Светитељ из Антиохије Софроније, чије име значи „чедност“, рођен је у Дамаску, од два побожна и целомудрена родитеља, Планта и Мире. То је било око 550. године нове ере. Имајте велику менталну енергију. И са изузетним песничким талентом. Комбиновао је мудрост и чедност, због чега је добио надимак „Мудар“. У младости је учио науке и потом их предавао.
Софроније је својом људском мудрошћу схватио да постоји виша мудрост од земаљске. То је мудрост која нема премца, наиме небеска мудрост која долази од Светог Духа.
Знао је да је задобити овај божански благослов могуће само живећи угодним Богу. Стога је почео да посећује манастире и обреде око Јерусалима, на ходочашћу по тамошњим светим местима. Када је ступио у један од многобожачких манастира, у манастир Светог Теодосија, упознао је монаха по имену Јован, био је угледни свештеник. Софроније се безрезервно прилепио уз њега и постао његов ученик. Дубоко поверење повезало је њих двоје, до те мере да је Софроније постао стални пратилац свог учитеља на свим његовим путовањима да посети свете оце, користи од њих и прикупи њихове вести.
Софроније и његов учитељ настојали су да сакупе не само вести о светим оцима у Јерусалиму, већ и у Цариграду и Александрији. Стога су се као пчеле кретали од цвета до цвета, међу светим оцима који су „философи Духа Светога“.
У Александрији се Јован Софроније замонашио пошто је боловао од болести од које није очекивао да ће се опоравити. Али, милошћу Божијом, наш светитељ оздрави и од тада он и његов ученик стадоше да се труде да спасу себе и друге. Стога су стали против јереси једне природе.
Софроније и Јован су неколико година боравили у Александрији. Док Персијанци нису почели да им прете, отишли су у Цариград и одатле отпутовали у Рим.
После смрти Јована, учитеља Софронија. Софроније је тело свог учитеља пренео у манастир Светог Теодосија, у Палестини, где се првобитно замонашио пошто га није било могуће пренети на Синај како је тражио. Софроније је боравио у Јерусалиму са дванаесторо својих ученика. Свети град је још увек био у персијским рукама. Након што је Ираклије извојевао победе над Персијанцима, Захарија, њен патријарх, вратио је Животворни Оуд (Крст) у вођство Цркве, која је била у рукама Модеста по пуномоћју. Захарија није дуго остао на свом месту јер је заспао и Модест је изабран да га замени. И он је преминуо две године касније, а Софроније га је заменио након што је доспео у свештенички чин.
Софроније је радио на ширењу праве вере и супротстављању јересима. Као и она воља која је рекла да у Христу постоје две природе, али једна воља. Позвао је на локални сабор који би осудио нову јерес.
Његови списи укључују неколико чланака, образовних списа и песама које показују његов поетски и музички таленат. Међу њима су Идиомила, „које су молитвени комади са посебном мелодијом“. Међу његовим делима је и песма „Глас Господњи на водама…“ која се чита у главним часовима Богојављења и песма вођа народа „Саберите се у Господу…“ која је пева се на Велики четвртак. Написао је и многе приче о светитељима. Као житије свете Марије Египћанке.
Халифа Омар бин Ал-Хаттаб је такође преговарао, након арапског освајања и опсаде Јерусалима током две године, где је калиф обезбедио права хришћана и света места која су им припадала, а врата града су била отворена је 638. године нове ере.
Светитељ Божији није дуго поживео након што је отворио капије града Јерусалима. То је зато што га је Господ изабрао. Било је то, како се верује, око 639. године нове ере, а он је био сведок два важна догађаја:
Први: појава јереси „једне воље у Христу“, где је светитељ устао у одбрану православног веровања и прешао из једне покрајине у другу упркос дубокој старости. Тада је још био монах.
Други догађај је улазак ислама у свети град Јерусалим. Софроније је и даље био патријарх. Чим је сазнао за њихов скори улазак, пренео је Часни крст у Цариград и пристао да преда град након појачане исламске опсаде, а за то ће се побринути сам калиф Омар ибн ал-Хаттаб. Омар је склопио савез са патријархом Софронијем на Маслинској гори, а затим се молио на рушевинама Соломоновог храма, где је касније стајала Омарова џамија. Тако је Свети Софроније сачувао цркве Светог града и његов народ, а сачувао је и „депозит“ православне вере.
Има много чланака, поучних списа и црквених песама које и данас певамо: „Глас Господњи на водама...“ који се чита на празник Богојављења и „Вође народа сабраше се“. Против Господа...” који се пева на Велики четвртак. Написао је и многа житија светаца, као што је живот Свете Марије Египћанке.
Црква га празнује једанаестог марта.
Тропар у четвртој мелодији
Твоја дела истине учинише да си се јавио своме стаду као закон вере, образ кротости и учитељ истрајности, оче Софроније. спаси душе наше.
