године постао жртва сумњиве несреће за коју сви верују да је камуфлирани атентат, и бискуп Оскар Ромеро, надбискуп Салвадора, који је је јавно убијен 24. марта 1980. док је служио Свету мису. Вреди напоменути да овај прогон, који не штеди свештенство у Латинској Америци (чак је у Салвадору погодио њих 25 одсто), упркос статусу који уживају и да већина тамошњих земаља усваја хришћански карактер, погађа и хиљаде секулариста који , инспирисани својом вером, посвећени су циљу правде у тој земљи.

У наставку потврђујемо извод из писма које је упутио својим пријатељима 23. новембра 1975. године из затвора у северној Аргентини, од оца Жака Реневоа, који је био заточен због подршке потлаченим сељацима:

„Желео бих да вам прво кажем да сам веома срећан јер сам био достојан да трпим контроверзу Јеванђеља Исусовог, јер су све оптужбе против мене лажне. Ви ме познајете и чули сте ме, а добро знате да ја никада нисам проповедао насиље или рушење режима, већ да су моје речи увек биле позив на доброту, мир, љубав и праштање. Позивао сам на борбу за правду, на уклањање неправде међу нама, али никада нисам позивао на употребу насиља на овај начин (...) Верујем да хришћани, данас као и јуче, морају да прођу кроз искушење и затворску казну да сведочи Јеванђеље. Верујем да се данас могу сматрати затвореником Јеванђеља ради (...) Много размишљам о примеру који нам је дао тај велики затвореник за Еванђеље, који је Апостол Павле (...) Знате да сам заточеник као Христов ученик. Надам се да ће то ојачати вашу одлучност и да ћете моћи да без страха и са већим поверењем објављујете јеванђелску поруку.”

види:
Мицхел Дуцлерцк: Црис ет Цомбатс де Л'Еглисе ин Америкуе Латине, Ед. Ду Церф, Париз. 1979.
Шарл Антоан: Ле Санг ет Л'Еспоир. Цес Цхретиинс Д'Америкуе Латине, Ед. Ду Центурион, Париз, 1979.

5 - Вазнесење

* Вазнесење је кулминација процеса искупљења:

Божанска слава је, као што смо видели, захватила Исусово човечанство када се оно предало, својом слободном вољом, потпуно на крсту. Ова иста божанска слава која је подигла Исуса из мртвих била је довољна да га узнесе на небо, односно да његовом човечанству подари пуно учешће у божанском животу и божански суверенитет над свим бићима. Тако је Исусова људска природа, када је кроз крст достигла савршенство, ушла у ону божанску славу коју је његова божанска природа уживала одувек. На то је мислио Господ када се обратио Оцу пре него што је отишао на Страдање, рекавши му: [И сада, оче, прослави ме у свом присуству славом коју сам имао код тебе пре него што је свет] [Јован 17:5]. Тако је Христов силазак, по његовом избору, у дубине смрти био пут за њега да дође до врхунца славе. То је оно на шта је апостол Павле поменуо када је написао: [Онај који је сишао је онај који је и узашао изнад свих небеса, да испуни све] [Ефесцима 4:10]. Када се Син Божији, кроз Своју крајњу смиреност, у најдаљој мери удаљио од Свог божанског порекла, тада је самим тим смирењем вратио своје тело том божанском пореклу. Овако је Апостол певао у свом писму Филипљанима: [Онај који беше по обличју Божијем није сматрао да је пљачка једнака Богу. Али он се испразни, узевши обличје слуге, и поставши сличан људима. А кад се нађе као човек, понизи се и постаде послушан до смрти, чак и смрти на крсту. Због тога га је и Бог високо узвисио и дао му име које је изнад сваког имена, да се пред именом Исусовим поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и сваки језик признаје да је Исус Христос Господе, на славу Бога Оца (Филипљанима 2:6-11).

* Ово је небо на које се Исус узнео, и чији је његов успон у свемир пред ученицима био слика и симбол.

Један број верника брка физичко небо са Божјим „небом“. Они верују да је Бог биће које борави у атмосфери свемира. Један број неверника дели ово мишљење. Тако је астронаут Титов изјавио да Бог не постоји јер га није пронашао током свог свемирског путовања. Ово је детињаста концепција која не приличи људском уму или природи Бога. Бог не борави у вишим сферама свемира, он је биће које није ограничено местом и свуда је присутно са својим знањем, моћи, љубављу и бригом. Човек, пошто је чулно и ограничено биће, не може да изрази Бога осим у чулном, несавршеном облику. Физичко небо је више од земље, па је у свим религијама узето као слика Божије трансцендентности. Сама фраза „небо“ потиче од „сама“, што значи „све“. Физичко небо је симбол Божије трансцендентности. Ово је изразио пророк Исаија када је написао: [Јер моје мисли нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, говори Господ. Јер као што су небеса виша од земље, тако су моји путеви виши од ваших путева, и моје мисли од ваших мисли] (Исаија 55:8, 9). Христово вазнесење на небо значи, дакле, учешће његовог човечанства у Божијој трансцендентности, у Божијем животу, у Божјој слави, у Божијој суверености.

* Али Исус се узнео на небо да поведе човечанство са собом:

Човекова дубока склоност је да доспе на небо, односно да учествује у божанском животу. Ово је дубоко значење његове чежње за моћи, знањем, правдом, љубављу, срећом и бесмртношћу. Али он тежи да сопственим деловањем стигне до неба. Следбеници паганских религија веровали су и верују да човек може да допре до света божанства кроз ритуале које обавља и строгоће којима се посвећује. Такође видимо многе људе у нашем савременом свету како сањају о обожењу човечанства чисто људским средствима, као што су научни изуми и друштвени системи. У вези са овим ставовима, хришћанство изјављује да се човек не може самоиницијативно ослободити својих ограничења и постићи божанство, не може се својом иницијативом радикално ослободити беде, греха, изолације и смрти. Небо не задире, већ нам се спушта као бесплатан дар. Човек не би могао да допре до Бога да Бог није сишао до човека да га уздиже к Њему. То је оно што је Господ Исус изразио када је рекао Никодиму: [И нико се није вазнео на небо осим онога који је сишао с неба, Сина Човечијег, који је на небу] [Јован 3:13].

Пут ка небу, односно божанском животу, његовом коначном победом над грехом, бедом, изолацијом и смрћу, отворио нам је Христос када се телесно вратио у славу коју је имао од вечности. Својим вазнесењем отворио је наше вазнесење. Ово је смисао његове молитве Оцу пре страдања: [О Оче, желим да ови које си ми дао буду са мном где год да сам, да виде славу моју коју си ми дао јер си ме заволео. Али стварање света] [Јован 17:24]. Вазнесењем Господа Исуса Христа започело је наше обожење: [Бога, који је богат милосрђем, због своје велике љубави којом нас је волео, иако смо понекад били мртви у гресима. На Христа – благодаћу си био спасио и подигао нас са собом и посадио нас са собом на небесима у Христу Исусу] (Ефесцима 2:4-6).

* Својим вазнесењем Исус нам је отворио пут ка небу:

То јест, начин учешћа у божанском животу. Још увек морамо да идемо овим путем. Али наш пут може бити само Исусов пут. Исусов пут до васкрсења, а затим и до вазнесења био је пут великодушног напуштања. Пут самоодрицања у правцу љубави према Богу и људима. Дакле, ко жели да учествује у вазнесењу, мора се, уз напор који је читав процес живота, одвојити од себичног уживања у добрима света, да би се кретао, са Христом и уз подршку Његове благодати, навише, то јест у ону заједницу са Богом која нам је припремљена. Ово нас је учио апостол Павле када је писао Колошанима: [Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе, где је Христос, који седи с десне стране Богу. Мислите на оно што је горе, а не на оно што је на земљи; јер сте умрли, и ваш је живот сакривен са Христом у Богу] (Колошанима 3:1-3).

* Уздизање не значи бежање од земље и њених дужности:

Али апостолова фраза: [Мислите на оно што је горе, а не на оно што је на земљи] не значи, као што неки верују, да хришћани треба да занемаре земљу, да је оставе на миру. Ово тумачење се наравно одбацује јер негира љубав према ближњему, без које се, као што смо видели, не можемо приближити Богу. Љубав према браћи захтева да бринемо о њиховим пословима, не само духовним, већ и земаљским (као што је Христос наситио гладне и лечио болесне), па се за њих бавимо и световним пословима (радом, образовањем и социјална борба, на пример). Израз Гласника стога значи да треба да се окренемо себичног, прождрљивог уживања у земаљским благодатима. Ко је заокупљен овим уживањем, отуђује се од Бога и од других јер је уроњен у своју пожуду. Што се тиче хришћанина који се бори против себичности пожуде, дељењем Крста Господњег доприноси своме вазнесењу, и како достиже божански живот, он не постаје стран људима и њиховим бригама, већ веома близак њих кроз ту љубав која је у њему, проистеклу из љубави Божије према својим створењима.

Уздизање не значи бежање од земље, њених дужности, проблема и бола. Ово бекство, без обзира на његова оправдања, указује, напротив, да се још нисмо уздигли, да смо још увек заробљеници „старог човека“ у нама чија је утеха и уверење обожено. Вазнесење је, напротив, потпуна посвећеност свим људским питањима на земљи. То је присуство пуно љубави и жртве. То је зато што небо, као што смо раније рекли, није изнад облака, већ је оно, у сржи нашег бића, учешће, од сада па надаље, у животу Божијем. Господ Исус је рекао: [Царство Божије је у вама] [Лука: 17:21]. Царство Божије је божански живот, другим речима, небо. Дакле, прави хришћанин се уздиже на небо не напуштајући земљу.Он живи на земљи као небеска личност, односно учествујући у животу Божијем све док се он у њему не доврши у последњи дан. То је Господ Исус изразио када је за своје ученике рекао, обраћајући се Оцу: [И ја нисам више у свету, него су ови у свету, и ја идем к вама. О свети оче, чувај их у своје име. Они које си ми дао могу бити једно као и ми. Ја сам им дао твоје речи, а свет их мрзи, јер нису од света, као што ни ја нисам од света. Не тражим да ми их узмеш од света, него да их чуваш од света. зло] [Јован 17:11, 14, 15]. Верник који учествује у вазнесењу Господа свога прожет је моралом Божијим: [Религија чиста и неоскврњена пред Богом Оцем је ова: старање о сирочади и удовицама у невољи и чување свог народа. Његова душа је чиста. од света] [Јаковљева 1:27]. Али божански живот који је у њему својствен је у својој суштини љубав и давање, па не може а да се не излива и не ниче око њега, ширећи правду, мир, радост и братство на земљи. Тако царство зрачи из верника да преобрази земљу као што мали квасац укваси све тесто: [Царство небеско је као квасац који је жена узела и сакрила у три мере финог брашна док се све не укваси] [Матеј 13] .:33]. У том смислу, Господ Исус је назвао своје вернике: [сол земље] [Матеј 5:13]. Сол се разликује од хране, али је дубоко помешана са храном да би је хранила као целину. Дакле, верник у себи носи живот Божији који превазилази свет, али га емитује у све објекте овоземаљског постојања, у породичном, професионалном, друштвеном и политичком животу. Његова љубав према људима и његова чежња да види потпуно остварено краљевство гурају га да наслика свој лик у универзуму. Стога не може а да не тежи за свако право и добро земаљско, за правду, мир и братство међу људима, за достојанство сваког човека и развој његове личности, за повлачење беде, бола, болести и смрти.

* Али хришћанин зна да његов преображај и преображај васељене нису завршени до Другог доласка на крају времена:

Вазнесењем Христовим, Божја светлост је бачена у језгро света и земља је почела да се претвара у небо, али на крају времена: „река ће пукнути“ (2. Петрова 1:19). Он обнавља васељену, тако да земља постаје небо, као што Бог постаје „све у свему“ (Коринћанима 15:28). Господње вазнесење је стога увод у Његов победнички други долазак, као што је јасно из самог догађаја (видети Дела апостолска 1:1-11):
[Прва изјава, Теофиле, коју сам створио о свему што је Исус почео да чини и поучава. Све до дана када је био подигнут, пошто је дао упутства апостолима које је изабрао Духом Светим. Коме се и он са многим доказима показа жив после страдања, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о стварима које се односе на свет.Кут Боже. И док се састајао с њима, заповеди им да не одлазе из Јерусалима, него да чекају обећање Очево, које чусте од мене, јер Јован крсти водом, а ви ћете се малобројно крстити Духом Светим. дана од сада. А они који су се окупили, упитали су га: „Господе, хоћеш ли у ово време вратити царство Израиљу?“ } Па им рече: {Није ваше да знате времена и годишња доба која је Отац поставио својом властитом. Али ви ћете примити силу када Дух Свети дође на вас, и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и до краја земље. И рекавши то, устаде док су они гледали, и облак га ухвати од очију њихових. И док су гледали у небо док је кренуо, гле, стајала су поред њих два човека обучена у бело. А они рекоше: „Ви Галилејци, зашто стојите и гледате у небо? Овај Исус, који је узнесен од вас на небо, доћи ће на исти начин као што сте га видели да иде на небо.
Према томе, верник чека овај нови универзум: [Али према његовом обећању ми чекамо нова небеса и нову земљу, у којима пребива праведност] [2. Петрова 3:13]. Ову васељену описао је апостол Јован у Књизи Откровења, рекавши: [Видео сам свети град, нови Јерусалим, како силази с неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу свом. И чух јак глас с неба који говори: „Ево, шатор Божији је с људима, и он ће пребивати с њима, и они ће бити његов народ. И сам Бог ће бити са њима као Бог њихов.И Бог ће обрисати сваку сузу с очију њихових, и смрти више неће бити, нити ће бити туге, ни плача, ни плача. „Неће више бити бола, јер некадашње ствари су прошле“. И рече онај који је седео на престолу: „Ево чиним све ново. И рече ми: „Пиши, јер су ове речи истините и верне“ (Откривење 21:2-5).
Та обновљена земља у којој је небо потпуног присуства Божијег постало наш прави дом. У том смислу је поменуто у Посланици Јеврејима: [Јер овде немамо трајног града, него тражимо онај који ће доћи] [Јеврејима 13:14]. И у Посланици Филипљанима: [Јер је живот наш на небу, са којег и ми чекамо Спаситеља, који је Господ Исус Христос, који ће преобразити тело смирења да се уобразимо лику славе Његове. тело, према деловању Његове способности да све подреди Себи (Филипљанима 3:20, 21).

* Али ми од сада улазимо у овај обновљени универзум, као што смо видели:

У том смислу, Господ Исус је рекао: [Али долази час, и сада је, када ће се прави поклоници клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи такве да Му се клањају.] [Јован 4: 2] 3]. Реновирање ће бити завршено последњег дана, али је већ почело. Морамо ући у то од сада па надаље како би се у потпуности остварило у нама приликом другог доласка Господњег. Хришћанин не само да ишчекује долазак Дана Господњег, већ и „убрзава његов долазак“, по речима апостола Петра (2. Петрова 3,12), што значи да почиње да га остварује, милошћу Господњом. , у њему и око њега, спуштајући се на земљу, по речима писца Халила Рамеза Саркиса, „неки дани раја”. И у својој борби, понекад огорченој, за истину, доброту и радост на земљи, он осећа беспримерно самопоуздање јер зна да његови напори неће бити узалудни и да ће зло и смрт једном заувек бити побеђени милошћу Божијом. се оваплотио, разапет, устао и узнео на небо да ослободи човека и обожени га.

أسئلة:

Прочитајте Дела апостолска 1:1-11.

1. Шта вазнесење значи за човечанство Христово? (Види Јован 17:5). Није ли то, у овом смислу, продужетак и врхунац Васкрсења и читавог процеса искупљења?
2. Какав је однос између самопражњења које је Исус постигао и његовог узашашћа? (Види Филипљанима 2:6-10 и Ефесцима 4:10).
3. Да ли „небо“ на које се Исус узнео значи горње сфере свемира? (Видети Исаију 55:8-9).
4. Може ли се човек, сопственим моћима, уздићи на то „небо“? Да ли ће продор ракета у свемир постићи толики успон? (Види Јован 3:13).
5. Зар се наш сан о уздизању на небо није испунио кроз Христа Исуса? (Види Јован 17:24, Јован 12:26 и Ефесцима 2:4-6.)
6. Да ли то значи да не треба да бринемо о земаљским пословима? Да ли се хришћанин тражи да напусти свет или да се заштити од зла света? (Види Јован 17:11-15 и Јаков 1:27). Ако је вазнесење учешће у животу Божијем, и ако је живот Божији живот љубави, не значи ли то да се вазнесени верник изузетно зближио са људима и да је изузетно заинтересован за све њихове послове, укључујући и земаљске? Које су то речи Господа Исуса које доказују да верник од сада живи своје вазнесење и да се свет уздиже са њим? (Види Лука 17:21, Матеј 5:13, Матеј 13:33).
7. Какав је однос између Христовог вазнесења и његовог другог доласка? Хоће ли наша обнова и обнова васељене бити потпуна пре овог доласка? (Види 2. Петрову 3:13, Филипљанима 3:20-21 и Откривење 21:2-5). Није ли овај обновљени универзум наш прави дом? (Види Филипљанима 3:20-21 и Јеврејима 13:14).
8. Да ли је довољно чекати овај обновљени универзум? (Види 2. Петрову 3:12). Шта значи „убрзати Божји дан“?

Слепо црево:

Хришћанин је грађанин неба на које се Христос узнео у телу, узевши са собом човечанство. Али он зна да небо није место изнад облака, већ божански живот смештен у њему да обнови и промени лице земље и историје, убрзавајући тако Дан Господњи у који ће Бог бити „све у свему ” „у новој земљи где пребива праведност.” На то нас подсећају три текста, што доказујемо у наставку:

1. Први текст је из предавања професора Алберта Лахама на либанском симпозијуму под насловом „Политичка правда у хришћанству“, у којем он каже:
   • „Хришћанин добро зна да утопија није од овога света. То је небески Јерусалим, нова земља, којом ће Бог овенчати дело свог стварања у последњим данима, али хришћанин такође верује да та нова земља, Царство Божије, није само загробни догађај који чекамо у молитва, већ је то догађај који је ушао у људску историју у Исусу Христу и још увек је присутан у историји, и у њој делује као сила васкрсења, обнове и преображаја. „Ако је ко у Христу, ново је створење. Старо је прошло, гле, све је постало ново“ (2. Коринћанима 5:17). Стога је хришћанин, који је постао члан те нове творевине, док је искусио смрт крста и силу васкрсења, позван да развија друштво и мења лице историје.
     (Из часописа „Предавања на симпозијуму“, год. 20, билтен 11 и 12, 1966.)
2. Други текст је француски филозоф Емануел Моне, оснивач доктрине персонализма. У њему се види да нада неба подстиче преображај земље јер загробни живот неће бити уништење васионе, већ врхунац обнове коју је Христос започео у њој и којој хришћани од сада морају допринети:
   • „...Права хришћанска нада није бекство. Нада у загробни живот директно буди вољу за организовањем овог света. Све параболе у књизи, као што су мудре девице и луде девице, парабола о венчаници која није обукла венчаницу, парабола о талентима, као и многе друге пословице, све се фокусирају на ову тему: Или ће загробни живот од сада бити присутан међу њима и кроз вас, или га никада неће бити. Сећате се да су у тренутку када су апостоли, пошто су видели Христа како одлази у облаке, још увек у чуду подизали своје главе ка небу, пришла су им два човека у белим хаљинама и на то им рекли: „Зашто остајеш ли овде са носом у ваздуху? Ко је отишао, вратиће се. Онда је ваш посао пред вашим ногама.” Дакле, за хришћанина који чека загробни живот, идеја краја времена није идеја уништења, већ очекивање наставка и завршетка.”
     Еммануел Моуниер: Ла Петите Пеур ду КСКСе Сиецле (1949), у Оеуврес, Т. ИИИ, стр. 346, Сеуил, Париз, 1962
3. Трећи текст је чувеног швајцарског протестантског теолога Карла Барта. У њему се чини да нам наше уверење да ће силе зла и смрти бити једном заувек побеђене на Дан Господњи даје неопходну храброст да се боримо за изградњу бољег света, јер знамо да наши напори неће бити потрошени и да људска историја има значење:
   • „Ако верујемо да догађаји и историја имају смисао, а верујемо и у развој и револуцију, у реформисање и обнову друштва, у могућност братства на земљи и под небом, онда је то зато што чекамо нешто боље, мислим ново небо и нова земља. Ако се свим силама посветимо својим свакодневним пословима, ма колико мали били, и ако неуморно радимо на изградњи нове (државе), то је зато што чекамо Нови Јерусалим који сиђе од Бога. Ако имамо храбрости, у нашем свету, да носимо ограничења, препреке и недостатке, па чак и ако имамо храбрости да их уништимо, то је зато што, било да их носимо или уништавамо, верујемо у божанско план који захтева пораз и последњег непријатеља и најјача ограничења, односно саму смрт.”
     Карл Бартх

6- Универзални Христос:

Молимо вас да га прегледате на његовом месту у књизи... мрежи