Човек који је просветљен божанским, нествореним поступцима „светли у срцу своме познање славе Божије, те славе која је на лицу Христа“, и постаје „учесник у слави божанској“ и „учесник у светости Божијој Хришћанин који живи у благодати Божијој постаје „уд тела Христовог“, односно део од оваплоћеног тела Божијег, он живи истим животом као и Христос и зрачи божанском светлошћу“.
Човек је створен по лику Божијем и од почетка је био пар, односно мушкарац и жена. Као што Бог, Тројична Личност, није био јединствен, није ни човек. Учење о Светој Тројици, које се изражава у јединству у суштини и тројству у ипостасима, јесте темељна истина која изражава и истину човека. Дакле, човек је од почетка створен као пар, односно мушкарац и жена.
Тајна миропомазања није везана само за лечење тела, већ и за лечење душе. Кроз тајну миропомазања добијамо духовну снагу, а опраштају нам се греси које смо заборавили и које нисмо могли да исповедимо. Међутим, њен примарни значај остаје молитва за здравље тела. Стога, православна црква повезује ова два сакрамента, и позива оне за које се врши тајна миропомазања да се и исповеде.
Крштење уводи човека у духовну арену, па је позван на борбу против сила зла које га споља нападају кроз његова чула, која рађају страсти. Стога, он мора оставити по страни све што га удаљава од љубави Божије и све што га води ка себичним манифестацијама које искривљују љубав према Богу и браћи, како би могао да остане победник у својој борби против себичних жеља и склоности.
Црква се образује и јавља у утврђивању тајне божанског благодарења и нашег учешћа у њој, јер је она тајна која заједницу, односно парохију, претвара у цркву. У тајни божанског благодарења, парохија постаје васељенска црква, јер је у њој присутан сам Христос. Верници морају да знају да се сваки пут када се окупе да одслуже литургију „њихова црква окупља“, односно цела црква. Сваки члан парохије је члан васељенске православне цркве.
قبيل ذبيحة المسيح على الصليب، رفع صلاة حارّة من أجل جميع الذين سيؤمنون باسمه، طالباً من أبيه أن يحفظهم في وحدة إلهية. كلمات المسيح هذه ليست دعوة إلى وحدة خارجية، بل إلى وحدة داخلية مطلقة، شبيهة بوحدة الأقانيم الثلاثة في الثالوث الأقدس، أي إلى الوحدة التي فقدها الإنسان بسبب السقوط. وهي تقوم على أساس الأقانيم الثلاثة وتتمثل بها، وتعني خلاص الإنسان وكماله.
في الفترة التي تلت العصر الرسولي انتقل موقع الرسل في الكنيسة، كما حدَّده الكتاب المقدّس، إلى الأساقفة. كانت سلطة الأسقف في الكنيسة الأولى سلطة المسيح والكنيسة ولم تكن سلطة شخصيّة. وكما أن الرسل كان لديهم “فكر المسيح”، والقرارات التي كانوا يتّخذونها في المسائل الكنسية تتم بإرشاد الروح القدس وليس من لدنهم.
المسيحي كاهن بجسده وكامل وجوده. هو مدعو إلى أن يقدِّم ذاته وجميع أعماله ذبيحة لله، ومعها الخليقة بأسرها. الحياة الشخصية للمسيحي تغدو شهادة لحضور الله وعمله داخل الإنسان حتى أن كل من يرى طريقة حياته يستنتج أن المسيح يحيا فيه، وأنه ليس إنساناً عادياً، بل مواطن في ملكوت الله. وبهذه الطريقة تصبح أعماله وحياته كلها خدمة إلهية دائمة، وتستعيد معناها الأول الذي كان لها في فردوس الله.
Горње рођење о коме Христос говори је „умивање другог рођења и обнова од Духа Светога“, односно примање Духа Светога кроз крштење које се дешава у име Свете Тројице. То је присуство Духа Светога који обнавља рађање човека. Ово присуство се дешава унутар Цркве кроз тајну крштења и друге тајне
حقيقة الخلاص بالمسيح ليست حرفاً جامداً يمكن حفظه في كتاب من الكتب. إنها كنز أعطاه الرب للرسل حتى يكون اتّحادهم الضمانة الأكيدة لامتلاكهم حقيقة الخلاص. نقل الرسل هذا الكنز إلى الأساقفة ليكمِّلوا الرسالة، في اتّحادهم بالكنيسة-جسد المسيح، حيث يعمل الروح القدس وهم بذلك لا يعبّرون عن رأيهم الخاص، بل عن مشيئة الروح القدس الحالّ في الكنيسة.
Црква је спона између самих људи, и између њих и Бога, у виду партнерства које постоји између Свете Тројице Црква се сели из Раја на Земљу.
Ко негира лични допринос Богородице делу нашег спасења, и не приноси дужну почаст Богородици, не креће се ни у новом корену Христовом ни у новој творевини, него остаје у области пад и трулеж и везује се за стари корен Адамов, односно само за корен греха, јер је за њега рођење Христово као да се није догодило.
