Књига о Јони у Библији налази се на петом месту међу 12 мањих пророка и садржи четири кратка поглавља написана у облику занимљиве приче која приповеда о Јонином односу са Богом и његовој поруци међу паганима у Ниниви, главном граду Вавилона у то време. (тренутно Ирак). Књига је повезана са пророком Јоном, сином Амитајевим, који се помиње у 2. Краљевима (14:25) и који је био познат по свом екстремном националистичком духу и блискости са идејом „обећане земље“. Јона је типичан лик који представља групу људи који пате од питања које носе дубоко у себи у тренутку када Бог тражи од њих да се сете Његове љубави и милосрђа о којима су говорили пророци и да их не чине по својим мерилима и према на оно што се слаже са њима.

У првом поглављу налазимо Јону како бежи на чамцу од поруке коју му је Бог поверио, суочавајући се са морском олујом, а пагански морнари су изгледали религиознији од њега. У другом поглављу Јона после три дана бежи из китовог стомака, моли се из псалама и уверен је у своју мисију. У трећем поглављу, Нинивљани добијају добре вести и верују у Бога и кају се за своја зла, па им Бог опрашта. У четвртом поглављу налазимо да је Јона љут јер је Бог имао сажаљења према паганском народу Ниниве, па га је Бог поучио на едукативни и сликовит начин (прича о понижењу) да је спасење за све људе и да није ограничено на Израел. Из ове приче извлачимо две поуке: патњу пророка кога је Бог изабрао и подвргао искушењу док се плашио да учи учење супротно преовлађујућем веровању. Прича нас такође учи да је Бог милостив и самилосрдан и да воли свој верни народ и воли и незнабошце и тражи да их спасе. Спасење обухвата све људе и није ограничено само на Јевреје.

У Књизи о Јони не налазимо ништа што нам омогућава да одредимо време њеног писања. Библичари сматрају, из више разлога (књижевних, историјских, теолошких...), да је њен извор средина петог века пре нове ере. Језик књиге и њен састав припадају ери класичног хебрејског језика, јер су блиски језику Језре, Немије и Хроника, који су списи који су се појавили у четвртом веку пре нове ере. У њој има много арамејских израза, што значи да су се Јевреји вратили из изгнанства у Вавилону, а грчке речи недостају у књизи, што указује да се хеленистичка цивилизација још није проширила у Палестини. Дакле, ми смо у времену стиснутим између повратка из заточеништва и пре ширења грчке цивилизације. То је период у коме је националистички дух преузео контролу над верницима који су се враћали из изгнанства, због чега су мрзели незнабошце и сматрали их све нечистима, протеривали су чудне жене из своје средине и отерали Самарићане чија је крв постала нечиста мешањем са страном крвљу. Заједница се затворила у себе у потпуној крутости: нема светости осим у Јерусалиму, а Бог отаца је једини Бог Израиљев.

У овој атмосфери оптерећеној мржњом, Бог се појављује у Бонановој књизи и тражи од свог пророка да оде у Ниниву, град који је прогонио његов народ и његов народ. Јона одбацује Божји позив и побуни се против њега, јер Бог тражи од њега да учини нешто што је у супротности са званичном теологијом у коју су веровали Јевреји тих дана. Писац Књиге пророка Јоне је човек надахнут Богом. Он потиче из древног откривења и сматра да је цео универзум права обећана земља. То је оно што разбија читав фосилизовани менталитет у коме прави Бог нема везе са својим концепције и дефиниције.Он (тј. књига), на пример, игнорише привилегије становника Јерусалима и не помиње њихов град или Јуду.То показује да су спасење Ниниве и спасење Израиља, у очима Божијим. , једна порука. Јона – који је слика фанатичног верника који не подноси оно што Бог тражи од њега – покушава да побегне од лица Божијег јер му спасење незнабожаца ништа не значи.

Писац Књиге о Јони на едукативан начин описује пагане (морнарце, народ Ниниве) као религиозније од самих Јевреја (које Јона представља у књизи) и хуманије. Ово разоткрива јеврејски национализам и њихов погрешан однос према Богу. Трагедија Јона је трагедија човека у сукобу са самим собом и са светом.И док исповеда да верује у Бога, Бога Израиљевог, бежи од лица Његовог, заборављајући да се буни против Њега. Према томе, Јонина грешка – и његово окружење – није заснована на његовом спољашњем односу према Богу, већ на његовом односу са самим Богом и на чињеници његовог познавања Њега. Он (Јона) не жели Бога као што Бог себе дефинише, већ какав жели да буде грешни Израел. Иако признаје да је Бог, Бог отаца, „благ и милосрдан Бог“ (Јона 4:2), он уопште не жели да се Његова милост прошири на непријатеље Израела или да Његова љубав премаши Израелову границе.

Јона се разликује од пагана и сматра да његов народ има пуно право да присвоји Божју љубав и милост. Он – и Јевреји његовог времена – били су у истом греху јер нису видели да је Божији избор њих био избор укорењен у Његовој слободној љубави и да у томе нема заслуга за људе или њихова добра дела, и да је ово Сам избор – јер је био слободан – претпостављао је спасење целог света.

Књига о Јони је тумачење учења Бога изласка, које су одбацили Јевреји који су се враћали из изгнанства. Бог Израиљев је Бог милости и саосећања (као што је Он сам рекао Мојсију, Излазак 34:6-7) не само према Јеврејима него према свим људима. Он се ни са ким не понаша по закону идеала, већ пре по закону љубави. Јонин проблем, и заиста проблем света и већине хришћана данашњице, јесте то што они не верују да је „Бог љубав“. Он је та распета љубав која „не тражи своје“ и која увек чека „издалека“. ”за повратак грешника док се не врати.То је слободна љубав, али је и спасоносна јер жели да сви људи дођу до „познања истине”.

Ако читамо Јонину књигу, сетимо се да Бог не жели да имамо посла са Богом који смо сами измислили и да прихватимо Бога због Његове јединствености, чак и ако се Његова воља разликује од наше.

Мој парохијски гласник
Недеља 15.09.1996
Број 37